1.3. PRAVNA TRADICIJA I ISTORIJSKA JURISPRUDENCIJA
Rimljani su pokazivali veliko interesovanje zapravo i pravna nauka je cvetala
Kod Grka je razvitak pravne nauke skoro potpuno izostao.
Ima nagoveštaja da se u nekim državama starog Istoka izučavalo pravo.
Međutim, ni rimski učeni pravnici – jurisprudenti, nisu pravnu nauku izučavali istorijski, ved njihovo trenutno značenje i primenu.
Zbog toga se kod Rimljana ne može govoriti o razvoju pravne istorije.
Prve tragove interesovanja za pravne norme iz prošlosti sredemo tek kod GLOSATORA i POSTGLOSATORA
Ove škole su, od 11, 12. pa do 16. veka interpretirale i oživljavale klasično rimsko pravo.
Trudile su se da pravilno protumače zaboravljene pravne norme iz Justinijanove kodifikacije, kako bi ih potom primenjivale u praksi – imajudi u vidu postojede
velike pravne sisteme svog doba – FEUDALNO pravo i CRKVENO pravo.
U Vizantiji, od 11. veka osnovana je u CARIGRADU pravna škola, koja je izučavala Justinijanovu kodifikaciju
1.3.1. ŠKOLA ELEGANTNE JURISPRUDENCIJE
Stvaranje PRAVNE ISTORIJE kao NAUKE, se vezuje za školu ELEGANTNE JURISPRUDENCIJE, koja je cvetala naročito u FRANCUSKOJ, u 16. veku.
Ova škola je otkrila istoriju prava.
Proučavajudi delove Justinijanove kodifikacije one je učočila da, naročito Digesta, sadrže odredbe iz ranijih vremena.
Zbog toga, prema mišljenju ove škole, rimsko pravo ne treba proučavati tumačedi radove GLOSATORA i POSTGLOSATORA, kao što se ved vekovima činilo.
Naprotiv, svaki njihov stav treba proveriti u autentičnoim izvornim tekstovima (ukoliko se do njih može dodi)
POVRATAK IZVORIMA i UTVRĐIVANJE POREKLA pojedinih normi i pravnih ustanova – BIO JE NJEN OSNOVNI POSTUPAK.
Zahvaljujudi njima, pronađen je veliki broj izvora, koje su počeli po prvi put i da štampaju.
Tako je CORPUS IURIS CIVILIS prvi put odštampan bez glosa (Littera Gothofrediana iz 1583. godine)
Ova škola je prva stvorila pojam ISTORIJA PRAVA (historia iuris) – kao discipline koja je izučavala istorijat prava i zakonodavstva
u Rimu (pa se zato naziva „stara istorijska škola“)
S druge strane je oblikovana zasebna istorijska disciplina –PRAVNE STARINE, koja je objašnjavala STARE INSTITUCIJE i termine iz rimskog prava (od kojih
mnogi više nisu imali svoje ekvivalente u savremenoj terminologiji i praksi)
Njeni sledbenici su počeli da se interesuju i za VIZANTIJSKO PRAVO.
Ved tada je ŽAK KIŽAS, najpoznatiji predstavnik ovog praca, shvatio da ono PREDSTAVLJA EVOLUTIVNI PRODUŽETAK rimskog prava.
Sa rimskog prava, počelo se postepeno prelaziti na IZUČAVANJE NACIONALNIH, domadih PRAVA (što je posebno došlo do izražaja u Francuskoj)
Tada je tu bila aktuelna potreba IZJEDNAČAVANJA pravnog sistema (s obzirom da je u severnoj Francuskoj dominiralo NEPISANO
pravo, a južnoj Francuskoj RIMSKO PRAVO)
Zbog toga se u ovoj zemlji NACIONALNA PRAVNA ISTORIJA počinje da se razvija ved od 17. veka.
Zatim de se u Nemačkoj pojaviti knjiga Hermana Konringa – u kojoj pokušava da utvrdi kakvo je bilo NEMAČKO IZVORNO PRAVO pre recepcije i kakav je
njegov odnos prema rimskom pravu.
