Istorija elektronske trgovine
Značenje izraza e-trgovina se
menjalo tokom vremena. Prvobitno,
označavao je olakšavanje poslovnih
transakcija elektronski, korišćenjem
tehnologije kao što je Elektronska
Razmena Podataka (EDI, koji se pojavio
krajem 70-tih godina), u cilju slanja
poslovnih dokumenata kao narudžbenica
i faktura elektronski. Kasnije, uključene
su i aktivnosti zajednički nazvane
“Mrežna trgovina”, kupovina i prodaja
robe i usluga putem mreže (
World Wide
Web
) preko sigurnih servera (kao
HTTPS, specijalni serverski protokol
koji kriptuje poverljive podatke radi
zaštite potrošača) putem elektronskih
servisa plaćanja, kao što su kreditne
kartice.
Kada je Mreža postala mnogo
poznatija među širom publikom 1994,
mnogi eksperti su predviđali da će e-
trgovina ubrzo postati vodeći ekonomski
sektor. Međutim, trebalo je nekoliko
godina da sigurnosni protokoli (kao
HTTPS) postanu dovoljno razvijeni
široko rasprostranjeni. Kao posledica,
između1998. i 2000. godine, veliki broj
kompanija u SAD-u i Evropi razvio
samo osnovne sajtove.
Nakon 2005. godine, e-trgovina
se veoma afirmisala u svim većim
gradovima širomSeverne Amerike,
Zapadne Evrope, i određenih istočno
azijskih država. Takođe, e-trgovina se i
dalje sporo razvija u nekim
industrijalizovanim državama, a
praktično ne postoji uzemljama trećeg
sveta. Pa ipak e-trgovina ima
neograničeni potencijal kako za
razvijene tako i nerazvijene zemlje,
nudeći velike koristi u veoma
neregulisanom okruženju.
Pojam elektronske trgovine
Pod pojmom elektronske
trgovine (
e-commerce
) podrazumeva se
korišćenje
jedne
ili
više
telekomunikacionih tehnologija u cilju
ostvarivanja kontakta ili direktne
trgovine s partnerima – kupcima i
dobavljačima, odnosno pribavljanje
informacija o tržištima, konkurenciji i
poslovnim prilikama. U užem smislu,
ovim
pojmom
označava se
kupoprodaja putem Interneta, koja
uključuje ne samo razmenu novca i
proizvoda, već i vođenje proizvodnje
elektronskim putem, organizovanje
logistike i podrške za kupce i drugo.
Ovaj proces oslanja se na napredne
komunikacione tehnologije kao što su
Internet
World Wide Web
i elekronska
pošta, a tehnički se ne razlikuje bitnije
od klasičnog poslovanja, osim što se
obavlja brže i jeftinije.
2
Prednosti elektronske trgovine
su višestruke. Za dobavljače, osnovne
pogodnosti odnose se na automatizaciju
procesa i drastično smanjenje troškova,
jednostavan i jeftin izlaz na široko
svetsko tržište i efikasno održavanje
komunikacije s kupcima putem
elektronske pošte. Niži troškovi
plasiranja proizvoda na tržište rezultuju
nižim prodajnim cenama i većom
konkurentnošću u trci za kupcima, što je
naročito pogodno za mala i srednja
preduzeća. Osim jeftinijih proizvoda,
kupci od elektronske trgovine mogu
očekivati i daleko raznovrsniji izbor i
mogućnost brzog pretraživanja i
odabiranja određenih ponuda, koje su
dostupne na globalnom nivou, 24 časa
tokom svih sedam dana u nedelji.
Najvažnija pogodnost elektronskog
poslovanja odnosi se na skromna
inicijalna ulaganja (potrebni su računar,
modem i pristup Internetu) i
globalizaciju tržišta, koje više ne
poznaje geografske pojmove vremena i
prostora.
Elektronska trgovina u praksi
Slično klasičnoj trgovini,
elektronska razmena roba i usluga
podrazumeva nekoliko etapa razvoja:
proizvodnju ili dobavljanje robe,
oglašavanje, primanje narudžbina,
novčane transakcije, isporuku,
reklamacije i drugo. Jednostavnije
rečeno, da bi se neko bavio
elektronskom trgovinom potrebno je da
ima: proizvod i mesto na kome se
prodaje (u ovom slučaju to je Web
stranica na kojoj je kataloški izložen
proizvod), razrađen marketing plan za
privlačenje
kupaca,
naročite
porudžbenice (obično se nalaze u sklopu
sajta), sistem za prijem novca (obično se
obavlja putem kreditnih kartica, u sprezi
s informacionim sistemom određene
banke ili na neki od drugih načina –
putem vrednosnih pisama, agencija za
transfer novca itd.). Treba razraditi i
sisteme za isporučivanje proizvoda do
kupca, prijem neodgovarajuće robe i
sprovođenje garancije i obezbeđivanje
tehničke podrške (putem elektronske
pošte, on-line formulara i baze pitanja i
odgovora
i
drugo).
