1. Pojam privrednog prava
U privrednom pravu (poslovnom pravu) razlikujemo:
-
pozitivno pravni aspekt
– uređuje pravni položaj privrednih subjekata i njihovih međusobnih
pravnih poslova;
-
nastavno-naučni aspekt
– izučava, objašnjava pravne norme kojima se uređuje pravni položaj
privrednih subjekata i njihovi međusobni pravni poslovi;
Privredno pravo pripada grani privatnog prava. Međutim, privredno pravo je pod velikim uticajem
javnog prava, jer su interesi države u njemu vrlo intenzivni. U pravnoj teoriji različita su shvatanja šta
sve čini instrumente, postupke, tehniku izučavanja pojedinih fenomena koji čine predmet ove nauke. U
privrednom pravu se primenjuju metodi:
- analitičko-deduktivni;
- istorijsko-razvojni;
- deskripcioni metod.
2. Sistematizacija – delovi privrednog prava
Delovi privrednog prava su:
- kompanijskopravo;
- ugovorno pravo;
- bankarsko pravo;
- pravo hartija od vrednosti.
3. Izvori privrednog prava
Izvori privrednog prava dele se na:
-
materijalne izvore
– ekonomski, dru–tveni i politički uslovi koji određuju formulisanje pravila
privrednog prava;
-
formalne izvore
– izvori privrednog prava koje donosi zakonodavac;
-
autonomni izvori
– temelje se na tri osnovna principa:
- načelu autonomije volje – ugovorne strane slobodni su da zaključe bilo koji ugovor u okviru
domaćeg prava;
- načelu pacta sunt servanda – zaključeni ugovori se moraju ispuniti, jer su za strane „zakon“;
- načelu alternativnih metoda rešavanja sporova – ugovorne strane su slobodni u pogledu rešavanja
svojih sporova, mirenje ili arbitraža
U formalne izvore spadaju;
-
Ustav
– nalazi se na vrhu piramide pisanih izvora prava i svi ostali izvori moraju biti u skladu sa
ustavom;
-
zakoni
– najvažniji izvori prava u zemljama kontinentalnog sistema koje pripadaju civil law sistemu.
U njima je pravo izgrađeno na osnovama rimskog prava, a među njima je i naša zemlja;
-
podzakonski akti
– značajan izvor privrednog prava izvršnih i upravnih državnih organa: uredbe,
pravilnici, odluke, uputstva, naredbe itd. Podzakonski akti imaju manji značaj od zakona. Široka
primena podzakonskih akata je izraz nestabilnosti društva, a često i naglih i brzih promena u
njegovom razvoju. Među pravilima zakona razlikujemo:
- imperativna (kogentna) pravila – koja su obavezna za stranke i ne mogu se promeniti njihovom
voljom;
- dispozitivna (potporna) pravila koja se uvek primenjuju ali ih stranke svojom voljom mogu
isključiti ili zameniti;
-
sudska praksa
– najvažniji izvor prava u zemljama anglo-američkog pravnog sistema, tj. common
law sistema, koje su svoj pravni poredak izgradile na autentičnim osnovama. Jednoobrazno
postupanje sudova u slučajevima kada postoje praznine u propisima, obezbeđeno poštovanjem
stanovišta viših sudova od strane nižih predstavlja kreiranje dodatnih pravila koja takve praznine
popunjavaju.
U autonomne izvore spadaju:
-
poslovni običaji
– pravila koja su prihvaćena i ustaljena u praksi između privrednih subjekata u vezi
sa prometom robe i vršenjem usluga. Ona su nastala dugotrajnim ponavljanjem istog ili sličnog
ponašanja u istoj ili sličnoj situaciji. Poslovne običaje treba razlikovati od tzv. dobrih običaja koji
predstavljaju pravila morala. Pravi se razlika između poslovnih običaja i običajnog prava. Kod
poslovnih običaja kao subjektivni element pojavljuje se svest stranaka o korisnosti postupanja po
njima, dok je kod običajnog prava postupanje po njima obaveza. Međutim u pravnoj teoriji shvatanja
pravila poslovnih običaja se smatraju pravilima običajnog prava tj. normama običajnog prava.
Stranka koja se poziva na poslovne običaje mora dokazati njihovo postojanje osim ako to druga
strana ne osporava. Poslovni običaji se dele prema horizontalnom kriterijumu na:
- opšte – koji se primenjuju na široj teritoriji zemlje;
- regionalne – koji se primenjuju u okviru određenog regiona;
- mesne, lokalne – koji se primenjuju u određenom mestu;
- međunarodne, nacionalne.
Prema vertikalnom kriterijumu poslovni običaji se dele na:
- opšte – koji se primenjuju u svim privrednim granama i strukama;
- posebne, specijalne – koji se primenjuju u određenoj konkretnoj privrednoj grani ili struci.
