UNIVERZITET EDUCONS
FAKULTET ZA USLUŽNI BIZNIS
SREMSKA KAMENICA

Seminarski rad iz predmeta

Osiguranje

Obavezna osiguranja

Student

Profesor

Dejan Janković

Prof. dr Jova Miloradić

Br. Indeksa 159/10

Centar Zrenjanin, decembar 2012.

Obavezna osiguranja

Sadržaj

Uvod...............................................................................................................3

1. Obavezna osiguranja...............................................................................4

2. Obavezno osiguranje putnika u javnom saobraćaju od posledica

nesrećnog slučaja....................................................................................6

3. Osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu

pričinjenu trećim licima........................................................................8

4. Zelena karta............................................................................................13

4.1. Međunarodne konvencije u osiguranju od autoodgovornosti...........................15
4.1.1. Londonska konvencija..........................................................................................15
4.1.2. Strasburška konvencija........................................................................................16
4.1.3. Haška konvencija..................................................................................................16

5. Osiguranje vlasnika vazuhoplova od odgovornosti za štetu

pričinjenu trećim licima........................................................................16

6. Garantni fond........................................................................................17

7. Osiguranje depozita građana od banaka............................................20

8. Osiguranje vlasnika čamaca od odgovornosti za štetu pričinjenu

trećim licima..........................................................................................20

Zaključak....................................................................................................22

Literatura....................................................................................................23

Obavezna osiguranja

1. Obavezna osiguranja

Po novom zakonu o osiguranju iz 2004. godine preuzete su odredbe zakona o obaveznom
osiguranju imovine I lica iz 1996. godine ( od člana 77 do člana 108 ). Da bi se bolje
shvatila suština ove ozbiljne problematike potrebno je analitički sagledati svih pet vrste
obaveznog osiguranja, ( Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju, «Službeni glasnik
RS», br. 51 od 14. 07. 2009. ) a to su:



osiguranje putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja;



osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim
licima;



osiguranje vlasnika vazduhoplovstva od odgovornosti za štetu pričinjenu treći
licima I putnicima;



osiguranje vlasnika čamaca od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima;



depoziti građana kod banaka.

Obavezno osiguranje se sastoji iz dva pravna odnosa. Jedno je odnos između lica na koje
se   proteže   obaveznost   osiguranja   i   organizacije   za   osiguranje.   Taj   odnos   nastaje
zaključenjem odgovarajućeg ugovora. Ako lice na koje se proteže obaveznost osiguranja
nije   zaključilo   ugovor   o   osiguranju   sa   organizacijom   za   osiguranje,   neće   uživati
osiguravajuće   pokriće.   Drugi   odnos   je   odnos   između   organizacije   za   osiguranje   i
poutnika, odnosno trećeg oštećenog lica. Taj je odnos uređen zakonom ( propisima o
obaveznom osiguranju i propisima o odgovornosti za štetu ).

Pod prestankom organizacije za osiguranje treba podrazumevati prestanak zbog
likvidacije ili stečaja. U takom slučaju vlasnik prevoznog sredstva mora zaključiti ugovor
o obaveznom osiguranju sa drugom osiguravajućom organizacijom, jer vozilo koje nije
obuhvaćeno osiguranjem ne sme učestvovati u saobraćaju. Ukoliko upotrebom takvog
vozila bude prouzrokovana šteta, postupiće se kao da je u pitanju neosigurano vozilo.
Organizacija za osiguranje koja se bavi obaveznim osiguranjem dužna je da zaključi
ugovor o obaveznom osiguranju pod uslovima pod kojima obavlja ta osiguranja.

Ako je jedno lice s obzirom na situaciju u kojojse nalazi dužno da zaljuči ugovor o
osiguranju, organizacija za osiguranje ne sme odbiti njegovu ponudu , razume se ukoliko
ponuda odgovara uslovima pod ojima ona obavlja takva osiguranja. Čitav sistem
obaveznog osiguranja mogao bi biti doveden u pitanje ako bi se ostavilo osiguravačima
koji su se opredelili da se bave obaveznim osuguranjima da sami odlučuju koja će lica
primiti u osiguranje a koja neće. To bi moglo voditi i šikaniraju pojedinih lica koja žele
da izvrše jednu dužnost koja im je nametnuta zakonom.

