Moderna
država blagostanja
počela je da se
razvija krajem XIX veka iz programa socijalnog i
zdravstvenog osiguranja. Prvi takvi programi
uvedeni su u Nemačkoj, pod vođstvom kancelara
Bizmarka, u poslednoj deceniji XIX veka. U
narednim godinama i decenijama druge zemlje
(od Danske i Švedske do Novog Zelanda) uvele
su slične programe.
U ovom periodu javili su se prvi sistemi za
osiguranje u slučaju nezaposlenosti, koji su se
postepeno razvijali. Najpre su sve veći segmenti
populacije uključivani u socijalne programe (na
primer, socijalnim osiguranjem prvo su bili
pokriveni radnici, a zatim i poljoprivrednici), a
zatim se povećavao i broj zemalja koje su
prihvatale i primenjivale ove programe.
Procvat države blagostanja vezuje se za period
posle Velike depresije i drugog svetskog rata.
Iskustvo masovnog siromaštva, gubljenja poslova
i političke nestabilnosti doprinelo je da se mnoge
države odluče da uspostave programe koji će
garantovati prihode u slučaju četiri osnovna i
priznata socijalna rizika - starost, bolest, invaliditet
i nezaposlenost.
ako su opisani trendovi bili svojstveni razvijenim
kapitalističkim državama Zapada, slične trendove
zapazićemo i u zemljama bivšeg socijalizma. Iako
nisu imale kapitalističku privredu i demokratsko
političko uređenje, ove zemlje su takođe uvele i
razvile sisteme društvene brige i solidarnosti koji
liče na one iz Zapadne Evrope. Taj sistem činile
su subvencionisane cene hrane, stanovanja i
komunalija, garantovana puna zaposlenost,
besplatno javno školstvo i zdravstvo, ponegde i
razvijeni sistemi brige o deci i porodici
Većina stručnjaka slaže se da u Evropi postoje četiri tipa države
blagostanja.
Skandinavski sistem karakteriše širok obuhvat korisnika, visoka
izdvajanja, razvijena podrška porodici i finansiranje iz poreza.
Kontinentalni model se zasniva na sistemima osiguranja na
osnovu zaposlenosti (doprinosi), relativno izdašnim socijalnim
davanjima, ali i oslanjanjem na porodicu kada je reč o uslugama
za decu i stare.
Liberalni model se finansira iz poreza, programi socijalne
pomoći usmereni su na najsiromašnije, a podstiče se uloga
tržišta u obezbeđivanju prihoda i pružanju usluga.
Konačno, zemlje mediteranskog modela oslanjaju se na
porodicu, imaju elemente sistema zasnovanog na osiguranju,
mali obuhvat korisnika socijalne pomoći i nizak nivo davanja.
