ФИЛОСОФИЈА 2
МАЈСТЕР ЕКХАРТ
Мистик из 13. века, римокатолички бискуп. Нека учења су му осуђена.
Бивствовање (esse) и поимање (intelligere) у Богу су исто, али логички претходи
поимање. Поимање је основа Божијег бивствовања, дакле он постоји зато што је
поимање. Екхарт то повезује са прологом Јеванђеља по Јовану, као и са почетком
Књиге Постања. Логос је Бог, и кроз Логос је све створено. У вези са божијим
представљањем Мојсију („Ја сам који јесам“), Екхарт каже да Бог, заправо, тада
људима није хтео да се открије.
Тријадологија. Наглашавао је једну природу три Личности, на следећи начин:
чиста божанска суштина је Отац (intelligere), и из њега произилазе Син (vivere, тј.
живот) и Свети Дух (esse).
Пантеизам. Екхарт је оптужен за пантеизам, на првом месту због тврдње да
изван Бога нема ничега, да су сва створења „чисто ништа“. Али, узевши у обзир једну
другу његову тврдњу да, заправо, створења постоје захваљујући томе што их Бог држи
у постојању, видећемо да се, заправо, његово учење веома приближава православном.
Стварање. Бог, из своје перспективе, ствара у својој вечности, ван времена. „У
почетку (in principio) створи Бог...“ се тумачи као да је Бог у себи створио (јер је он
Princium). Стварање је Божија суштина. Бог је створио свет истовремено са рођењем
Сина. Али, „Бог је стварао у вечности, али створено није у вечности“.
Сједињење са Богом. Нестворени елемент душе (archa) је ум. Сједињење са
Богом се дешава по суштини, у „искри душе“ (scintilla animae), на скривен и неизрецив
начин. Ми се потпуно мењамо и преобличавамо у Бога, постајући једно са божанском
природом. Ово учење је осуђено, због чега га се одрекао.
Екхарт, ма колико изгледало тако, ипак није застранио. Главни проблем је
терминологија коју користи, као мистик. Мистичка искуства (која је он, по свему
судећи, имао) не могу се исказати сасвим адекватно свакодневним речима. Дакле,
требало би створити нове речи. Али, како оне ништа не би значиле другима, то се
мистик мора користити не сасвим адекватним речима, да би другима покушао да
приближи неизрециво.
ЂОВАНИ ПИКО ДЕЛА МИРАНДОЛА
Најистакнутији представник италијанског неоплатонизма. Такође је био под
утицајем Псевдо-Дионисија и апофатичке теологије.
Бог је пре изнад бића, него што је биће. Укључује у себе сва савршенства, у свом
недељивом јединству, на нама несхватљив начин.
Човек је створен да би размишљао о природи света, волео његову лепоту и
дивио се његовој величини. Човек је глава и синтеза нижих створења, а Христос је
глава људског рода.
Христос је својим страдањем отворио човеку пут до самог Бога.
Супротстављао се астролошком детерминизму и магијском схватању природе.
НИКОЛА КУЗАНСКИ
Никола Кребс Кузански је философ из 15. века, на прелазу из Средњег века у
Ренесансу. Учење му се заснива на римокатоличком схоластицизму. Докторирао је на
канонском праву. Римокатолички бискуп.
стр. 1
Један од потписника неуспеле Фирентинске уније, чије одлуке није прихватио
св. Марко Ефески. Када је пропала унија, Кузански је напустио концилијарну струју у
Римокатоличкој цркви и приклонио се Светој столици, чији је положај почео да сматра
изразом јединства Цркве.
На њега су утицали Псевдо-Дионисије, Ериугена и Екхарт. Он је антиципирао
немачки идеализам (Шелинг, Хегел), и својим математичким спекулацијама био
подстицај за Леонарда да Винчија.
У свему је тежио јединству као складној синтези разлика.
Бог је coincidentia opositorum (јединство супротности), он превазилази све
разлике које се налазе у творевини, несхватљиво их уједињујући у себи.
Преферира апофатику, која је „упућено незнање“ (јер следи из свести о Божијој
бесконачности), мада не занемарује ни катафатику. Прави поређење разумског сазнања
о Богу са многоуглом уписаним у кружницу: што више страница има, многоугао је
ближи кружници, али никада је неће у потпуности поклопити. То је последица Божије
бесконачности и ограничености људског разума. Коначно, копулативна теологија
превазилази и обједињује апофатику и катафатику, и управо њом се Бог схвата као
coincidentia opositorum. Ово схватање се не може исказати језиком, који је оруђе разума,
а не ума.
