Založno pravo

Pojam založnog prava

Kada govorimo o založnom pravu, možemo reći da je založno pravo stvarno pravo na tuđoj stvari. Titular založnog prava ovlašćen je da svoje potraživanje naplati iz vrednosti založene stvari u slučaju da mu dužnik ne ispuni obavezu o roku i to pre svih ostalih poverilaca. To znači da založno pravo predstavlja sredstvo realnog obezbeđenja tražbine. Bitna karakteristika založnog prava proizilazi iz cilja zbog koga se založno pravo priznaje titularima, a to je obezbeđenje nekog drugog prava.
Za založno pravo možemo reći da je to posebna vrsta osiguranja namirenja potraživanja. Založno pravo je vrsta realnog, tj. stvarnog obezbeđenja potraživanja. To se ogleda u činjenici da poveriočevo potraživanje obezbeđuje založena stvar, ta stvar predstavlja sigurnost da će poveriočeva tražbina biti ispunjena.
Kao što proizilazi iz pojma založnog prava, ono predstavlja akcesorno ili sporedno pravo. Založno pravo služi obezbeđenju jednog drugog, obligacionog pravnog odnosa koji je glavni i od koga zavisi nastanak, trajanje i prestanak založnog prava. Iz ovoga proizilazi da poverilac ima pravo iz osnovnog odnosa da od dužnika zahteva namirenje potraživanja. Ukoliko dužnik ne ispuni obavezu, poverilac u tom slučaju ima založno pravo koje ima za objekat stvar i koje mu služi kao osiguranje namirenja potraživanja.
Gledano kroz istoriju, založno pravo kao realno sredstvo obezbeđenja potraživanja, nastalo je još u najranijem periodu razvoja prava. Ono prati nastanak i razvoj dužničko-poverilačkih odnosa.
Možemo reći da su savremeni oblici založnog prava nastajali postepeno. Najpre je nastala fiducija. Dužnik (fiducijant) prenosio je poveriocu pravo svojine na određenoj stvari, jer nije bilo moguće prenošenje stvari bez istovremenog prenošenja i prava svojine, a poverilac se obavezivao da dužniku vrati svojinu po isplati duga.