СЕМИНАРСКИ РАД
Заједничка пољоприврeдна политика ЕУ,
нове земље чланице и препоруке за БиХ
УВОД
Пољопривреди је у процесу стварања Eвропске заједнице дат посебан
значај, нарочито у првој фази развоја Заједнице, када су сјећања на ратне
оскудице била још увијек свјежа. Стога је Заједничка пољопривредна политика
Европске уније (ЗПП) настала првенствено из тежње да се заједници обезбиједи
сигурност у храни, са контролисаним цијенама и квалитетом. На тој основи,
заједница је кроз заштитне цијене, током дугог периода пружала снажну
финансијску подршку производњи основних пољопривредних и прехрамбених
производа. Током 1980-тих, ова производња је у великој мјери премашила
потребе унутрашњег тржишта, тако да је заједничка пољопривредна политика од
1992. године у фази реформи, са циљем да се смање издвајања из заједничког
буџета и произвођачи углавном препусте тржишним условима. У складу с тим,
финансијска подршка се почела усмјеравати на екстензивну производњу, заштиту
околине и развој заосталих региона.
Садашњи значај заједничке пољопривредне политике не представља само одраз
највећег удјела у буџету Уније (око 50%), већ и броја пољопривредника (6,7
милиона), површине пољопривредног земљишта (130 милиона хектара), као и
симболичког значења ове области и пренесеног суверенитета по овом питању са
националног нивоа на ниво Заједнице. Осим тога, значај заједничке
пољопривредне политике се заснива и на чињеници да је у директној релацији са
заједничким тржиштем и Европском монетарном унијом, што представља двије
основне области на којима се заснива европска интеграција.
1
Заједничка пољопривредна политика има додатни значај у свјетлу прикључења
земаља западног Балкана, чиме ће се још више усложнити сви ови механизми.
Осамостаљивањем Босне и Херцеговине и поновним прихватањем правила
слободне трговине, пољопривреда је, бар у политичким расправама, добила улогу
једног од темељних ослонаца развоја домаће привреде. С једне стране домаћа
пољопривреда се настоји учинити конкурентном да би се могла носити у тржишној
утакмици са пољопривредама развијенијих земаља, а са друге стране се
покушавају испунити и услови које Европска унија поставља у погледу
усклађивања законских одредби са онима које важе у Унији.
1
Dabović, D.:
Pravni okvir agrarne politike Evropske Unije,
2002.
2
времену када је ова политика установљена земље ЕЗ обезбјеђивале само 80% од
укупне пољопривредне потрошње својом властитом производњом. Чланице
Европске заједнице су тако са циљем смањења зависности од увоза хране жељеле
да повећају сопствену пољопривредну производњу. Овај систем је користио читав
спектар разних заштитних мјера домаћих произвођача (цијене, субвенције, итд.).
До првог покушаја реформе ЗПП дошло је само десет година након њеног
успостављања. Наиме, 1968. године комисија за спровођење заједничке
пољопривредне политике објавила је "Меморандум о реформи ЗПП", познат као
«Меншолтов план» (према Сико Меншолту, тадашњем потпредседнику комисије).
План је предвиђао смањење броја запослених у пољопривреди и укрупњавање
пољопривредних поседа како би се повећала продуктивност. Током 1969. године
уведен је систем пореза и субвенција ( новчаних компензација ) који је требало да
анулира утицај флуктуација девизних курсева и шпекулација на цене
пољопривредних производа. Међутим, овај систем није испунио очекивања.
Структурне мјере, у ЗПП, су уведене током 1972. године са циљем да се
модернизује област пољопривреде, а оне су резултирале: модернизацијом
пољопривреде ЕЗ, импресивним растом обима и продуктивности пољопривредне
производње, значајним извозом пољопривредних производа, растом и
стабилношћу прихода пољопривредника, стабилношћу понуде пољопривредних
производа и прихватљивим ценама хране у односу на друге земље нечланице.
Међутим, поред континуираних структурних измена током наредне деценије,
основни проблем је и даље остао – однос понуде и потражње на тржишту
пољопривредних производа није био избалансиран, што је резултовало
непрекидним порастом робних вишкова.
Да би се ови проблеми превазишли, предузете су нове реформе заједничке
пољопривредне политике. Прво се кренуло са увођењем производних квота ради
обуздавања производње и њеног усклађивања са тражњом (прва половина 80-
тих). Комисија је 1983. године утврдила радикалну реформу која је била
представљена двије године касније као Зелени папир на тему "Перспективе
заједничке пољопривредне политике" (1985.). Зелени папир је имао за циљ да
изједначи понуду и тражњу, да уведе нове начине редуковања производње у
најугроженијим секторима и да анализира алтернативна рјешења за будућност
ЗПП. Европски савјет је 1988. године прихватио пакет реформских мјера,
укључујући "водич пољопривредних трошкова", који је ограничио проценат
4