Međutim, uslovima za obavezno osiguranje bo moglo biti predviđeno da određene
kategorije lica ne mogu za određeno vreme zahtevati da budu osigurane, kao na primer:
vlasnici motornih vozila koji su više puta bili osuđeni zbog vožnje u alkoholisanom

http://www.deltagenerali.rs/

Obavezna osiguranja

stanju, ili zbog težih saobraćajnih prekršaja, ili zbog krivičnog dela ugrožavanja javnog
saobraćaja i prouzrokovanja štete upotrebom motornog vozila.
Treba ovom prilikom istaći obavezu organizacije za osiguuranje da naknadi štetu po
osnovu obaveznog osiguranja utvrđuje je u dinarskoj protivvrednosti iznosa u eurima po
srednjem kursu na dan utvrđivanja obaveze iznosa odštete. Ova odredba važi za
obavezno osiguranje putnika, i za obavezno osiguranje od autoodgovornosti, i za
obavezno osiguranje vlasnika vazduhoplova i obavezno osiguranje vlasnika čamaca.

Obaveza organizacije za osiguranje po osnovu obaveznog osiguranja ne možebiti veća od
iznosa koji je za pojedinu vrstu obaveznog osiguranja utvrđen daljim odredbama, kad se
taj iznos utvrđen eurima preračuna u dinare po kursu na dan utvrđivanja obaveze iznosa
odštete   (   u   stvari,   iznosa   obaveze   organizacije   za   osiguranje   ).   Kao   dan   utvrđivanja
obaveze   treba   smatrati   dan   kada   su   se   organizacija   za   osiguranje   i   oštećeno   lice
sporazumeli   o   visini   te   obaveze   ili   dan   donošenja   prvostepene   presude.   Valorimetar
obaveze organizacije za osiguranje je određeni iznos u eurima, a ona svoju obavezu
izvršava zakonskim sredstvom plaćanja u Repiblici Srbiji, dakle dinarom.

Na taj način organizacija za osiguranje nosi rizik promrnr kursa dinara u odnosu na euro
posle   zaključenja   ugovora   o   obaveznom   osiguranju.   Za   utvrđivanje   sume   osiguranja,
odnosno   osiguranog   iznosa,   merodavan   je   kurs  dinara   na  dan   zaključenja   ugovora  o
osiguranju, a za utvrđivanje obaveze organizacije za osiguranja merodavan je kurs dinara
na dan utvrđivanja njene obaveze.
Naša sudska praksa je radi zaštite oštećenih lica od obezvređivanja dinara usled inflacije
dozvoljava da obaveza organizacije za osiguranje po osnovu obaveznog osiguraja od
autoodgovornosti   bude   veća   od   osiguranog   iznosa,   mada   raniji   propisi   o   obaveznom
osiguranju nisu sadržali ovakvu valutnu klauzulu.

Iznos štete prema kome se utvrđuje obim odgovornosti zajednice osiguranja , obračunava
se tako što se novčana šteta uzima u iznosu u kome je nastala, a ne novčana materijala
šteta i nematerijana šteta utvrđuje se prema cenama odnosno kriterijumima u vreme
štetnog događaja. Šteta koja se naknađuje u stranoj valuti obračunava se po kursu na dan
štetnog događaja.

Pri razmatranju ovog pitanja treba imati u vidu koji je ratio legis limita obaveze
organizacije za osiguranje u obaveznom osiguranju, posebo u obaveznom osiguranju od
autoodgovornosti. Obavezno osiguranje od autoodgovornosti postoji u cilju imovinske
zaštite kako oštećenih lica, tako i lica koja su odgovorna za štetu. Oštećenim licima ono
treba da pruži sigurnost da će im šteta koju su pretrpeli zbog upotrebe motornih vozila
biti naknađena. Vlasnicima motornih vozila koji su imali nesreću da postanu odgovorni
za štetu zbog upotrebe vozila ono treba da puži pokriće od opasnosti da zbog obaveze na
naknadu štete ne budu ekonomski upropašćeni. Ovim ciljevima jedino odgovara sistem u
kom je organizacija za osiguranje dužna da naknadi celokupnu štetu pričinjenu
oputrebom motornog vozila.