Ved tada je preovladalo saznanje da BEZ PRAVNE ISTORIJE NEMA PRAVNE NAUKE.
1.3.2. ŠKOLA PRIRODNOG PRAVA
Škola prirodnog prava –zasniva svoje učenje na IDEJI da pored POZITIVNOG PRAVA (koje važi u svakjo pojedinoj državi i koje je istorijski uslovljeno) postoji i
PRIRODNO PRAVO – IUS NATURALE.
Ono je UNIVERZALNO i važi za SVE NARODE i ZA SVA VREMENA.
Neki smatraju da ono potiče iz BOŽANSKOG PROVIĐENJA (Toma Akvinski)
drugi da izvire IZ SAME PRIRODE (Džon Lok, Žan Žak Ruso)
a racionalizam –DA ONO PROIZLAZI IZ LJUDSKOG RAZUMA, tak da se razumom može i otkriti.
Rimsko pravo za njih predstavlja RATIO SCRIPTA – PISANI RAZUM, pravni sistem u kome su sadržana VEČNO VAŽEDA NAČELA.
Najznačajniji predstavniik ovog pravca je HUGO GROCIJUS.
Njegovo delo „O PRAVU RATA I MIRA“ (1625) je postavilo temelje MEĐUNARODNOG PRAVA.
PRIRODNO PRAVO je izvan postojedeg, POZITIVNOG PRAVA i njen izvor su ČOVEKOVA PRIRODA, i PRIRODA SVEMIRA – a može je otkriti samo LJUDSKI
RAZUM.
Ti PRIRODNI ZAKONI postoje nezavisno od naše volje i svesti – zadatak naučnika je da otkrije NAJVAŽNIJE PRINCIPE tog idealnog, prirodnog prava – a za to je
potreban UPOREDAN METOD.
Osnivač UPOREDNOG METODA bio je MONTESKJE ( sa svojim delom „O DUHU ZAKONA“)
Otkrivanje PRIRODNOG PRAVA se postiže KROZ ISPITIVANJE vedeg broja pravnih sistema (mada je dominantno mesto zauzimalo rimsko IUS GENTIUM
odnosno IUS NATURALE)
Kada pozitivno pravo nije u skladu sa prirodnim, prirodno je PRAVO NA POBUNU i nasilno usklađivanje ova dva sistema.
Zbog toga de se škola prirodnog prava često kvalifikovati kao REVOLUCIONARNA (jer je smatrala legitimnim da se pozitivno i prirodno pravo dovedu u sklad,
ako je neophodno , i silom)
Ona je predstavljala temelj FRANCUSKE REVOLUCIJE 1789.godine ( i njena osnovna načela se nalaze u Deklaraciji o pravilma čoveka i građanina)
Takođe, ova škola je bila i oslonac AMERIČKE REVOLUCIJE u borbi za nezavisnost od engleske krune, tako da je DEKLARACIJA O NEZAVISNOSTI IZ 1776. godine
nastala iz uticaja koji su francuski pripadnici ovog pravca izvršili na njenog tvorca, TOMASA DŽEFERSONA.
Ova škola je istovremeno bila i ANTIISTORIJSKA – tj. negirala je istorijsko tumačenje prava, jer je smatrala da postoji NEPROMENLJIVO, večito PRIRODNO
PRAVO kome je težila.
1.3.3. ISTORIJSKOPRAVNA ŠKOLA
U 19. veku, kao reakcija na školu prirodnog prava, javlja se novi pravac – ISTORIJSKOPRAVNA ŠKOLA, sa kojom se konačno formira OPŠTA PRAVNA ISTORIJA.
Dominacija PRIRODNOPRAVNOG učenja (koje je nastalo u Francuskoj) donela je u 19. veku i DOMINACIJU FRANCUSKOG PRAVA u svetu.
Napoleon je želeo da obnovi RIMSKO CARSTVO, ali i da postane novi Justinijan.
