UVOD
Odbrambeni sistem u korelaciji sa ostalim elementima sistema
bezbednosti odgovoran je za odbrambenu funkciju i prevashodno zaštitu spoljne
bezbednosti države. Funkcije odbrambenog sistema su: odvraćanje od mogućeg
napadača, odbrana teritorije, učešće pripadnika oružanih snaga u mirovnim
misijama, zaštita stanovništva i materijalnih dobara, kao i otklanjanje posledica
ratnih razaranja i elementarnih nesreća i katastrofa.
Zaštita odbrambenih interesa je jedinstvena funkcija države i
realizuje se kroz vojnu i civilnu odbranu.
Nosilac vojne odbrane je Vojska države, ona brani zemlju od oružanog
ugrožavanja spolja, a izvršava i druge misije i zadatke u skladu sa Ustavom,
zakonom i principima medjunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile.
Civilna odbrana je deo jedinstvenog sistema odbrane. U ostvarivanju
civilne odbrane angažuju se državni organi, organi državne uprave, organi
autonomnih pokrajina, organi jedinica lokalne samouprave, privredna društva,
javne službe i ostali subjekti i snage sistema odbrane. Misije civilne odbrane su:
obezbedjivanje pretpostavki za funkcionisanje sistema odbrane i zaštita i
spasavanje.
Subjekti sistema odbrane su : gradjani, državni organi, privredna
društva, druga pravna lica, preduzetnici i Vojska.
Snage odbrane su ljudski i materijalni potencijali države, odnosno
organizovanje strukture subjekata sistema odbrane. U vremenu ubrzanog
tehnološkog razvoja ljudi su ostali najznačajniji resursi sistema odbrane.
Upravljanje ljudskim resursima se potvrdilo kao posebno značajno zbog
kompleksnosti i socijalne osetljivosti problema pripadnika sistema i onih koji ga
napuštaju.
Izazovi, rizici i pretnje odbrane države imaju kompleksan karakter, pa se
sa sličnim sadržajem, obimom i intenzitetom mogu ispoljiti na globalnom,
regionalnom i nacionalnom nivou. Polazni kriterijum u razmatranju i navođenju
izazova, rizika i pretnji jeste težina posledica po bezbednost i odbranu, koje bi
mogle da nastanu u slučaju njihovog ispoljavanja.
3
1. TEORIJSKO ODREDJENJE SISTEMA ODBRANE
Sistem odbrane predstavlja podsistem odvojeno, razmatra se kao zaseban
sistem sa svim svojim elementima. Sadrži dva pojma: sistem i odbrana.
Pojam
sistem
potiče od grčke reči "sistema" ili "sistemos". Predstavlja
skup objekata sa relacijama izmedju njih i njihovih atributa. Relacije povezuju
sistem u jednu celinu.
Svaki sistem se može posmatrati sa dva aspekta: kao zatvoren sistem, što
znači ne uzimati u obzir uticaj okoline i razmenu energije koju sistem vrši sa
okolinom. I kao otvoren sistem, što znači da je prisutan uticaj okoline i da se
vrši razmena energije sa okolinom.
Dva osnovna pogleda na sistem data su u funkcionalnom i strukturalnom
smislu. U funkcionalnom smislu, pod sistemo se podrazumeva funkcionalna
celina elemenata sistema koja je uslovljena njegovom funkcijom koju sistem
ostvaruje u svom okruženju. A u strukturalnom smislu, strukturu sistema čine tri
osnovna podskupa elemenata: elementi fizičke strukture; f-je i zadaci koji
proizilaze iz namene sistema; i ciljevi sistema.
Pojam
odbrana
ima višeslojno značenje od fizičke do kolektivne odbrane.
Odbrane je jedna od najvažnijih funkcija države.
Odbrana zemlje podrazumeva oružane i druge aktivnosti koje imaju za cilj
da se zaštiti i odbrani sloboda, nezavisnost, suverenitet, teritorijalna celokupnost
i ustavom utvrdjeno društveno-političko uredjenje. Neprikosnoveno je i
neotudjivo pravo svih gradjana, naroda i nacionalnih manjina i pravo i dužnost
svih drugih društvenih subjekata.
