2
ВИСОКА ТЕХНИЧКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА
ОДСЕК АГРОНОМИЈЕ
СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ: ОРГАНИЗАЦИЈА ПОЉОПРИВРЕДЕ
ТЕМА: АГРАРНА ПОЛИТИКА
Ментор: Студент:
Име и презиме Име и презиме, број индекса
Мр. Богдан Живановић
Датум одбране:
Број бодова:
4
1. УВОД
Организација је тековина еволуције друштва. Од најстаријих времена, човек
је потребу за организовањем и примењивао различите организационе методе и
технике до којих је по потреби захтева животних прилика. Није то било знање
негде стечено па још мање се радило о унапред смишљеној активности за коју се
претходно утврдило да ће дати најбоље резултате.
Организација као конкретна
људска активност стара је колико и али је наука о организацији једна од
најмлађих наука, једва век и по постојања.
Инжењер пољопривреде ће бити у
прилици да организује технолошке методе и принципе водећи разне процесе
агро и зоо технологије, односно агротехнике и зоотехнике. Вођење послова не
захтева само знања и способности примене за уже стручне агрономске области,
већ и организациона и руководилачка знања.
Без ваљаног организовања и
руковођења, на знању, нема успеха, и то не само у великој фирми већ и у
најмањој, тек основаној, у којој је оснивач уједно и власник и директор и сва
радна снага. Уосталом, велики број свршених студената ВТШ, после краће обуке
уз вођство искусних инжењера и руководилаца, самостално ће наставити рад на
својој породичној фарми или радионици или фабрици. Или ће трговати робама у
вези са делатностима из своје струке. У сваком од тих случајева, као и у
другима, потребно је знање из организације и из области руковођења.
2. АГРАРНА ПОЛИТИКА
Аграрна политика је део економске политике у пољопривреди једне земље,
па и Србије. Другачије се означава као економика пољопривреде.
Аграрна политика обухвата политике које држава спроводи како би
усмеравала развој те привредне гране. Она није у свим државама иста, а и на
примеру наше земље може се видети да није иста у свим развојним периодима.
2.1. Власништво над земљишним поседом
Кроз историју, у нашој земљи се мењала земљишна политика, а са њом и
питање власништва над земљишним поседом. Данас нема ограничења у погледу
величине поседа којим појединац може располагати, као власник или као
закупац. После Другог светског рата власништво над пољопривредним
земљиштем било је ограничено на десет хектара у равничарском односно 20 у
брдско-планинском подручју. Разградњом друштвене својине, њеним крахом,
држава постаје власник тог земљишта. Државно земљиште може се узети у
закуп и платити закупнина, од које половина новца иде држави а половина
локалној самоуправи. Највећи део тог новца треба да се врати у подизање
квалитета пољопривредног земљишта и уопште његове вредности.
5
2.2. Уређење парцела, комасација и арондација
Савремена пољопривредна производња захтева уређене земљишне
површине, нарочито оне које су намењене плантажној биљној производњи.
Разлози су бројни, а најважнији су везани за употребу механизације. Да би се
користиле велике моћне машине, које дају велики учинак и високу
продуктивност рада, потребне су велике и уређене парцеле. У условима обраде
земљишта запрегама, била је довољна парцела од 40-50 ари. За мале тракторе
рационално је да парцеле износе неколико хектара. За моћну механизацију,
попут Џон Дир-а, оптималне парцеле су изнад 50-100 хектара. Није реч само о
величини парцела, већ и о њиховом уређивању. Пре свега, о томе да две и две
стране парцеле буду паралелне, како рад машина не би имао „празне ходове",
затим о изравњености површине, чишћењу од корова, пањева, грађевинског
материјала итд.