Doneo je slavne kodekse, od kojih je najznačajniji CODE CIVIL iz 1804. godine.
Napoleonovi kodeksi su prihvadeni širom EVROPE (skoro kao RATIO SCRIPTA, jedini mogudi, nabolji pravni sistem)
Međutim, filozof FIHTE na berlinskom univerzitetu, je još 1807. godine, a zatim i SAVINJI, postavili su temelje novom učenju – ISTORIJSKO PRAVNOJ ŠKOLI –
koja negira postojanje nekakvog OPŠTEVAŽEŽEG, UNIVERZALNOG PRAVA koje stvara razum.
Ona tvrdi da svaki narod ima svoje SPECIFIČNO PRAVO koje samo njega odlikuje.
Pravo izrasta samo od sebe iz NARODA – ono je PLOD NARODNOG DUHA.
Jedino što je identično za sve narode su ETAPE RAZVOJA kroz koje pravo nužno prolazi u svom NASTAJANJU:
1. PRVA FAZA – nastanak OBIČAJNOG prava kod svakog naroda ili zajednice.
2. DRUGA FAZA – dugotrajno PRAVNIČKO PREISPITIVANJE običajnoj prava.
3. TREDA FAZA – tek kada pravna pravila izdrže PROBU VREMENA, one BIVAJU KODIFIKOVANE.
Dakle, tek na KRAJU EVOLUCIJE PRAVA pristupa se IZRADI ZAKONIKA.
Zato su predstavnici ove škole iznad svega cenili i izučavali OBIČAJNO PRAVO – kao jedino IZVORNO i ISTINSKO prvo, a odlučno se SUPROTSTAVLJALI
donošenju zakona.
Tako je nastala ideja da PRAVO PODLEŽE EVOLUCIJI, da je promenljivo – nasuprot nepromenljivom PRIRODNOM PRAVU.
PRAVNA ISTORIJA i IZUČAVANJE NACIONALNIH PRAVA posebno su došli do izražaja u NEMAČKOJ.
Tako je stvorena i ISTORIJA SLOVENSKIH PRAVA (koja je pratila panslavizam 19.veka)
Naš najpoznatiji predstavnik ISTORIJSKOPRAVNE škole bio je Valtazar BOGIŠID (tvorac OPŠTEG IMOVINSKOG ZAKONIKA za Crnu Goru iz 1888. godine)
Ved u 19. veku se u FRANCUSKOJ pojavila KATEDRA za OPŠTU ISTORIJU zakonodavstva.
Tog veka se prvi put pojavio i termin „UPOREDNO PRAVO“ .
U 19. veku javio se još jedan stav – da je POKRETAČ ISTORIJSKIH PROCESA „DUH CELOG ČOVEČANSTVA“ a ne „narodni duh“
Time se ističe da se OBJEKTIVNA IDEJA PRAVA razvija u ČOVEČANSTVU kao celini.
Međutim, za to ne treba izučavati sve sisteme u određenom vremenu, ved samo one najtipičnije za određenu FAZU RAZVITKA.
1.5. IZVORI SAZNANJA I IZVORI PRAVA
Svaka tradicija, pa i PRAVNA čuva se saznaje i prenosi kroz ODGOVARAJUDE IZVORE, koji su u početku USMENI, a zatim i PISANI. Pojam „izvori“ ima DVOJAK
SMISAO:
1. KOD ISTORIČARA, termin „izvori“ – podrazumeva SAV MATERIJAL iz koga se mogu stedi bilo kakvi podaci o istorijskom fenomenu koji se
proučava. Tu se misli na „IZVORE SAZNANJA“ (npr. arheološki ili pisani tekst)
2. KOD PRAVNIKA, termin „izvori“ – predstavlja IZVORE PRAVA, tj. propise pozitivnog, VAŽEDEG PRAVA.
„IZVORI PRAVA“ ima dva značenja:
-izvori prava u FORMALNOM smislu (razni oblici
u kojima se formulišu pravne
norme – običaji, zakoni, itd)
-izvori prava u MATERIJALNOM smislu – društve
ne snage koje stvaraju pravo, tj.
sile koje utiču na stvaranje sadr
žine normi;
Tako je HAMURABIJEV ZAKONIK izvor saznanja
VAVILONSKOM pravu.
