ПРЕДМЕТ
СОЦИЈАЛНИ РАД У ИНКЛУЗИЈИ ОСОБА СА ПОСЕБНИМ ПОТРЕБАМА
С Е М И Н А Р С К И Р А Д
ТЕМА: ДЕЦА СА СМЕТЊАМА У
РАЗВОЈУ – ОШТЕЋЕЊЕ ВИДА
Садржај
Увод........................................................................................................2
Дете са посебним потребама или дете ометено
у развоју – дефиниција појма................................................................3
Појмови који се тичу поступака у раду са децом
са посебним потребама..........................................................................5
Деца са оштећењем вида........................................................................7
Дете са оштећењем вида у вртићу и школи – потребе и изазови.........9
Подршка деци са оштећењем вида у вртићу и редовној школи..........10
Закључак................................................................................................12
Литература.............................................................................................13
1
Дете са посебним потребама или дете ометено у
развоју – дефиниција појма
Особа, професионално дијагностификована као особа која има физички и
ментални недостатак који знатно ограничава једну или више животних активности,
као што су ход, вид, слух, говор, дисање брига о себи, учење и рад; има историју
таквог недостатка и за коју се сматра да има такав недостатак у стручним
круговима као и колоквијалном говору назива се „лице-дете ометено у развоју“ или
„лице-дете са посебним потребама“.
У еглеском говорном подручју прихваћени су изрази „хендикепирано“ или
„изузетно“ дете. У Немачкој се користе термини „ометено“ и „оштећено“ дете, а у
француској „неадаптирано хендикепирано дете“. У овом смислу, а према
Међународној организацији инвалида, ометеност је „губитак или ограничење
могућности да се учествује у нормалном животу заједнице под истим условима са
осталим члановима те заједнице, због физичких или социјалних баријера.“ Осим
термина ометеност у развоју користе се још и изрази инвалидност, дефектност,
хендикепирана особа. Последњих година се све више користи термин лице-дете са
посебним потребама ( за децу, која од најранијег узраста имају посебне потребе,
које захтевају додатне услове за развој).
Уместо дијагнозе, даје се функционална процена телесног и менталног
статуса детета. Треба открити и очуване и оштећене способности детета,
породичну ситуацију и шире окружење у коме живи. Неопходно је пронаћи
посебне путеве да дете задовољи потребе које има као људско биће, а које теже
задовољава због органских и социјалних баријера. Ометено дете има сва битна
обележја детета као људског бића, а ометеност не сме бити основ за било који вид
дискриминације.
Полазно становиште за скуп индивидуалних и друштвених активности за
децу са физичким или менталним сметњама садржано је у тексту Конвенције УН о
правима детета и гласи: „Дете са тешкоћама у развоју је дете са потребом за
посебном бригом, а дете са потребом за посебном бригом је дете“.
Из докумената који су настали разрадом Конвенције јасно произилази да у
трагању за побољшањем квалитета живота сваког детета, па и детета са
3
инвалидитетом, треба трагати за путевима који би помогли да се задовоље његове
људске потребе. Овом општем скупу људских потреба треба придодати оне које су
заиста посебне (као што су нпр. потребе за оријентацијом у простору код деце која
имају тешкоће са видом). Процена развоја детета које има потребу за додатном
подршком обухвата два скупа активности:
1. Откривање, стабилизовање и одржавање очуваних способности детета и
2. Откривање и ублажавање, а кад год је то могуће и отклањање последица
развојне тешкоће. Ова група активности подразумева и јасно раздвајање примарних
(биолошки изазваних и знатно теже отклоњивих) од секундарних тешкоћа у
развоју, које су последица непримерених односа средине према детету.
Ефикасна брига о деци која имају потребу за додатном подршком захтева
стварање додатних погодности за њихов оптималан развој. Да би то било могуће,
поред материјалних услова неопходних за додатну подршку, сви они који брину о
детету морају успешно функционисати и бити успешно повезани да би
прокламовани циљ предузимање мера од најбољег интереса за дете био и остварен.
Додајмо да и међу стручњацима, а и међу родитељима, постоји много недоумица у
вези са питањем „шта је стварно најбољи интерес за дете“? Низ васпитних грешака
учињених у најбољој намери или у страху да се дете не повреди су типичан пример
за неспоразуме ове врсте. Ове дилеме навеле су неке стручњаке из ове области да,
поводом мера као што је интеграција деце са тешкоћама у развоју у средину
вршњака без развојних тешкоћа, изјаве: „Нисмо сигурни чија је то жеља – њихова
или наша“.
4
