Menica kao hartija od vrednosti

1. UVOD
Menica je od svog nastanka bila i ostala veoma važan privredno-finansijski instrument. Poseban značaj menica ima u platnom sistemu, jer ima višestruku namenu, naročito u platnom sistemu koga kod nas obavljaju banke.
Njena višestruka namena je u praksi, od njenog nastanka, kreirana duži vremenski period. U početku korišćena je samo kao instrument plaćanja, zatim kao instrument obezbeđivanja plaćanja i naplate potraživanja i najzad je prihvaćena kao instrument kreditiranja u privredno-finansijskom sistemu.

MENICE u savremenom značenju pojavile su se tek u srednjem veku u uslovima
veoma razvijenog robnog prometa naprednih italijanskih trgovačkih gradova. Upravo sa procvatom Djenove, Firence, Venecije i drugih gradova u sredozemlju XII I XIII veka menica je nastala prvenstveno kao sredstvo razmene novca po čemu je i dobila ime (italijanski naziv- lettera di cambio- potiče od reči –cambiare što znači menjati). Tada se poslovni čovek jedne srednjovekovne države-grada, ako mu je bio potreban novac druge države radi plaćanje u inostranstvu, obraćao bankaru sa zahtevom da mu da pismo za treće lice u dogovorenom inostranom mestu gde bi saugovarač bankara mogao da podigne ugovorenu količinu novca.

U cilju daljeg detaljnog upoznavanja, odnosno edukacije svih onih koji obavljaju i rukovode poslovima vezanim za menička prava i obaveze, detaljno su obrađeni svi menični elementi i menična načela, na osnovu kojih se stiču prava i obaveze.
2. POJAM I KARAKTERISTIKE MENICE
Menica je tipična hartija od vrednosti. Propisi o menici vrlo su detaljni, a u pogledu čitavog niza pitanja shodno se primenjuju i na druge vrste hartija od vrednosti. I pored toga što detaljno regulišu osnovna pitanja u vezi sa menicom, naši propisi ne sadrže definiciju menice. Ovo se može objasniti time što postoje razne vrste menica, sa određenim specifičnostima koje nije moguće obuhvatiti, u zadovoljavajućoj meri, jednom definicijom menice. Ipak mogli bismo reći da je menica hartija od vrednosti kojom se njen izdavalac bezuslovno obavezuje da će on sam, ili po njegovom nalogu treće lice određeno u menici, isplatiti u menici navedenom poveriocu, ili po njegovoj naredbi iznos novca na koji menica glasi, i to u određeno vreme i na određenom mestu. Ovakva definicija ne obuhvata sve bitne karakteristike menice, ali može da posluži kao polazna tačka za dalja razmatranja.

Tri bitne karakteristike menice su:
 prvo, da je menica harttija od vrednosti po naredebi;
 drugo, da se pravo koje je sadržano u menici odnosi na isplatu određenog iznosa novca;
 treće, da je obaveza iz menice bezuslovna.

Pošto menica spada u hartije po naredbi, možemo u vezi sa njom primeniti na samo opšta pravna pravila o hartijama od vrednosti, nego i posebna pravna pravila o hartijama od vrednosti po naredbi (kao što su pravila o indosamentu). Menica ima svojstvo hartije po naredbi po samom zakonu, tako da ne mora da sadrži klauzulu “po naredbi”. Ipak menica nije isključivo hartija po naredbi. Može biti izdata i kao hartija na ime. Takve su one menice u koje je izdavalac uneo reči “ne po naredbi” ili neki drugi iznos koji znači to isto.

Menica ne može biti izdata tako da glasi na donosioca. Ona mora da sadrži ime lica kome se ili po čijoj se naredbi mora platiti menična svota. To je jedan od bitnih sastojaka menice, i bez njega nijedna pismena isprava ne može sa predstavlja menicu. Ali, menica može biti preneta blanko indosamentom ili indosamentom na donosioca, i u takvim slučajevima ona proizvodi isto dejstvo kao da glasi na donosioca.