-
uzanse
– kodifikovani poslovni običaji, objavljeni od strane ovlašćenih, nedržavnih tela koja su
nadležna da ih objave, nakon prethodnog odobrenja, od strane nadležnog državnog organa, najčešće
suda. Prilikom odobravanja nadležni državni organ proverava njihovu usklađenost sa javnim
poretkom zemlje i moralom društva. Pravila u uzansama su dispozitivne ali mogu biti i kogentne
pravne prirode. Uzanse se uvek primenjuju, osim ako ih stranke nisu svojom voljom isključile.
Uzanse se mogu klasifikovati po vertikalnom kriterijumu na opšte i posebne ali posebne imaju
prednost u primeni;
-
opšti uslovi poslovanja
– predstavljaju listu ugovornih odredbi pod kojima jedna ugovorna strana
predlaže zaključivanje ugovora drugoj strani. Opšte uslove unapred predlaže jedna strana, a druga
može da ih prihvati ili odbije ali ne i da o njima vodi pregovore. Opšti uslovi poslovanja koje donose
velika društva, da bi se mogli primeniti na konkretan slučaj moraju biti poznati drugoj strani, a to se
postiže:
- prethodnim objavljivanjem na uobičajen način (npr. u Službenom glasniku);
- predavanja drugoj strani radi upoznavanja sa njima prilikom zaključivanja ugovora;
- pozivanjem na njihovu primenu u konkretnom ugovoru kako bi postali njegov sastavni deo.
Opšti uslovi poslovanja su pravni dokument u rukama jedne strane u slučaju spora sudovi ispravljaju
ovu neravnotežu pružajući zaštitu slabijoj strani;
-
standardni, tipski, formularni ugovori
– obrasci i formulari koje unapred sastavlja jedna strana
nudeći ih drugoj radi njihovog prihvatanja. U pitanju su konkretni ugovori unapred odštampani na
obrascu sa unapred formuslisanim odredbama ali i praznim rublikama kojih ima u manjem ili većem
broju, zavisno od ekonomskog položaja ponudioca. U te prazne rublike unose se posebne odredbe,
klauzule koje imaju prednost u odnosu na opšte odredbe, klauzule. Ovi ugovori se koriste u
masovnom prometu standardizovanih roba i usluga na domaćem ili međunarodnom tržištu. Athezioni
ugovori se razlikuju od ostalih ugovora, jer ne ostavljaju mogućnost da se o uslovima pregovara sa
drugom stranom već se mogu prihvatiti ili ne;
-
trgovački termini i klauzule
– predstavljaju termine i klauzule čije jednoobrazno značenje su
utvrdile međunarodne nevladine organizacije. Ovi termini i kaluzule primenjuju se na osnovu izričite
ili prećutne volje ugovornih strana ali se zbog raširenosti i učestalosti u trgovačkoj praksi postepeno
transformišu u poslovne običaje.
4. Privredni subjekti
Privredni subjekti su fizička i pravna lica koja u privrednopravnom prometu mogu biti nosioci prava i
obaveza. Privredni subjekti obavljaju neku od privredne delatnosti po pravilu trajno, stručno i
profesionalno, radi sticanja dobiti.
Organizacioni oblici
mogu biti:
-
individualni
– preduzetnici;
-
kolektivni
– pravno lice (privredna društva, druge pravne forme društva, odnosno preduzeća).
5. Preduzetnik
Preduzetnik je poslovno sposobno fizičko lice koje obavlja delatnost (uključujući umetničke i stare
zanate i poslove domaće radinosti) u cilju ostvarenja prihoda i koje je tako registrovano skladu sa
Zakonom o registraciji.
Radnja je privredni subjekt. Radnja je ekonomska, poslovna, organizaciona, pravna celina – predmet
delatnosti preduzetnika, koji nema svojstvo pravnog lica, iako sadrži neke elemente pravnog
subjektiviteta pravnog lica (firmu, poslovno sedište, delatnost…).
Nastanak
: Fizačko lice stiče status preduzetnika osnivanjem radnje. Fizičko lice može da osnuje
radnju ako ispunjava sledeće uslove:
- da ima opštu zdravstvenu sposobnost;
- da je poslovno sposoban;
- da mu pravnosnažnom sudskom odlukom nije zabranjeno obavljanje određene delatnosti;
- da ima odgovarajuću opremu, kadrove i prostor za obavljanje određene delatnosti;
- da ispuni propisane uslove za obavljanje delatnosti (bezbednost i zaštita na radu, zaštita životne
sredine i sanitarno zdravstvene i higijenske uslove).
U ulozi osnivača radnje može se pojaviti isključivo fizičko lice koje osnivanjem radnje stiče svojstvo
preduzetnika.
Organizacija
: Radnja može imati razne poslovne oblike: kancelarija, agencija, radionica.
Poslovođenje
: Osnivač može osnovati samo jednu radnju, s tim da njenu delatnost može obavljati u
više poslovnih prostorija na teritoriji jedne ili više opština. Radnju može osnovati jedno ili više lica (ali
ne više od 10). Radnju zastupa i predstavlja njen osnivač, odnosno jedan od osnivača određen
ugovorom ako je u pitanju ortačka radnja.
Odgovornost
: Preduzetnik za sve obaveze nastale u vezi sa obavljanjem svoje delatnosti odgovara
celokupnom svojom imovinom.