Kao ISTORIJSKI IZVORI, koriste se razni dokumenti i materijali iz kojih se može izvudi bilo kakvo istirjsko saznanje (npr. legende, anrodne pesme, memoari,
novine itd.)
Može se izdvojiti nekoliko grupa najznačajnijih istorijsko pravnih izvora:
1. ARHEOLOŠKI
2. LITERARNI
3. PRAVNI SPOMENICI
1. ARHEOLOŠKI izvori – karakteristični za najranije faze ljudse prošlosti – tj. prvobitnu zajednicu.
Tu spadaju MATERIJALNI OSTACI građevina, oružje, nakit, itd.
Veliki značaj ima i stari novac, koji proučava NUMIZMATIKA.
Važni su i PISANI SPOMENICI – nazivaju se EPIGRAFSKIM izvorima, pa ih proučava EPIGRAFIKA.
Prema materijalu na kome su pisani mogu biti:
-uklesani u kamenu i mermeru (HAMURABIJEV, GORTINSKI zak.)
-urezani na glinenim pločicama (HETITSKI zakonik)
-metalnim pločama (Zakon 12 tablica)
-drvenim pločama (aksones – Grci su na njima pisali zakone)
- na papirusu (egipatski i helenistički tekstovi – proučava ih
Mogu postojati različite vrste braka:
-prema BROJU BRAČNIH PARTNERA:
1. POLIGAMNI
- U UŽEM SMISLU – kada više muže uzima više supruga;
- POLIGINIJSKI BRAK – koji muškarcu dopušta da može da ima više supruga;
-POLIANDRIJSKI BRAK – kod koga jedna žena može imati više supruga.
2. MONOGAMNI
-prema MESTU PRONALAŽENJA BRAČNOG PARTNERA brak može biti:
1. ENDOGAMNI –kada se partner pronalazi unutar zatvorene društvene grupe
2. EGZOGAMNI - kada se bračni drugi obavezno nalazi u nekoj drugoj društvenoj grupi.
U nekim društvima mogu uporedo postojati EGZOGAMNI i ENDOGAMNI brak.
To je obično slučaj sa raslojenim društvima, kod kojih je EGZOGAMIJA pravilo, ali vladajuda poro
dica praktikuje brak između najbližih srodnika kako bi se očuvala čistota kraljevske krvi.
-prema PREOVLAĐUJUDEM BRAČNOM DAVANJU, brak se deli na:
1. brak KUPOVINOM NEVESTE
2. brak RAZMENOM DAROVA
3. brak MIRAZOM itd.
Srodstvo može biti:
1. UNILINEARNO (jednolinijsko) -deli se na:
-MATRILINEARNO –po majci;
-PATRILINEARNO- po ocu;
2. BILINEARNO –kada se računa i po ocu i po majci.
Ovde svakome pripada pravo da izabere po čijoj liniji de se računati srodstvo.
Pored KRVNOG srodstva, postoje i još neke vrste srodstva –označene kao CIVILNO SRODSTVO:
-duhovno
-tazbinsko
-srodstvo po mleku (u šerijatskom pravu)
Eskimski sistem TERMINOLOGIJE SRODSTVA, koji je prihvaden u anglosaksonskom svetu, razlikuje OCA, MAJKU, BRATA, SESTRU, dok sve ostale srodnike
svrstava među „tetke“ (aunts) i „ujake“ (uncles), a ostale rođake (cousins).
2.5. POJAM PRIMITIVNOG PRAVA I NJEGOVE ODLIKE
Jedna od disciplina neophodnih za otkrivanje PRAVNIH TRADICIJA PLEMENSKIH DRUŠTAVA je PRAVNA ANTROPOLOGIJA.