Схватање односа Бога и света је слично Екхартовом. Изван Бога нема ничега, и
све ствари постоје зато што их Бог држи у постојању. Бог садржи све ствари тиме што
је њихов узрок. Бог је душа света. Универзум је збијеност (contractia) Божијег бића, а
свака коначна ствар је збијеност универзума.
Време је слика вечности, јер из ње произилази. Кузански прави разлику између
времена и трајања. Време је мера кретања, док би свет наставио да траје и кад би
потпуно престало свако кретање. Дакле, трајање света није нужно коначно.
Универзум је просторно неограничен и нема апсолутно средиште.
Човек је коначна представа Бога као coincidentiae opositorum, јер уједињује у
себи својства свих бића. Човек се једино Христом може сјединити са Богом,
утеловљењем са њим кроз Цркву, која је његово Тело. Ово је, очигледно, сасвим
православан став.
БЕМЕ
Јакоб Беме, Немачки мистик из 16. в. Чувао стоку, затим био обућар, и, коначно,
израђивао вунене рукавице. Није био наклољњен видљивој Цркви, већ је више
наглашавао унутарње просветљење. Протестантско свештенство га је оптужило за
јерес. Његови искази, као философски необразованог човека, изузетно су нејасни.
Утицао је ан Шелинга.
Бог је Ungrund (понор), вечно Једно: ни светлост ни тама, ни добро ни зло,
ништа и све. Три Личности су три кретања унутар Бога: Отац је изворна воља, Син је
срце воље, а Дух је покретни живот.
Свет настаје тиме што Бог открива самог себе, и он је манифестација Бога у
видљивој разноликости.
Проблем зла у разним фазама решава на три различита начина.1) Из Бога
произилази само добро. Али, поред добра које остаје непокоплебљиво (Христос),
постоји и добро које се удаљава од доброте (сатана). Крај света ће бити исправљање
овог удаљавања. 2) Неопходност дуализма добра и зла у свету. 3) Зло је Божија казна.
стр. 2
ДЕКАРТ
Француски философ из 16. века. Школовао се код језуита, и већ у том периоду,
као и касније, критиковао систем школства, у ком се не долази до новог сазнања, већ се
понавља и преноси већ сазнато. Римокатоличку, пак, веру исповедао је до смрти.
Теологију је избегавао да разматра, и сматрао је да је пут ка Богу подједнако
отворен и ученом човеку и човеку без знања, и да откровење превазилази људски
разум.
Дела: Медитације о првој философији, Принципи философије, Страсти душе
итд.
„
ФИЛОСОФИЈА
је савршено знање о свим стварима које човек може да зна да
би управљао својим животом и очувао своје здравље, као и да би открио све вештине“.
Метафизика је корен философије, физика или философија природр је стабло, а гране су
друге науке, од којих су главне медицина, механика и етика. Последњи ступањ
мудрости је етика (мада Декарт никада није развио систематску етику).
Одлучио је да крене од почетка, не ослањајући се на ауторитет неке од
претходних философија. Једино вредно знање је извесно знање, док историјско или,
уопште, књишко знање имају малу вредност. Али, то не значи да је све што су изрекли
претходни философи неистинито. Ипак, до свега тога треба опет доћи, логичким путем,
следећи метод који је у складу са природом ума. То треба да буде универзална научна
метода.
КАРТЕЗИЈАНСКА МЕТОДА.
По себи, дух је непогрешив по питању предмета
који не превазилазе његову способност разумевања. Али, под утицајем, предрасуде,
страсти, нестрпљења и сл. дух постаје заслепљен и греши јер не користи своје природне
радње на исправан начин.
Основне радње духа су интуиција и дедукција. Интуиција је појам који настаје у
чистом и пажљивом духу тако непосредно и разговетно да смо у потпуности
ослобођени од сумње у предмет нашег разумевања. Дедукција је нужно звођење
чињеница из других чињеница које се знају са извесношћу. Интуиција је важна и при
дедукцији. Картезијанску методу чине правила за исправну употребу ове две радње
духа.
Методу чине анализа (разлагање) и синтеза (састављање). Прво је сложене
чињенице знања потребно разложити на најједноставније елементе, тј. на знање
„простих природа“ (тј. првих принципа), које се могу сазнати интуитивно, а затим се
наставља дедуковањем, пазећи да се ниједан корак не прескочи.