U ostvarivanju odbrane radni ljudi i gradjani imaju brojne obaveze, a
najznačajnije su: vojna obaveza, obaveza učešća u civilnoj odbrani i zaštiti,
obaveza obučavanja za odbranu i zaštitu, radna obaveza i materijalna obaveza.
Sistem odbrane sačinjava struktura podsistema, elemenata, veza i procesa
medjusobno uskladjenih tako da se njegov cilj realizuje, odnosno da sistem
odbrane ostvari svrhu i namenu utvrdjenu najvišim zakonskim aktima države.
Osnovni podsistemi sistema odbrane su: subjekti, obaveštajne i
bezbednosne službe ili agenicije, oružane snage, snage civilne odbrane i civiline
zaštite, nacionalna logistika sistema odbrane.
Osnovni elementi sistema odbrane su: odbrambene mere i aktivnosti,
snage odbrane, poslovi odbrane i subjekti odbrane.
Predmet izučavanja sistema odbrane jeste sagledavanje karaktera i načina
organizacije odbrane države, počev od velikih sila koje mogu izdvajati dovoljno
sredstava za odbranu svoje teritorije, do sistema odbrane malih i nerazvijenih
zemalja koje ne mogu odvajati značajnija sredstva za svoju odbranu.
4
vladajuće klase. U ovom periodu nije bilo teorijskog i naučnog pristupa sistemu
odbrane države.
2.2. Period od robovlasništva do francuske buržoaske revolucije
U vojskama robovlasničkih država, celokupan sistem komandovanja se
zasnivao na neposrednom uticaju malog broja starešina i odredjivao je ishod
oružanih sukoba.
U feudalnom društvu, vojna obaveza se zasnivala na načelu narodnog
poziva, a obuhvatao je sve slobodne ljude.
U najamničkim vojskama sredjnjeg veka, dominantno mesto su imali
plemići i posednici zemlje, a siromašni slojevi društva, u rat su pozivani samo u
slučaju opštih sukoba.
U srednjem veku, gradsko stanovništvo je bilo oslobodjeno vojne
obaveze, a vojsku nisu služili ni slobodni zemljoradnici. Za vojsku su
regrutovani samo seljaci vezani za zemlju.
Najamnici - profesionalni vojnici se pojavljuju rano, još u starom Egiptu.
Zastupljeni su u periodima kada država ojača, kada je u stanju da prikupi
potrebna sredstva za izdržavanje profesionalaca.
Vojske Srednjeg veka su bile sastavljene, uglavnom, od kopnene vojske i
mornarice. Primarni značaj je imala kopnena vojska, a u njoj konjica.
2.3. Period od francuske buržoaske revolucije do kraja prvog svetskog rata
Sistemi odbrane su u periodu do kraja I svetskog rata poprimali različita
organizacijsko-formacijska obeležja, pod uticajem različitih činilaca.
U tom periodu, mirnodopske vojske su postale institucije za obuku
gradjana za rat. U većini evropskih zemalja
uspostavljen je sistem regrutovanja,
uvedena je evidencija vojnih obveznika, planirana popuna ratnih jedinica i
ustanovljena je mirnodopska i ratna formacija vojske.
Sistemi odbrane se zasnivaju na izgradnji vojski, popunom, putem sistema
opšte vojne obaveze. Kod opšte vojne obaveze su postojala tri sistema popune:
sistem stalne vojske (stajaće), sistem narodne vojske (teritorijalna, milicija) i
mešoviti sistem. Najčešće je prihvatan mešoviti sistem.
U miru je većinom postojalo kadrovsko jezgro, 10 - 20% ratnog sastava, a
u ratu se stvarala ratna armija mobilizacijom rezerve.
Stvaranjem milionskih vojski i angažovanjem snaga i sredstava u ratu, u
prvi plan je izbilo pitanje rukovodjenja vojskom. Šefovi država su bili vrhovni
komandanti sa vojnim savetnikom, nezavisno od Generalštaba.
6