Ona se bavi „primitivnim pravom“ – koje obuhvata sistem pravila ponašanja kojim se regulišu prvobitni odnosi u preddržavnom uređenju.
Slededi zadatak pravne antropologije je da odredi SADRŽINU primitivnog prava, tj. njegove UNIVERZALNE ODLIKE.
Svako pravo sastoji se od:
1. normi koje ZABRANJUJU i PODSTIČU određena ponašanja pod pretnjom sankcije;
2. normi koje ZAHTEVAJU od ljudi da OBEŠTETE one koje su povredili u nekom smislu;
3. normi koje propisuju NA KOJI NAČIN SE PRENOSE PRAVA i ZASNIVAJU PRAVA I OBAVEZE
4. sudova koji odlučuju o tome KAKO GLASE NORME i da li su one povređene, ali i o KAZNI i njenoj visini.
5. autoriteta koji može da stvori novi ili ukine zastarele norme.
Pravo definiše odnose između članova grupe.
Ono omogudava svakom pojedincu da zna svoja prava i obaveze spram ma kog drugog saplemenika.
Da bi bilo efikasno, pravo mora biti ELASTIČNO i OSTAVITI dovoljno prostora za mogude promene.
Primitivno pravo je usmeno, elastično, anonimno, drevno – pripada NIŽIM SLOJEVIMA i SEOSKIM SREDINAMA.
S druge strane nalazi se PISANO PRAVO – fiksirano, znanog zakonodavca, novo i savremeno.
VINOGRADOV razlikuje – PISANI pravni sistem koji nastaje ODOZGO i kome se suprotstavlja i potiskuje pravo koje je nastalo ODOZDO i koje pruža
„bezuspešan otpor“.
Prema MEKORMAKU, primitivno pravo sačinjavaju sva ponašanja neophodna za opstanak grupe.
Osnovni regulator ponašanja u plemenskim društvima su OBIČAJI.
Nijedna ljudska zajednica ne može opstati ukoliko njeni članovim svesno ili nesvesno ne prihvate pravila koja regulišu njihova uzajamna prava i obaveze.
Odnose unutar grupa regulisao je SPLET NEPISANIH PRAVILA koja su nastajala DUGOTRAJNIM PONAVLJANJEM ponašanja kroz više generacija.
Izvorište njihovog autoriteta ne leži u modi poznatog zakonodavca, jer je njihov kreator nepoznat ili davno zaboravljen.
Njihova snaga izvire iz NEPRESTANOG POTVRĐIVANJA kroz neprekinuto ponavljanje.
Oni tako prerastaju u praksu, u ponašanje koje zajednica očekuje od pojedinca i koje smatra za poželjno.
Zbog toga, PRIMITIVNO PRAVO nekog plemeneskog društva izvire iz ponašanja za koja njegovi članovi VERUJU DA SU ISPRAVNA.
Skup svih običaja jednog društva čini njegovu TRADICIJU.
Običaji jednog društva mogu biti neprihvatljivi ili zabranjeni za pripadnike drugog.
Zadatak PRAVNE ANTROPOLOGIJE , može biti da analizom tradicija plemenskih društava ukaže na njihove SLIČNOSTI i RAZLIKE i objasni uzorke koji dovode
do njih, ali i da pokuša da uporedi primitivna prava sa savremenom pravnom tradicijom.
Običaj se našao u središtu argumentacije Savinjijeve škole.
OPŠTI IMOVINSKI ZAKONIK Valtazara Bogišida utemeljen je na OBIČAJNOM pravu Crnogoraca i drugih Južnih Slovena
Današnji sudovi ne mogu se meriti sa sudovima velikih porodica ili rodova (npr. albanska „plednija“), vedima staraca ili laičkim seoskim sudovima.
Svaki sukob između pripadnika dva plemena mogao je dovesti do KRVNE OSVETE.
Ona je ponekad značila istrebljenje jednog od njih, jer se samo tako okončavala.