Важно је напоменути да редослед дедукције није једнак онтолошком поретку
ствари, и да, према томе, први принципи сазнања нису исто што и први принципи
постојања. Тј: у онтолошком реду Бог је први, док је у реду сазнања прво сопствено
постојање, од ког се полази, и које је интуитивно очигледно (Cogito, ergo sum).
УРОЂЕНЕ ИДЕЈЕ
су истине које нам је Бог по природи усадио. Полазећи од
њих, може се конструисати читава метафизика и физика, као и целокупно научно
сазнање. Наравно, те идеје нису потпуно оформљене приликом рођења, већ их разум,
током развоја, производи из сопственог потенцијала (који нам је Бог усадио). Поставља
се питање: зашто је Декарт инсистирао на експерименту? Верификациони експеримент
има одређену улогу у физици због ограничености људског духа.
МЕТОДСКА СУМЊА
је сумња у све у шта је могуће сумњати, и коју је Декарт
сматрао предусловом сазнања. Али, ово није сумња ради саме сумње (као што се
показује да је у скептицизму), већ привремена сумња ради различивања истине од
лажи. Такође, ово није практична сумња, нпр: то што Декарт није својом методом
дедуковао етику, не значи да не постоје морални закони и да их се он није држао; или,
стр. 4
не можемо сумњати у објективно постојање материјалних ствари, пре него што из
Божијег постојања докажемо да оне заиста постоје. Дакле, по среди је теоретска,
„хиперболичка сумња“, у функцији сазнања.
COGITO, ERGO SUM
(Мислим, дакле јесам) јесте једина несумњива истина,
која се сазнаје интуицијом, јер је јасна по себи. (Декарт под мишљењем подразумева
све свесне духовне процесе.) Чак и ако сумњам у истинитост тога, ја сумњам – дакле, у
мени се одиграва свестан духовни процес, што значи да постојим (у складу са овим
може се рећи: DUBITO, ERGO SUM – сумњам, дакле јесам).
КРИТЕРИЈУМ ИЗВЕСНОСТИ
нечега јесте да је то врло јасно и врло
разговетно. Јасно је оно што је самоочигледно, а разговетно оно што је тачно одређено.
* Да би се ишло даље, мора се доказати постојање Бога који није обмањивач.
Јер, ако и постоји Бог, али је обмањивач, онда може бити да ми је дао природу такву да
се варам чак и по питању ствари које ми изгледају очигледне („хиперболичка сумња“).
ОНТОЛОШКИ ДОКАЗ ПОСТОЈАЊА БОГА
. Дакле, треба доказати
постојање Бога само из тога што постојим ја.
1) У свом духу имам мноштво идеја, од којих је једна идеја Бога као савршеног
бића. Све те идеје сам, можда, могао сам створити, без обзира на објективно постојање
њиховог садржаја. Али, идеју Бога и, уопште, савршенства, бесконачног, нисам могао
сам створити, јер нисам савршен нити бесконачан; а та идеја је у мени јасна и
разговетна. Ја, као коначан, могу образовати идеју само о коначном. Дакле, мора да ми
је неко усадио идеју о бесконачном, а то је Бог, који је бесконачан. Идеја Бога као
савршеног бића јесте, заправо, икона и подобије, коју је Бог ставио у мене „као творчев
знак утиснут у сопствену творевину“.
2) То што ја сада постојим, не мора да значи да сам створен – ја то не знам. Али,
то што постојим мора да значи да ме нешто држи у постојању. Ја немам моћ да сам себе
држим у постојању, јер да је тако, био бих свестан те моћи. Дакле, мора постојати неко
ко ме одржава у постојању, а то је Бог.
* Бог, с обзиром да је савршен, не може бити обмањивач, јер обмана може
проистећи само из неког недостатка. Стога, оно што сагледавам јасно и разговетно
мора бити и истинито.
Заблуде потичу из тога што је воља шира од разума, па је ја протежем и на оно
што не разумем; тако она лако скрене са истине, па ја грешим. Али, ако се будем
уздржавао од доношења суда о нечему што мом разуму није јасно и разговетно, нећу
упасти у заблуду.
Искази чисте математике су јасни и разговетни, дакле истинити.
ПОСТОЈАЊЕ ТЕЛА
. Моје постојање само по себи не доказује и постојање
мога тела. Али, ја опажам у себи активности попут моћи кретања, чулног опажања и
сличног, за шта, иначе, није неопходно мишљење. Такође, оно што опажам чулима не
зависи само од мене, већ често зависи од оних ствари од којих их примам. Стога, заиста
постоји моје тело (које покрећем), као и друга тела (која опажам чулима). Сада се
дефинитивно може одбацити „хиперболичка сумња“.
