УВОД
У Сарајеву је 28. јуна 1914. године извршен атентат на надвојводу Франца Фердинанда.
Атентатор је био српски студент Гаврило Принцип. Атентат је довео до Јулске кризе, у току
које је Аустроугарска издала ултиматум Србији 23. јула, под оптужбом да је атентат
организован у Београду. Аустроугарска влада је саставила неприхватљив ултиматум Србији,
тако да је он на крају одбачен. Рат Србији је објављен 28. јула, а Београд је бомбардован
сљедећег дана. Овим догађајима је започео Први свјетски рат.
Број аустроугарских трупа одређених за инвазију на Србију је био мањи од првобитно
планираних 308000 војника. Велики дио Друге аустроугарске армије је пребачен на Руски
фронт, чиме је број преосталих војника сведен на око 200000. Насупрот њима, Срби су могли
да мобилишу око 450000 војника. Главнина снаге која би се супротставила аустрогарским
трупама су чиниле Прва, Друга и Трећа армија, као и Ужичка војска. Ове снаге су бројале око
180000 војника.
Током Балканских ратова 1912—1913, Србија је изгубила 36000 војника и имала око
55000 рањених. Са новоосвојених територија дошло је врло мало регрута, који су
употребљени за борбу против албанских одметника и као резерва у случају евентуалног
напада са бугарске стране. Недостајала је артиљеријска муниција, јер је Србија тад тек
започела обнову залиха граната, пошто их је претходно искористила у Балканским ратовима.
Није могла да обезбједи ни одговарајућу обућу за новопридошле регруте, који су на рапорт
долазили боси. Процијењено је и да у случају потпуне мобилизације, око 50000 српских
војника, од опреме не би имало ништа, осим шињела и шајкача. Српској војсци су
недостајале и пушке, јер краљевина Србија није могла да их производи, нити увезе из
иностранства. Са друге стране, Аустроугарска је посједовала модерне пушке у изобиљу и
дупло више митраљеза. Имала је веће залихе муниције, као и много бољу саобраћајну и
индустријску инфраструктуру. Међутим, послије два Балканска рата српски војници су били
искуснији и обученијиод аустроугарских. Без обзира што су на регрутацију долазили са
рогуљама и сјекирама, њихов мотив је био јачи: да се одбране од Аустроугарске.
За врховног команданта аустроугарских снага у инвазији на Србију изабран је генерал
Оскар Поћорек, такође претходно одговаран за обезбеђење Франца Фердинанда, у тренутку
атентата налазио се у истом аутомобилу. Прије битке, Поћорек је, предвиђао лаку побједу,
потцењујући непријатеља, Србе је називао „узгајивачима свиња“. Врховни командант
српских снага је био престолонасљедник принц Александар, са начелником генералштаба
војводом Радомиром Путником, који је раније командовао српским снагама у Балканским
ратовима. Генерал Петар Бојовић је командовао Првом армијом, Генерал Степа Степановић
је командовао Другом армијом, а Павле Јуришић Штурм Трећом армијом.
1
1. ЦЕРСКА БИТКА
У периоду од 29. јула до 11. августа, аустроугарска армија је започела артиљеријске
нападе у сјеверној и сјеверозападној Србији и успјела је да створи систем понтонских
мостова преко Саве и Дунава. Срби су знали да је немогуће да бранити цијелу аустроугарску
границу, у дужини од 550 км. Због тога је војвода Путник наредио да се српска војска повуче
на традиционалним одбрамбеним линијама у Шумадији, гдје су могли брзо да дејствују на
западу и сјеверу. Јаки одреди су постављени у Ваљеву и Ужицу, а извиднице су постављене
на сваку важну тачку дуж границе. У овој фази српска команда је могла само да сачека, док
се план Аустроугара не материјализује.
Београд, Смедерево и Велико Градиште су јако бомбардовани и бројни покушаји
аустроугарске војске да пређу Дунав су пропали, уз велике губитке. Српска врховна команда
је знала да је велики дио аустроугарских снага стациониран у Босни и није претјерано
реаговала на ове лажне нападе. Аустроугари су такође покушавали да пређу Дрину код
Љубовије и Саву код Шапца, а српска команда је на ове нападе гледала озбиљније.
Аустроугарски војници су 12. августа ушли у Лозницу. Ту и у селу Лешница, 13.
аустроугарски армијски корпус је прешао Дрину, а истог дана 4. аустроугарски армијски
корпус је прешао Саву сјеверно од Шапца. До 13. августа, на фронту дугом 160 км,
Аустроугари су прешли ријеке и окупирале Шабац. Друга и пета армија су кренуле ка
Београду, гдје су наишле на Прву, Другу и Трећу армију. Војвода Радомир Путник је 15.
августа наредио контранапад.
1.1. Кретање Аустриских трупа
У 5 ујутру кренуо је 28. прашки пук, као челни наступајући гребеном Цера, док су остали
ишли за њим. Имали су да се боре са многим тешкоћама као што је жега и недостатак воде.
На испресијецаној и шумовитој греди Цера, чак ни покретне кухиње нису могле да прате
трупе. Колона се ломила по правим путем, а на више мјеста ишло се у колонама по један. За
осам часова прашки пук је прешао само 5 километара, а у 16:30 избили су код Тодоровог рта.