Vremenom, ograničena je na PORODICU DELIKVENTA, a kasnije sužena na njega samog, zadobijajudi karakter SMRTNE KAZNE, koju izvršava porodica
oštedenog.
Od kolektivne išlo se ka individualnoj krvnoj osveti.
Ona je i danas pristutna u pojedinim delovima sveta, pa čak i u Evropi (Albaniji, Kosovu, Kritu)
Slededu etapu u razvoju sankcija predstavlja TALION.
Prekršiocu se vrada ISTOM MEROM („oko za oko, zub za zub“)
Talion se zadržao u mnogim ranim zakonicima (Hamurabijevom, Asirskom, itd)
Mogao je biti:
-DIREKTAN – nanošenje iste štete počiniocu
-SIMBOLIČAN – odsecanje jezika klevetniku, npr.
Na kraju, javila se i KOMPOZICIJA – materijalna nadoknada, kompenzacija.
Ona je prvo bila DOBROVOLJNA- jer je zavisila od volje OŠTEDENOG
ali je nastankom države koja ne toleriše KRVNU OSVETU dobila oblik OBAVEZNE, zakonske, odnosno legalne kompozicije.
PRIMITIVNO PRAVO stvarala su plemenska društva koja još nisu poznavala pismo.
Samim tim, ono nije moglo biti kodifikovano. Međutim, u tim prvobitnim društvima, ulogu „nepisanih zakonika“ imail su TABUI – skupovi zabrana.
Sve ostalo što nije bilo prisutno u njima, bilo je DOZVOLJENO.
Tabui su se odnosili na brojne radnje, lica, stvari, reči - koje su smatrane opasnim, nečistim, svetim, nedodirljivim.
Kršenje ma kog tabua povlačilo je za sobom sankciju čije je izvršenje „povereno“ natprirodnim silama.
U svetu ANIMIZMA ovakve sankcije bile su i više nego delotvorne.
RAZLOZI PROPISIVANJA zabrana mogu se otkriti saznavanjem principa na kojma počiva SIMPATIČKA MAGIJA.
Prema Frejzeru, to su dva osnovna principa:
1. ZAKON SLIČNOSTI – da slično proizvodi slično, da posledica liči na svoj uzrok
2. ZAKON DODIRA ili PRENOSA – koji počiva na premisi da stvari koje su jednom bile u dodiru i dalje
deluju jedna na drugu i na razdaljini, i po prestanku fizičkog dodira,
izrodio je PRENOSNU MAGIJU.
Čovek smatra da de, ukoliko postupa na određen način, to neminovno dovesti do određenih posledica, a ako de te posledic e biti opasne, on de izbegavati da
čini bilo šta što bi ih uzrokovalo.
Tj. uzdržava se da čini ono za šta, na osnovu svojih pogrešnih ideja o uzroku i posledici, veruje da bi mu naškodilo.
Tada se on potčinjava tabuima.
Tabu je, dakle, NEGATIVNA PRIMENA praktične magije.
Izučavanje plemenskih društava i njihovih običaja danas ima i svoju PRAKTIČNU primenu, naročito u afričkim zemljama.
U vedini od njih prisutan je PRAVNI PLURALIZAM.
Neke od afričkih zemalja su, da bi se svrstale u red naprednih zemalja, prognale iz pozitivnog prava brak sklopljen pladanjem cene za mladu.
Međutim, otpor lokalnog stanovništva je bio toliko snažan da su mnoge od njih bile prinuđene da ukinu pomenute zakone i vrate pravnu snagu plemenskim
običajima.
3.2. DREVNA ORIJENTALNA PRAVNA TRADICIJA
Države Starog Istoka su bile ne samo najstarije državne tvorevine na svetu – iz njih potiču i PRVI PRAVNI ZBORNICI u ljudskoj istoriji (na prostorima
Mesopotamije) - gde se pisalo KLINASTIM pismom.
S druge strane u Egiptu se takođe prešlo sa nepisanog na pisano pravo.