СУПСТАНЦИЈА
је „постојећа ствар којој није потребно ништа осим ње саме
да би постојала“. У дословном смислу, дакле, једина супстанција је Бог. Али, аналогно,
супстанција је и оно што је створено, јер је једино што му је потребно да би постојало –
Бог. Две су супстанције: духовна и телесна. Основни атрибут духовне супстанције је
мишљење, док је основни атрибут телесне супстанције протежност. Без тога нема ове
две супстанције. Али, мишљење и протежност могу бити разноврсни, и те варијабилме
модификације мишљења и протежности Декарт назива „модусима“.
ОДНОС ДУХА И ТЕЛА
. Из до сада реченог могло би се закључити да се дух,
као носилац моје личности, према телу односи као пилот према броду. Али, Декарт то
стр. 5
животињску природу, што значи да је своју првобитну природу изгубио. Једино
спасење је у Богу, до кога се може доћи само кроз Христа, који је посредник и
искупитељ.
Доказ постојања Бога „на основу опкладе“. Дакле, ово је доказ само за оне који
нису заузели чврст став по питању вере у Бога. Али, остати неутралан по том питању
већ значи изабрати против Бога. Дакле, Декарт таквима предлаже да ризикују коначног
добра које је извесно ради бесконачног добра које је неизвесно. Ако Бог постоји, онда
човек губи вечност ако га не упозна. Ако, пак, не постоји, онда свеједно нема вечност.
Човек, дакле, треба да крене аскетским путем, а Бог ће му дати веру коју тражи.
СПИНОЗА
Барух Бенедикт де Спиноза, философ из 17. века. Португалски Јеврејин чија је
породица емигрирала у Холандију. Васпитан је у јеврејској заједници у Амстердаму,
изучавајући Стари завет, Талмуд, кабалу, јеврејске философе попут Мајмонидеса итд.
Рано се сукобио са јеврејском теологијом и са 24 године је екскомунициран. Издржавао
се бављењем оптичарским занатом.
Најважније дело му је „Етика“, у којој, заправо, излаже скоро цео свој
философски систем.
На Спинозу су утицали Декарт (геометријска метода), стоици (морал),
ренесансни пантеисти (нпр. Ђордано Бруно), Хобс (политика).
„Етика“ је par exellence пример геометријске методе. Дело је систем премиса,
конклузија и других ставова.
БОГ (= ПРИРОДА).
Спиноза је пантеиста. За божије постојање користи
онтолошки доказ. Философска аргументација, штавише, треба да пође од Бога, као од
онога што је онтолошки и логички прво, и да се развија дедукцијом. Али, то
подразумева елиминацију сваке случајности, и потпуну афирмацију нужности свега.
Бог је једина и бесконачна супстанција, deus sive natura (бог илити природа), и све
ствари проистичу из њега и садрже се у њему.
Бог као бесконачно биће има бесконачан број атрибута. Ми познајемо два
божија атрибута – мишљење и протежност. Коначни модуси божијег мишљења су
коначни духови, а коначни модуси божије протежности су коначна тела. Дакле, бог у
себи садржи читаву стварност. Стварност је једна целина, а не две (духовна и телесна);
природу можемо једино посматрати из два угла – с обзиром на мишљење и с обзиром
на протежност. Дакле, проблем односа тела и духа је иреалан проблем. Идеје су
„двојници“ материјалних ствари под атрибутом мишљења; тачније, сваки „пар“
материјалне ствари и њене идеје јесте, заправо, једна ствар посматрана из две
перспективе.
Између бога и коначних модуса постоје бесконачни модуси, непосредни и
посредни.
1. Бесконачни непоредни модус божије протежности јесте кретање-и-мировање
(језиком данашње физике: енергија), чија укупна сразмера остаје иста, иако се
непрестано мења код појединачних тела. Бесконачни посредни модус протежности
јесте „индивидуум као целина“, природа као просторни систем тела која се састоје од
честица (језиком данашње физике: супстанција).
2. Бесконачни непосредни модус божијег мишљења јесте „апсолутно бесконачно
разумевање“ (на првом месту поимање, затим љубав, жеља, итд.). Аналогно
протежности, Бесконачни посредни модус божијег мишљења јесте свеукупан систем
духова. Сви духови чине „бесконачан божији разум“.
стр. 7