Код нас је сувише мала величина парцела намењених пољопривреди. Томе је
допринео закон о ограничењу располагања поседом преко 10 ха у житородним
рејонима. Најчешће је пољопривредно домаћинство поседовало по 2-4 хектара,
што је било распоређено на многобројне парцеле, често мање од 20 ари. У
појединим општинама, просечна величина парцела била је испод 20 ари. То је
поскупљивало рад, хабало механизацију, а границе парцела су обиловале
увратинама и међама, где се размножавао коров, угрожавајући гајене биљке на
уређеним парцелама. Уситњавању поседа допринео је и Закон о наслеђивању, по
коме је наследницима омогућено да могу делити сваку парцелу (нпр. ако је
оставилац имао три наследника, они су најчешће сваку парцелу делили на три
дела, да би после одређеног времена свако од њих тако смањену парцелу
остављао својим наследницима који су их такође делили на сразмеран број
делова). У земљама које желе да очувају оптималну величину парцела, није
допуштено физичко дељење парцела.
Комасација
је мера уређења земљишта којом се укрупњавају парцеле истог
власника. Практично, на подручју где се врши комасација, све пољопривредне
површине се формирају у велике целине - земљишни фондови, од којих сваки
власник добија колико је и унео у тај фонд, али мањи број парцела веће
површине. Идеално би било да сваки власник добије по једну већу парцелу, јер
је просечна величина поседа испод 5 хектара. Међутим, власници испољавају
захтеве да имају једну парцелу близу села (плац, забран), једну у долини реке
или потока (башта), једну у брду (виноград, воћњак), а једну у „пољу", тако да је
„поље" умањено за истргнуте мале парцеле, што девалвира комасацију као
добру меру аграрне политике.
Арондација
је у прошлости била значајна мера формирања друштвених
пољопривредних добара, груписањем њихових поседа у један земљишни
комплекс.
7
средњег до највишег. Реч је о позивном образовању које почиње после основне
школе и одвија се у средњим школама (2,3,4 степен), на вишим школама (6.
степен) до Болоњске декларације, на високим школама и на факултетима (7 и 8
степен).
Поред школског система, постоји мада у неразвијеном облику, ваншколски
систем образовања. Он се односи на период од завршеног позивног образовања
па све до корисне границе живота. То се још означава као перманентно стручно
образовање. Циљ тог образовања је да се стеченим знањем одговори на све
укупност промена. Јер, живот увек изнова поставља нове захтеве на који
одговара наука, а образовање треба да оспособи људе за примену научних
сазнања у пракси. Сем примене науке, у оквиру стручног образовања је и
стицање вештина.
2.8. Пољопривредне стручне службе
Између пољопривредне науке и школског система образовања за
пољопривреду, налазе се стручне пољопривредне службе, заводи за
пољопривреду, пољопривредне станице, специјализоване службе које су од
помоћи пољопривредницима и пољопривредним стручњацима (инжењерима и
техничарима) да примене знања у конкретној производној пракси. Сем
пољопривредних завода или станица, важни за пољопривреду су и
специјалистички ветеринарски заводи, и слично.
3. ЗАДРУГАРСТВО И УДРУЖИВАЊЕ
3.1. Струковна пољопривредна удружења
Пољопривредници традиционално формирају своја струковна удружења да
би се стручно усавршавали, размењивали искуства, изграђивали заједничке
ставове о свом пословању, итд. Међутим, удружења не могу заменити привредне
организације, као што су радње, предузећа или задруге. Зато се за пословање
већег броја пољопривредника препоручује оснивање пољопривредне задруге, о
чему треба да одлуче заинтересовани пољопривредници.
3.2. Пољопривредне и друге задруге
3.2.1. Организација задругарства и других облика удруживања
пољопривредника као чинилац обнове и развоја сеоских заједница
Задругарство уопште а свакако и пољопривредно задругарство у Србији
данас је у кризи. Задруге се у свом раду срећу са проблемима сваке врсте, од
статусних и чисто правних, преко организационих, до пословних. Резултат
комплексних ограничења у функционисању задруга је мали обим посла и још
мања акумулација. Тачније, чешће се може говорити о губицима, а велики број
пољопривредних задруга у Србији (од преко две хиљаде) данас постоји само у
евиденцији Агенције за привредне регистре, док су на лицу места пословне