Ako se desila šteta koja je veća od limita obaveze osiguravača, treće oštećeno lice ima
pravo da naknadu za nepokriveni deo štete zateva od lica koje je odgovorno za štetu.

Obavezna osiguranja

blizini prevoznog sredstva pre ukrcavanja, odnosno posle iskrcavanja, lica koja su imala
nameru da putuju određenim prevoznim sredstvom ili su njime putovala, osim lica
kojima je mesto rada na prevoznom sredstvu. Putnici su i lica koja imaju pravo na
besplatnu vožnju.

Putnikom se smatra i lice koje je za vreme putovanja, dok je prevozno sredstvo stajalo,
privremeno izašlo iz vozila. Putnikom se smatra i pratilac robe u železničkom saobraćaju.
Kondukter u vozu ili autobusu, pošto je njeovo mesto rada na prevoznom sredstvu, ne
smatra se putnikom i nema prvo na naknadu po osnovu obaveznog osiguranja putnika.

Osigurana suma na koju mora biti ugovoreno obavezno osiguranje po jednom putniku ne
može biti niža od dinarske protivvrednosti sledećih iznosa:

1. za slučaj smrti putnika 8.000 €

2. za slučaj trajnog gubitka opšte radne sposobnosti putnika 16.000 €
3. za slučaj prolazne nesposobnosti za rad, na ime naknade za gubitak zarade i

stvarnih troškova lečenja putnika 4.000 €

Dinarska protivvrednost obračunava se po kursu na dan zaključenja ugovora o
osiguranju.

Po svojoj pravnoj prirodi obavezno osiguranje putnika je osiguranje lica od posledica
nesrećnog slučaja. Ako se desio osigurani sličaj, organizacija za osiguranje isplaćuje
osiguranu sumu, a ne naknadu štete. Odnosno, ako je nastupio invaliditet putnika,
organizacija za osiguranje isplaćuje određeni procenat od sume osiguranja, kako je to
predviđeno uslovima za ovu vrstu osiguranja. Organizacija za osiguranje nije obavezna
da oštećenom licu naknadi puni iznos štete, nego samo ugovoreni iznos.

U našoj sudskoj praksi se zbog toga smatra da po osnovu obaveznog osiguranja putnika
organizacija za osiguraje nije dužna da putniku isplati naknadu za neimovinsku štetu u
vidu pretrpljenih fizičkih bolova i straha. Ako se desio osigurani sličaj, primenjuju se
pravila koja važe za osiguranje lica od posledica nesrećnog slučaja. Tako, ukoliko je
putnik poginuo, organizacija za osiguranje dužna je da isplati osiguranu sumu. Pravilo
važi i kad je putni u potpunosti i trajno izgubio opštu radnu sposobnost.

Za razliku od dobrovoljnog osiguranja lica od posledica nesrećnih slučajeva, kod
obaveznog osiguranja smatraju se osiguraim i duševno obolela lica, zatim lica koja su
mlađa ili starija od onih koja se inače mogu osigurati, kao i lica čija je opšta radna
sposobnost pre nesrećnog slučaja bila smanjena u većem stepenu.

Obavezno osiguranje putnika od posledica nesrećnog slučaja ima pravnu prirodu ugovora
u korist trećeg lica. Naime, ugovor su zaključili prevozilac i organizacija za osiguranje,
ali se osigurana suma, ako se desio osigurani slučaj, isplaćuje putniku, odnosno korisniku
osiguranja u slučaju smrti putnika. Kao korisnici osiguranja smatraju se: deca poginulog
putnika i njegov bračni drug na jednake delove; ako nema dece ni njihovih potomaka,
bračni drug na jednu polovinu a roditelji na drugu; ako nema bračnog druga, samo