SADRŽAJ:
1.UVOD............................................................................................................. 2
2.ISTORIJA....................................................................................................... 3
3.TRANSFORMACIJA POLJOPRIVREDE.................................................... 4
4.AŽURIRANI PODACI POLJOPRIVREDE SRBIJE.................................... 6
5.NACIONALNI PROGRAM ZA POLJOPRIVREDU................................... 8
6.POLJOPRIVREDA BUDUĆNOSTI.............................................................10
7.ZAKLJUČAK.................................................................................................11
8.LITERATURA...............................................................................................12
1
UVOD
U ovom radu razmatraćemo temu poljoprivrede kao privredne delatnosti i njene razvojne
aspekte. Počeću sa uvodom odnosno osnovnim pojmovima kojim ću započeti izlaganje.
Poljoprivreda jeste delatnost u kojoj se korišćenjem zemljišta, gajenjem korisnih biljaka i
životinja dobijaju primarni proizvodi odgovarajućeg biljnog odnosno životinjskog porekla.
Ona uključuje i njihovu preradu kako bi se ovi proizvodi doveli u stanje da mogu da
zadovolje neku potrebu.
Poljoprivreda ispunjava brojne zadatke:
Obezbeđuje hranu
Obezbeđuje sirovine za mnoge oblasti prerađivačke industrije
Uslovljava razvoj industrije
Deluje na bilans spoljnotrgovinske razmene
Specifičnosti poljoprivedne proizvodnje su:
Visoka zavisnost od prirodnih uslova
Posledično veći ili manji skokovi/padovi u proizvodnji
Veći poslovni rizici
Nestabilnost dohotka poljoprivrednika
Proces proizvodnje je pretežno vezan za zemljište što dovodi do određenih
oraganizaciono-tehnoloških i društveno-ekonomskih problema
Organska proizvodnja, čiji su proizvodi po pravilu živi svet
Agroprivreda je veoma složen privredni sektor koji obuhvata mnoštvo organizacionih oblika
poslovanja raspoređenih na tri segmenta. Prvi se odnosi na dofarmersku oblast (stvaranje
agrarnih inputa :proizvodnju traktor i poljoprivrednih mašina, proizvodnju hemikalija za
poljoprivredu itd.), drugi predstavlja farmerski deo(odnosno poljoprivrednu proizvodnju), a
treći – postfarmersko područje agroprivredne aktivnosti (koja obuhvata industrijsku i zanatsku
preradu i trgovinu poljoprivredno-prehrambenim proizvodima). Efikasno funkcionisanje naše
agroprivrede je od velikog značaja, jer se u njoj ostvaruje oko 2/5 ukupnog društvnog
proizvoda.
Da bi jedna nacionalana ekonomija vodila poljoprivredu kao sastav agroprivrede na pravi
način potrebno je da ima adekvatnu agrarnu politiku.
Agrarna politika je onaj deo ekonomske politike jedne nacionalne ekonomije koji je
usresređen na usmeravanje razvoja poljoprivrede i sa njom neposredno povezanih aktivnosti
po različitim osnovama. Njena bitna obeležja i osnovni principi određeni su karakterom
društvenih, ekonomskih odnosa sa jedne, i dostignutim nivoom razvijenosti proizvodnih
snaga sa druge strane. Agrarnu politiku čini nekoliko međusobno povezanih elemenata koji
deluju u određenom prostoru i vremenu, a kao njihov zajednički rezultat postižu se promene u
oblasti poljoprivrede. Ti elementi su: cilj agrarnopolitičke aktivnosti; sredstva, mere i metode
delovanja; nosioci agrarne politike.
2
TRANSFORMACIJA POLJOPRIVREDE
Poljoprivredu Srbije je u pred-tranzicionom periodu karakterisala dualna proizvodna
struktura, sa velikim društvenim poljoprivrednim kombinatima sa jedne strane, i sitnim
individualnim gazdinstvima sa druge strane. Početni ciljevi transformacije poljoprivrede u
Srbiji su privatizcaija agrarnih fondova u društvenoj svojini i restruktuiranje individualnog
poljoprivrednog sektora koji se još uvek u velikoj meri zasniva na polu-naturalizovanom
načinu proizvodnje.