О кретању српске војске нису имали никакве податке. Због преморености и првог сумрака
неки од команданата предлажу да се ту заноћи, али командант 21. ландвер дивизије Артур
Пшиборски наређује покрет правац Сакалиште. Претходница избија на Трајан уочи страшног
невремена с пљуском. У исто вријеме извидница Михајла Рашића избија на Цер. Почињу
прва пушкарања, али командант 42. батаљона Подгајски који је избио око 22:30 преко Велике
и Мале Лисине на пут Шабац - Текериш није узнемирен, јер сматра да су то дијелови
Лешничког одреда, не схватајући озбиљност ситуације. За Чехе из прашког пука ово је био
2
Дијелови Другог прекобројног пука су се увукли између непријатељске предстраже и
главнине. Српски војници продиру у непријатељске редове и отпочиње борба прса у прса и
рвање по мраку.Војници се клизају, ипак износе топове на рукама на Парлог. Трубе за обје
стране позивају на јуриш. На
Малим Лисинама непријатељ даје
страшан отпор. Српски војници
долазе до самих митраљеза који
их косе. Трубе више не свирају
јуриш. Чује се наређење „стој,
прекини паљбу.’’ Чете су се
потпуно измијешале и постоји
опасност да војници туку своје. 2,
1. и 6. пук Комбиноване дивизије
нападају Тројанову вратницу.
Око 3х 1. пук Комбиноване
дивизије заузео је Дивич, а током
борби погинуо је аустријски
командант 28. прашког пука
Фридл. Са пушком у руци борио
се и командант 21.ландвер дивизије Пшиборски. Аустроугарске позиције су биле слабо
брањене и њени бранитељи су одбијени са планине. До поноћи, оштри судари и борбе између
лијеве аустроугарске колоне 21. аустроугарске дивизије и Срба су се водили у мраку. До
јутра 16. августа Срби су заузели вијенац Дивача и отерали Аустроугаре из Бориног села.
Аустроугарске трупе су имале доста губитака и повукле су се у нереду. Како је дан одмицао,
Срби су онемогућили 21. пјешадијској дивизији да се повеже са 2. армијом у Шапцу, тако
што су је отјерали са падина Цера.
Срби су покушали да поврате Шабац, али нису имали успјеха. Комбинована дивизија
првог позива је напала Тројан и Парлог, прије него што се упутила у Косанин град. На другом
мјесту, Аустроугари су успјели да одбију српску 3. армију, тјерајући је да изманеврише једну
од својих дивизија ( Моравска дивизија другог позива )како би заштитила прилаз Ваљеву,
коме је пријетила 42. домобранска дивизија.
Рано изјутра 18. августа, Аустроугари су покренули још један напад, са намјером да
потисну Шумадијску дивизију И позива са шабачког мостобрана и омогуће 5. армији да
крене у напад. Међутим, напад није успио јер су Срби уништили њихове снаге код ријеке
Добраве, тјерајући преживјеле војнике да се повуку. На другом мјесту, контраофанзива Друге
српске армије је настављена дуж Цера и Иверка, нападом Комбиноване дивизије на село
Рашуљача гдје су наишли на снажан отпор код Косаниног града. Први напад Срба је одбијен,
али су напади настављени и током ноћи. Изјутра 19. августа, Срби су уништили
аустроугарске снаге и заузели градић. Моравска дивизија првог позива је отјерала 9.
пешадијску дивизију са њеног положаја и одбили њен контранапад нанијевши јој тешке
губитке. Четврти корпус је поновио нападе против Шумадијске дивизије, чиме је натјерао
4
Слика 2. Српске трупе
Србе да се повуку са лаким губицима. Чињеница да Срби нису сломљени нападом Четвртог
корпуса, значило је да аустроугарска дивизија није успјела да заустави њено напредовање
према планини Цер, јер ако би то урадила, Шумадијска дивизија би напала Четврти корпус са
бока. Због тога, 4. корпус није успио да се повеже са аустроугарским снагама код Цера.
Рашуљачу су заузели Срби у подне, а Комбинована дивизија је искористила овај догађај
да крене према Лешници. У међувремену, Моравска дивизија првог позива је напала Иверак
и успјела да потисне Аустроугаре. Село Велику Главу су Срби заузели прије подне, а
послијеподне је опет заузет Рајин гроб. У ово вријеме, Аустроугари су почели да се све брже
повлаче, јер им је морал опао, као и организација.
Трећа армија је имала сличан успјех, одбила је 36. пјешадијску дивизију и натјерала је на
повлачење у нереду. Срби су затим кренули да прогоне Аустроугаре дуж цијелог фронта. До
20. августа, аустроугарске снаге су још увијек бјежале ка Дрини. Цијела 5. армија је била
принуђена да се повуче у Босну. Многи аустроугарски војници су се удавили у ријеци
бјежећи у паници. Српски извјештаји са фронта су говорили „да се непријатељ повлачи у
највећем нереду.“ Радомир Путник је обавјестио српског краља Петра И у телеграму „да је
главни непријатељ поражен код Јадра и на планини Цер и да их њихове снаге прогоне.“
Послије тријумфа на планини Цер, Срби су хтјели да поврате тешко утврђени град Шабац.
Жестоки окршаји су се десили 21. и 22. августа, током којих су се српске снаге успјеле да
пробију до западне стране града. До 23. августа су опколили град и увече дотјерали тешку
артиљерију. Сљедећег дана су Срби ушли у град само да би открили да су га Аустроугари
напустили претходно вече. До 4 сата поподне, српске снаге су стигле до обала Саве, чиме је
прва аустроугарска офанзива завршена.
5
Слика 3.Маневар српских трупа
