1
СПИСАК СКРАЋЕНИЦА
Извори:
ВИИНЈ, IV ‒ Византијски извори за историју народа Југославије, том IV, обрадили
Јованка Калић, Божидар Ферјанчић, Нинослава Радошевић- Максимовић, Београд
1986.
Првовенчани, Сабрани списи– Стефан Првовенчани, Сабрани списи, Београд 1988.
Сава, Сабрана дела– Свети Сава, Сабрана дела, Београд 2005.
Теодосије, Житије Светог Саве – Теодосије, Житије Светог Саве, Београд 1992.
Данило Други, Животи краљева – Данило Други, Животи краљева и архиепископа
српских, Службе, Београд 1988.
Литература:
ИНЈ, I‒ Историја народа Југославије, I, Београд 1953.
Јиречек, Историја Срба, I ‒ Константин Јиречек, Историја Срба, до 1537. године
(политичка историја), I, Београд 1990.
ИСН, I - Историја српског народа, I, Београд 1981.
Ферјанчић, Стефан Немања, Историја и предање ‒ Стефан Немања ‒ Свети Симеон
Мироточиви: историја и предање, Београд – Нови Пазар 1996.
Благојевић, Србија у доба Немањића – Милош Благојевић, Србија у доба Немањића, од
кнежевине до царства: 1168 – 1371, Београд 1989.
Благојевић, Историја српске државности, I – Милош Благојевић, Историја српске
државности, I, Нови Сад 2000.
Станковић, Манојло Комнин ‒ Влада Станковић, Манојло Комнин, Београд 2008.
Острогорски, Историја Византије ‒ Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд
1993.
ИЦГ, II‒1 – Историја Црне Горе II‒1, Титоград 1967.
Орбини, Краљевство Словена – Мавро Орбини, Краљевство Словена, Београд 2016.
Ћирковић, Срби у Средњем веку – Сима Ћирковић, Срби у Средњем веку, Београд
1995.
Мандић, Царски чин – Светислав Мандић, Царски чин Стефана Немање, чињенице и
претпоставке о српском средњевековљу, Београд 1990.
Благојевић, Србија Немањића и Хиландар – Милош Благојевић, Србија Немањића и
Хиландар, Београд – Нови Сад 1998.
Родословне таблице – Родословне таблице и грбови српских династија и властеле
(према таблицама Алексе Ивића), Београд 1987.
Ферјанчић, Србија и византијски свет – Божидар Ферјанчић, Србија и византијски свет
у првој половини XIII века (1204‒1261), Зборник радова Византинолошког института
XXVII‒XXVIII, Београд 1989.
Оболенски, Шест византијских портрета – Димитрије Оболенски, Шест византијских
портрета, Београд 1991.
Димитријевић, Каталог – Сергије Димитријевић, Каталог збирке српског
средњовековног новца Сергија Димитријевића, Београд 2001.
2
САДРЖАЈ
Списак скраћеница...................................................................................................1
Садржај .......................................................................................................................2
Увод..............................................................................................................................3
1. Стефан Немања и Византија после смрти Манојла I Комнина............ 7
1.1.
Стање на византијским границама након Манојлове смрти........ 7
1.2.
Освајање (ослобођење) Дукље .............................................................. 8
1.3.
Покушај освајања Дубровника ............................................................ 10
1.4.
Ратови са Византијом 1183‒1190. ......................................................... 12
1.5.
Битка на Морави и смена на српском престолу ...............................14
2. Србија и Византијски свет у време Стефана Немањића ....................... 17
2.1. Србија и Византија до краја XII века..................................................17
2.2. Србија и први пад Византијског царства ........................................... 19
2.3. Односи са Епирском деспотовином и Латинским царством до
проглашења Стефана за краља ................................................................... 20
2.4. Краљ Стефан и односи са наследницама Византије ......................... 22
2.5. Српска архиепископија .......................................................................... 23
3. Стефанови наследници и грчке државе до обнављања Царства ......... 26
3.1.Краљ Стефан Радослав......................................................................... 26
3.2.
Први део владавине краља Уроша I и византијске државе........... 28
4. Закључак.......................................................................................................... 30
5. Извори и литература...................................................................................... 32
4
жупана 1166. године поставио је новог владара, чије име цариградски патријарх
Михајло Анхијалски није навео.
3
Мишљење које је преовладало је да је на престо
постављен Завидин најстарији син Тихомир.
4
Постављење великог жупана из друге династије није значио крај борби за
престо. Најмлађи Завидин син, Стефан Немања, успео је да збаци Тихомира и протера
га, заједно са осталом браћом, Мирославом и Страцимиром. Браћа су нашла уточиште
у Византији и затражила помоћ Манојла I. Била је то нова прилика византијском цару
да се умеша у унутрашња збивања у Рашки и покуша да у потпуности контролише ово
подручје. Ипак, најамничка војска Немањине браће, састављена од грчких најамника,
Фруга, Турака и других народа поражена је код Пантина на Косову, при чему је
Тихомир страдао.
5
Ови догађаји дешавали су се у периоду од 1166. до 1168. године, при чему
Никита Хонијат помиње Немању као „сатрапа“ Срба у вези са византијско-угарским
сукобом 1167. године.
6
Резултат ових борби био је тај да се Немања измирио са
Страцимиром и Мирославом и они су наставили да владају својим удеоним
кнежевима,
7
али и добио потврду од Манојла I,средивши односе са њим.