Poer Mesopotamije i Egipta tragovi o najstarijem pisanom pravu sačuvani su i sa maloazijskih prostora (Hetitski zakonik)
3.2.1. NAJSTARIJI ZAKONICI SVETA3.2.1.1. SUMER I AKAD
Plodni prostor izmešu dve reke Tigra i Eufrata – kolekva najstarije poznate civilizacije.
Kasnije su mu Grci dali naziv MESOPOTAMIJA – međurečje.
O SUMERIMA – prvi narod koji je izumeo pismo – u početku je bilo PIKTOGRAFSKO , slikovno pismo, al kasnije KLINASTO.
Njihovo dešifrovanje je započeo 1802. godine nemački naučnik GROTEFAND
U južnoj MESOPOTAMIJI – SUMERI su još uvek živeli plemenskim načinom života.
Izgradnja IRIGACIONIH SISTEMA stvarala je sve povoljnije uslove za život, i omogudavala vedu proizvodnju.
Dolazi do RASPADA prvobitne organizacije tako da su se u 4. milienijumu pne. formirali prvi samostalni gradovi-
države.
Najpoznatiji su : UR, URUK, LAGAŠ.
Nešto severnije nastaju, u oblasti AKAD, prvi gradovi-države semitskih naroda.
GRADOVI-DRŽAVE – patesije – postaju važni privredni i trgovinski centri.
Bili su opasani visokim zidom, radi odbrane i saobradaja.
Centralni arhitektonski objekat bio je hram – zigurat.
Čuvene su „visede bašte“ koje je kasnije sagradio Nabukodonosor 2. svojoj ženi Semiramidi
Vrhovni bog- zaštitnik – je smatran za vrhovnog vladara čitave zajednice.
Hram, pates i hramovski službenici su samo njegovi zemaljski izaslanici.
Stoga je hramovima pripadao najvedi deo obradivog zamljišta, kojim su upravljali vrhovni sveštenici.
Zemlja se davala slobodnim građanima na obradu.
Kolektivni rad je bio neophodan – on je bio osnovni cilj privrede, radi održavanja ekonomske stabilnosti zajednice
Patesi nije bio sopstvenik hramovske zemlje, ved je ona u kolektivnoj svojini zajednice.
Patesu je neposredno bio potčinjen šef državno-hramovske administracije – NUBANDA- sa čitavim timom nižih
službenika – PISARA.
Sveštenici i hramovska administracija su postali posrednik između naroda i vladara, što je vlast učinilo nedodirljiv
om.
Zbog ovakvog spoja VERSKE i SNAŽNE SVETOVNE VLASTI, države ovog vremena kvalifikuju se kao TEOKRATSKE DESPOTIJE.
Za vreme Sargona je u Međurečju stvorena prva velika ujedinjena država zbog nužnosti održavanja veza među naseljima.
Hetiti su srušili Vavilonsku državi Hamurabijevih naslednika, a u vreme cara Hatušila 3. oni su bili na vrhuncu
modi.
Sa vladarom Egipta Ramzesom 2. Hatušil 3. je sklopio ugovor o nenapadanju.
Iz hetitske države preživeo je tekst zakona od 200 članova. Nastao je u 16. veku pne.
U njemu nema taliona, dominiraju imovinske kazne, a smrtna kazna je retka.
Jasno je izražen njegov korektivni karakter u odnosu na prethodno pravo.
U grupu KLINOPISNIH kodifikacija spadaju i ASIRSKI ZAKONIK iz 13. veka pne. – takođe je pisan na akadskom jeziku, a potiče iz grada Asura u severnoj
Mesopotamiji.
Mada je kasnije nastao, bio je znatno nerazvijeniji od Hamurabijevog i Hetitskog.
Kod njega se sačuvalo talionsko kažnjavanje za razna krivična dela, pa se čak talionom kažnjava i krivično delo silovanja.
3.2.2. HAMURABIJEV ZAKONIK
3.2.2.1. VAVILONSKO CARSTVO
Amoriti su zaposeli Vavilon, koji je postao važan trgovinski centar i izrastao u snažan grad-državu
Vremenom, proširuje svoju vlast na okolne prostore i nastoji se da se ponovo ujedini Mesopotamija.