Putem Interneta danas se
prodaje sve i svašta. Najčešće su u
pitanju računarske komponente
(hardver, softver, dodaci), knjige, nosači
zvuka, kućna elektronika, pokloni,
cveće, putovanja i turistički aranžmani,
igračke, karte, informacije i finansijski
servisi. Prodavci ističu i činjenicu da
kupci koji naručuju putem Interneta u
proseku kupuju više proizvoda od onih
koji naručivanje obavljaju putem pisma
ili telefona. Naime, boraveći na Web
sajtu, kupac ima mogućnost da dobro
promisli, analizira više ponuda i uoči
druge proizvode pre nego što se odluči
na kupovinu (tada se obično kupuje više
nego što je planirao, pogotovo ako
proizvođač nudi izvesne pogodnosti za
“vezanu” kupovinu).
Kompanijama koje nude veliki
broj proizvoda od naročitog značaja je
mogućnost nesputanog kreiranja
glomaznih kataloga – dobar primer je
Amazon.com,
najveća
on-line
prodavnica knjiga, koja putem svojih
stranica kupcima nudi preko tri miliona
naslova iz svih oblasti (zamislite koliko
bi koštao štampani katalog s tolikim
brojem knjiga).
Resursi elektronske trgovine
Elektronska trgovina ima i
nekoliko ograničenja u odnosnu na
klasično interpersonalno poslovanje. I
pored niže cene proizvoda, ovom vidu
2
•
nepostojeća
kultura
korišćenja plastičnog novca,
•
nerazvijenost kablovskih
sistema i
•
predominantno korišćenje
modemskog priključivanja,
•
nedovoljna pravna sigurnost
i
•
sigurnost brzog transfera
novca.
Bezbednost elektronske trgovine
Jedan od najvažnijih problema Internet
trgovine iz prizme kupca, odnosi se na
bezbednost transfera novca. Savremen
softver za vođenje e-trgovine pruža
visoku bezbednost u radu s brojevima
kreditnih kartica i omogućava direktno
povezivanje s informacionim sistemima
banaka, kroz infrastrukturu e-
bankarstva. Savremenija rešenja
uključuju mogućnost da prodavac uopšte
ne dobije broj kreditne kartice kupca,
već da se kompletna transakcija obavlja
na nivou kupac-bankar. Zahvaljujući
tome, mogućnost zloupotrebe podataka
(krađe, naknadne naplate i slično)
svedene su na minimum, barem kada je
reč o velikim, renomiranim
kompanijama.
Tokom poslovanja s manje
poznatim prodavcima, koji ne nude
čvrste garancije sigurnosti, treba voditi
računa o osnovnim elementima
sigurnosti koji, pre svega,
podrazumevaju korišćenje Internet
čitača kompatibilnog sa sistemom SSL
(Secure Sockets Layer), tehnikom koja
omogućuje slanje poverljivih podataka
(brojevi kartica, korisnička imena, šifre)
kroz naročite filtre za šifriranje.
Što se samog plaćanja tiče,
najsigurnije je korišćenje platnih,
odnosno kreditnih kartica, jer su
transakcije u tom slučaju zaštićene
zakonom koji potrošaču daju mogućnost
da pod izvesnim okolnostima obustavi
isplatu dok kreditor ne ispita eventualne
sumnjive okolnosti.
Neke kompanije kupcima nude
i garancije da neće biti terećeni u slučaju
neovlašćenog naručivanja proizvoda ili
usluga putem njihovih kreditnih kartica.
Korisnicima se preporučuje i da vode
evidenciju o porudžbinama i plaćanjima
koje obavljaju putem Interneta, kao i da
se pre plaćanja detaljno informišu o
svim uslovima i garancijama, ukoliko
one nisu jasno istaknute.
Internet je otvorena javna mreža
dostupna svima. Uvek postoji
mogućnost da neko neovlašćeno prati
komunikaciju i to kasnije zloupotrebi.
Zbog toga je u cilju njegove ozbiljne
primene u savremenom poslovanju
potrebno pronaći mehanizam koji će
obezbediti:
Zaštitu tajnosti informacija (sprečavanje
otkrivanja njihovog sadržaja)
Integritet informacija (sprečavanje
neovlašćene izmene informacija)
Autentičnost informacija (definisanje i
provera identiteta pošiljaoca)
Kriptografija je nauka koja se
bavi metodama očuvanja tajnosti
informacija. Osnovni elementi
kriptografije:
šifrovanje- postupak transformacije
čitljivog teksta u oblik nečitljiv za onoga
kome taj tekst nije namenjen.
dešifrovanje- postupak vraćanja
šifrovanog teksta u čitljiv oblik
ključ - početna vrednost algoritma kojim
se vrši šifrovanje.
Metod šifrovanja tajnim ključem
Šifrovanje tajnim ključem (Simetrično
šifrovanje) jeste šifarski sistem kod koga
je ključ za šifrovanje identičan ključu za
dešifrovanje. Što znači da i pošiljalac i
primalac poruke koriste isti tajni ključ.
Metod šifrovanja javnim
ključem U njemu svaki učesnik u
komunikaciji koristi dva ključa. Jedan
ključ je javni i može se slobodno
distribuirati, dok je drugi tajni i dostupan
je samo njegovom vlasniku.
