Данте Алигијери, италијански песник друге половине XIII века и прве
деценије XIV века, завршио је западноевропски средњи век и отворио ново
раздобље у ренесансној књижевној уметности. Он је последњи присталица неких
средњовековних идеја, али је и носилац нове индивидуалности карактеристичне за
епоху ренесансе.
Историја књижевности има мало података о животу Дантеа. Први и главни
његов биограф био је ренесансни писац Ђовани Бокачо. Али његова биографија о
Дантеу више је романсијерског него научног типа па стога садржи мало података о
песнику. Бокачо не даје податке о песниковим родитељима, раној младости, о
утицајима под којима се формирао као песник. Зна се, међутим, након каснијих
истраживања, да је рођен маја 1265. године у Фиренци у породици која је
припадала скромном племству. Његова мајка
Бела
није потицала из аристократских
кругова, а отац
Алигиеро
био је пореклом племић и бавио се пословима градског
зеленаша. Данте није одрасао у породичном кругу због раног губитка мајке.
Васпитавали су га фрањевци од Светога Крста. Они су га учили
Библији
, музици,
певању, цртању, реторици и класичној књижевности. Равносно је читао античке
писце, грчке и римске класичаре и тиме стекао солидно образовање неопходно за
касније учешће у јавном и политичком животу Фиренце. С посебном љубављу
изучавао је класични латински да би могао да се упозна са изворима антике у
књижевности, реторици и филозофији. У зрелијијм годинама, касније, писаће и на
латинском, али и на народном италијанском језику. Са сигурношћу се зна да је
Данте волео
Беатриче
којој је посветио љубавне стихове и коју је овековечио у
свом ремек-делу
Божанственој комедији
. Збирка песама
Нови живот
уствари је
песничка дескрипција Дантеове љубави према Портинаријевој кћери. Беатриче је
Данте волео платонском, идеалном љубављу и поред тога што се она удала за
другога. Волео је Беатриче до смрти 1321. године.
У Дантеовом животу посебно место заузима његово бављење политиком и
жестоко ангажовање у стварности свога доба. Учествовао је у фирентинским
међустраначким политичким сукобима који су вођени између присталица папе
Бонифација VIII и немачког цара Хенриха VII. Био је на страни цара. Фиренца је,
1
наиме, на самом почетку XIV века била подељена на две моћне странке:
Беле
, на
чијем челу је стајала породица Черки, и
Црне
које је предводила породица Донати.
Сукоб међу странкама огрезао је у крви. Ради мира у Фиренци, успело је залагање
Дантеа у политици да вође странака буду протеране из града. Када су се Црни
вратили у Фиренцу, захваљујући сплеткама Бонифација VIII, судили су Дантеу
јануара 1302. године. Песник је осуђен да плати новчану казну и да из Тоскане
буде прогнан на две године, али и уз услов на доживотно искључење из јавних
служби. Казну није платио. Новом пресудом, исте године, осуђен је да буде жив
спаљен ако падне у руке фирентинске општине. У родну Фиренцу није се никада
вратио. Живео је у изгнанству до своје смрти, 1321. године. У Ревени, где је умро,
уживао је заштиту Гвида Новела. Он је отпратио његове земне остатке са свим
почастима. Фиренца никада није вратила песникове посмртне остатке, а родни град
Данте је изнад свега волео. И данас, Данте почива у Ревани, где је покопан 14.
септембра 1321. године у цркви Светога Фрање. Две последње деценије живота
провео је лутајући између Вероне, Сарацене, Луке и Равене тугујући за лепом
Фиренцом у којој је тражио мир и демократију. Мир је у Фиренцу стигао, али
вољеном родном граду песник се никада није вратио.
Дантеово књижевно дело је обимно. Писао је на латинском и тосканском
језику. На латинском језику написао је расправу
De monarchia
и то у изгнанству
док је туговао за родном Фиренцом и смишљао слободу и демократска начела
живота у њој. Друго његово дело је
De vulgarian eloquentia
. Реч је о расправи
заснованој на научној лингвистичној основи. Бројнија су и многа значајнија дела на
народном италијанском језику. Прво дело такве врсте је
Гозба
која објашњава
поетику и филозофију писца, у којој је Данте изложио свој уметнички кредо. Друго
дело на италијанском народно језику је збирка љубавних песама, сонета, канцона и
балада, објављена под називом
Стихови
. Треће, већ споменуто дело, веома
значајно дело у стиху и прози је
Нови живот
, пуно љубави, написано за Беатриче.
Али најзначајније његово дело, написано на народном италијанском језику,
тосканском дијалекту је
Божанствена комедија
. У средњем веку комедијом се
означавала свака песма која почиње несрећама и страхотама, а завршава се срећно.
Дело има форму алегоријске песме. Таква форма била је у складу са поетиком XIV
2