Prvih pet vladara Vavilona su postepeno širili njegovu teritoriju, a tek šesti, Hamurabi je u 18. veku pne. uspeo da pokori Asirce na severu, Elamite na istoku, i
stvori STARO VAVILONSKO CARSTVO.
Po gradu Vavilonu, cela Mesopotamija de dobiti naziv Mesopotamija.
KLINASTO PISMO je preuzeto od Sumeraca, a SUMERSKI jezik je ostao u upotrebi u religijskim obredima.
Mada je zvanični jezik bio semistski –akadski, kulturna tradicija Sumera se očuvala kroz prevode njihovih religijskih spisa i epova.
Naročito je popularan Ep o Gilgamešu.
Privreda se u Vavilonu zasnivala na irigacionoj poljoprivredi.
Hramovi i sveštenici nisu više imali onako važnu ekonomsku ulogu kao kod Sumera.
Najvedi deo obradive zemlje je i dalje u kolektivnoj svojini.
Zemlja se, kao i kude, kupovala i prodavala, što znači da je privatna svojina na nepokretnostima bila u zamahu.
Najvedi trgovac bila je sama država. Najčešde se trgovalo žitom.
Kovanog novca još nije bilo, a srebro se merilo posebnim težinskim jedinicama (talent, mina, šekel)
Razvitak trgovine i korišdenje preteče novca povlačili su za sobom i razoj bankarstva – pozajmljivanje novca „uz interes“.
Poseban sloj bogatih ljudi bavio se bankarskim poslovima.
Tako je Staro Vavilonsko Carstvo, pored kolektivne privrede, upoznalo i privatno preduzetništvo.
Na tim temeljima gradi se i specifičan pravni sistem.
Društvena struktura bila je sastavljena iz:
-
slobodnih ljudi
-
robova
Država se najviše oslanjala na rad svojih slobodnih podanika, koji su periodičnim davanjima obezbeđivali prihode države.
Najviši društveni sloji bili su SVEŠTENICI i DRŽAVNI ČINOVNICI – koji su raspolagali krupnim zemljišnim posedima.
Među najbogatije spadali su i DAMKARI – bankari.
Postoje još dva sloja slobodnih ljudi – AVILUMI i MUŠKENI.
AVILUMI – ugledniji ljudi – bogati seljaci, trgovci, zanatlije, vojnici. Slabije se kažnjavaju od muškena, za isti delikt. Tu spada
posebna kategorija vojnika –zemljoradnika – koji dobijaju od države mnaji zemjišni posed – ILKU, uz
obavezu vojne službe.
ILKU –vojnici su sami obrađivali zemlju, ali je nisu mogli otuđivati.
Njihovi potomci su mogli da je nasleđuju jedino ukoliko i sami prihvate iste obaveze.
ILKU-vojnici nisu spadali u vrlo bogate ljude, ali su bili glavni oslonac vavilonske vojne modi, zbog čega su
imali status AVILUMA.
MUŠKENI – ulazio je najširi sloj siromašnih , slobodnih seljaka.
ROBOVI (vardumi) – u Vavilonu imaju vedi privredni značaj nego u Egiptu.
Ne može se redi da su oni predstavljali glavnu proizvođačku klasu.
Robovi pripadaju državi, hramovima, kao i pojedincima, ali ne u velikom obimu.
Oni su se koristili u zemljoradnji, ali je i kao sluge ili pisari.
Pravni položaj robova je bio znatno povoljniji nego u antičkim državama.
Oni su se mogli ženiti i sa slobodnom ženom a dete bi nasleđivalo status majke.
Ukoliko je otac slobodan, a majka robinja, otac je svoju decu mogao proglasiti slobodnom.
Vlasnik nije smeo ubiti roba, mada ga je mogao kažnjavati ili prodavati.
Robovi su mogli da zaključuju neke pravne poslove i nastupaju pred sudom.