8
Међутим,
уласком у рат на страни Млетачке републике и Угарске, стицајем околности Немања је
остао сам и био принуђен да се преда Манојлу I. Иако је у Цариград спроведен као
заробљеник, временом је прихваћен као гост који је прхватио сениорство византијског
цара и до краја чије владе је остао његов верни вазал.
9
Збивања након смрти Манојла I Комнана отварају нову еру у српско
византијским односима, специфичном периоду не само по ширењу српске државе на
рачун источноромејске империје већ и њеном званичном осамостаљивању у периоду
када Византијско царство за одређено време престаје да постоји. Прекид у постојању
Царства никако није значио и нестанак византијског света, тако да су односи српске
државе са државама наследница у верском, културном, економском, а делом и
3
ВИИНЈ, IV, 203-204.
4
Примера ради, Тихомир се као велики жупан после Десе помиње у најобимнијим синтезама о српској
историји: ИНЈ, I, 328 иИСН, I, 209. Ферјанчић исто наводи у:Стефан Немања, Историја и предање, 34,
као и Благојевић у: Србија у доба Немањића, 35.
5
Првовенчани, Сабрани списи, 69.
6
ВИИНЈ, IV, 144
7
Благојевић, Историја српске државности, I, 91.
8
ИСН, I,210.
9
Станковић, Манојло Комнин, 282.
5
политичком погледу логичан наставак односа који су успостављени од момента када су
Срби постали препознатљив фактор на византијском двору.
Најважнији извор за период после смрти Манојла I представља дело Никите
Хонијата који је био царски секретар, а који је под Анђелима заузимао високе
положаје, доспевши чак до места великог логотета. Његова историја обухвата период
до 1206. године и завршена је у Никеји, након првог пада Византијског царства.
Хонијатово дело обилује важним подацима како за историју Царства тако и околних
народа, а посебно за историју Рашке у доба њене борбе за независност.
10
Георгије Акрополит би се могао назвати правим историчарем Никејског
царства, који описује период од напада Латина на Цариград до обнове Византије 1261.
године. Попут Хонијата заузимао је високе положаје у државној служби, да би током
владавине Михаила VIII Палеолога постао велики логотет. За историју српског народа
битан је јер даје податке о владавини Стефана Првовенчаног и Уроша I.
11
Акрополитивим настављачем могао би се сматрати Георгије Пахимер, који је
описао период од 1255. до 1308. године. У свом делу дао је доста података о Србима,
али се они првенствено односе на период владавине Палеолога.
12
Хронолошки, период прве половине XIII века обухвата и дело Нићифора
Григоре јер говори о времену од 1204. до 1359. године, али се и овде подаци
првенствено односе на период највећег успона српске државе.
13
О историји Епирске деспотовине и грчко-словенским односима у првој
половини XIII века обавештава богата литерарна заоставштина охридског
архиепископа Димитрија Хоматијана, при чему посебно место заузима његово писмо
Сави Немањићу из 1220. године, у коме је протестовао против Савиног устоличења на
место архиепископа и оснивања аутокефалне српске архиепископије.
14
Од српских извора за период владавине Стефана Немање најважнији су житија
Светог Симеона, која су написали његови синови Стефан Првовенчани и Сава, као и
Немањина повеља манастиру Хиландару. Период до рестаурације Византије описао је
10
Острогорски, Историја Византије, 332.
11
ИНЈ, I, 497; Острогорски, н. д., 392.
12
ИНЈ, I, 497.
13
Исто, 497.
14
Острогорски, н. д., 395.
7
1. СТЕФАН НЕМАЊА И ВИЗАНТИЈА ПОСЛЕ СМРТИ
МАНОЈЛА I КОМНИНА
1.1. Стање на византијским границама након Манојлове смрти
Смрт Манојла I (24. септембра 1180. године)
15
означила је почетак немира и
унутрашњих борби у Византији. У спољнополитичком погледу Манојлова политика
према Угарској доживела је слом. Разрешен обавеза према Византији, угарски краљ
Бела III већ наредне године освојио је велики део Хрватске, Далмацију и
Срем.
16
Осетивши да Византија слаби и искористивши угарске успехе, босански бан
Кулин придружио се борби против Византије, тако да су читав погранични појас у
Подунављу, као и Поморавље постали бојно поље.
17
Осим одређених конкретних успеха, угарске акције на територији Византије
утицале су да су се многе војсковође почеле одметати од централне власти, а поједини,
попут Андроника Лапарде су ступили у отворени сукоб са царем Андроником
Комнином, незадовољан и разљућен тиме што је престолонаследник и Андроников
савладар, малолетни Алексије II био убијен.
18
Рашки велики жупан, Стефан Немања, био је резервисанији у односу на суседне
владаре и у акције против Византије ступио је тек 1183. године заједничким походом
са Белом III. Продор у византијску територију одвео је савезнике све до Средца
(Софије) који је био разрушен. Иако се угарски краљ изненада нагодио са Византијом и
повукао из похода, Стефан Немања није се на то освртао и наставио је нападе на
византијску територију и то не само на својим источним границама већ и у другим
правцима.
Рашки владар окренуо је своју војску прво ка оближњем Пернику, после чијег
рушења не напредује више ка истоку већ се окреће ка градовима у данашњој западној
Бугарској. У том походу опустошени су Стоб, Землн, Велбужд (Ћустендил) и
Житомитски. Поход је потом био управљен на Скопље, Лешки у Доњем Пологу
(Лешак), Градац и Призрен. На источним границама Византије војска Стефана Немање
15
Исто, 370.
16
ИСН, I, 251.
17
Исто, 251‒252.
18
ВИИНЈ, IV,151–153.