Poljoprivreda Srbije je u velikoj meri bila privatizovana na početku tranzicionog perioda. U
privatnom vlasništvu bilo je 85% obradivog zemljišta, 81,4% uslovnih grla stoke i čak 97%
od ukupnog broja traktora. Uočiljivo je da je privatni sektor, u odnosu na kocetraciju
osnovnih fondova, daleko zaostajao za društvenim u pogledu tržišnosti proizvodnje
posmatrane kroz realizovan otkup. Ova činjenica nedvosmisleno ukzuje na polu-naturalni
karakter proizvodnje individualnog sektora, kao i na ekstenzivniji način proizvodnje u odnosu
na krupna društvena poljoprivredna preduzeća.
Privatizacija agrarnih fondova u Srbiji podrazumeva privatizaciju velikih kombinata u
društvenom vlasništvu, kao i privatizaciju industrije inputa i prerađivačke industrije.
Neosporan je doprinos kombinata u razvoju srpske poljoprivrede. U njima je koncentrisan
visak nivo kapitala, opreme, zemljišta, radne snage i stručnih kadrova.
Pored svojinske transformacije u društvenom sektoru srpske poljoprivrede, neophodno je
restruktuiranje sitnog, individualnog poljoprivrednog sektora. Proces restruktiranje
individualnih gazdinstava podrazumeva ukrupnjavanje privatnih poseda i stvaranje takve
strukture poljoprivrede koja bi bila cenovno i kvalitativno konkurentna u odnosu na
poljoprivrede zemalja CIE i EU. Navedene promene treba da stvore uslove za primenu
savremene tehnologije, što bi rezultirao povećanjem veoma niske produktivnosti rada i
zemljišta. Povećanje produktivnosti uslovilo bi povećanje konkurentnosti,ali konkurentnosti i
sa aspekta kvaliteta proizvoda. Država posle tih promena ima novu ulogu i više se ne
pojavljuje u komandnoj ulozi, već kao regulator koji treba da koriguje negativne efekte tržišta,
sada se tržište i država međusobno dopunjuju.
Efikasno upravljanje agrarnim tržištem, ekonomskim instrumentima, podrazumeva izgradnju
tržišnih institucija,koje bi predstavljale međusobno usklađen sistem, sa sledećim bitnim
segmentima:
a) Sistem cena poljoprivredno-prehrambenih proizvoda
b) Sistem robnih rezervi
c) Sistem spoljnotrgovinske razmene
d) Sistem subvencionisanja agroindustrijske proizvodnje
Pri ocenjivanju našeg današnjeg privatnog sektora poljoprivrede nije teško dokazati da on
nosi karakteristike seljačke ekonomije. O tome svedoče brojni podaci, koje ću predstaviti u
daljem tekstu.
U posedovnoj strukturi privatni sektor poljoprivrede je tipičan po sitnom posedu koji je
karakterističan za seljački sistem proizvodnje tako da gazdinstva do 5 ha korišćene površine
zemljišta čine preko 76% u Centralnoj Srbiji, preko 79% u Vojvodini i preko 83% na Kosovu
i Metohiji. Gazdinstva preko 15ha korišćene površine zemljišta su dobile svoje razvojne
konture tek krajem 1980-tih što potvrđuje njihovo procentualno učešće u ukupnoj posedovnoj
strukturi: u Centralnoj Srbiji znatno ispod 2%, u Vojvodini čak manje od 0.5% i na Kosovu i
Metohiji nešto iznad 1%. Zanimljivi su i podaci o koncentraciji poljoprivrednika na prethodno
iznetim podacima. Na posedu do 5ha : u Centralnoj Srbiji 58%, u Vojvodini oko 45% i na
Kosovu i Metohiji preko 73%. Budući da ovako sitno gazdinstvo, a uz to i izrazito rascepkano
ne može da obezbedi egzistenciju seljačke porodice, pretežno deo njenih aktivnih članova
4
