Данте   Алигијери,   италијански   песник   друге   половине   XIII   века   и   прве 

деценије   XIV   века,   завршио   је   западноевропски   средњи   век   и   отворио   ново 

раздобље у ренесансној књижевној уметности. Он је последњи присталица неких 

средњовековних идеја, али је и носилац нове индивидуалности карактеристичне за 

епоху ренесансе. 

Историја књижевности има мало података о животу Дантеа. Први и главни 

његов биограф био је ренесансни писац Ђовани Бокачо. Али његова биографија о 

Дантеу више је романсијерског него научног типа па стога садржи мало података о 

песнику.   Бокачо   не   даје   податке   о   песниковим   родитељима,   раној   младости,   о 

утицајима под којима се формирао као песник. Зна се, међутим, након каснијих 

истраживања,   да   је   рођен   маја   1265.   године   у   Фиренци   у   породици   која   је 

припадала скромном племству. Његова мајка 

Бела

 није потицала из аристократских 

кругова, а отац  

Алигиеро

  био је пореклом племић и бавио се пословима градског 

зеленаша.   Данте   није   одрасао   у   породичном   кругу   због   раног   губитка   мајке. 

Васпитавали су га фрањевци од Светога Крста. Они су га учили 

Библији

, музици, 

певању, цртању, реторици и класичној књижевности. Равносно је читао античке 

писце, грчке и римске класичаре и тиме стекао солидно образовање неопходно за 

касније   учешће   у   јавном   и   политичком   животу   Фиренце.   С   посебном   љубављу 

изучавао је класични латински да би могао да се упозна са изворима антике у 

књижевности, реторици и филозофији. У зрелијијм годинама, касније, писаће и на 

латинском, али и на народном италијанском језику. Са сигурношћу се зна да је 

Данте волео  

Беатриче

  којој је посветио љубавне стихове и коју је овековечио у 

свом ремек-делу  

Божанственој комедији

. Збирка песама  

Нови живот

  уствари је 

песничка дескрипција Дантеове љубави према Портинаријевој кћери. Беатриче је 

Данте  волео  платонском,  идеалном  љубављу  и  поред  тога што  се она удала за 

другога. Волео је Беатриче до смрти 1321. године. 

У Дантеовом животу посебно место  заузима његово бављење политиком и 

жестоко   ангажовање   у   стварности   свога   доба.   Учествовао   је   у   фирентинским 

међустраначким   политичким   сукобима   који   су   вођени   између   присталица  папе 

Бонифација VIII и немачког цара Хенриха VII. Био је на страни цара. Фиренца је, 

1

наиме, на самом почетку XIV века била подељена на две моћне странке: 

Беле

, на 

чијем челу је стајала породица Черки, и 

Црне

 које је предводила породица Донати. 

Сукоб међу странкама огрезао је у крви. Ради мира у Фиренци, успело је залагање 

Дантеа у политици да вође странака буду протеране из града. Када су се Црни 

вратили   у   Фиренцу,   захваљујући   сплеткама   Бонифација   VIII,   судили   су   Дантеу 

јануара 1302.   године. Песник је осуђен да плати новчану казну и да из Тоскане 

буде прогнан на две године, али и уз услов на доживотно искључење из јавних 

служби. Казну није платио. Новом пресудом, исте године, осуђен је да буде жив 

спаљен ако падне у руке фирентинске општине. У родну Фиренцу није се никада 

вратио. Живео је у изгнанству до своје смрти, 1321. године. У Ревени, где је умро, 

уживао је заштиту Гвида Новела. Он је отпратио његове земне остатке са свим 

почастима. Фиренца никада није вратила песникове посмртне остатке, а родни град 

Данте је изнад свега волео. И данас, Данте почива у Ревани, где је покопан 14. 

септембра 1321. године у цркви Светога Фрање. Две последње деценије живота 

провео   је   лутајући   између   Вероне,   Сарацене,   Луке   и   Равене   тугујући   за   лепом 

Фиренцом  у  којој је тражио мир и демократију. Мир је у Фиренцу стигао, али 

вољеном родном граду песник се никада није вратио. 

Дантеово   књижевно   дело   је   обимно.   Писао   је   на   латинском   и   тосканском 

језику. На латинском језику написао је расправу  

De monarchia

  и то у изгнанству 

док  је  туговао   за   родном   Фиренцом   и  смишљао   слободу   и   демократска   начела 

живота   у   њој.   Друго   његово   дело   је  

De   vulgarian   eloquentia

.  Реч  је  о  расправи 

заснованој на научној лингвистичној основи. Бројнија су и многа значајнија дела на 

народном   италијанском   језику.   Прво   дело   такве   врсте   је  

Гозба

  која   објашњава 

поетику и филозофију писца, у којој је Данте изложио свој уметнички кредо. Друго 

дело на италијанском народно језику је збирка љубавних песама, сонета, канцона и 

балада,   објављена   под   називом  

Стихови

.   Треће,   већ   споменуто   дело,   веома 

значајно дело у стиху и прози је 

Нови живот

, пуно љубави, написано за Беатриче. 

Али   најзначајније   његово   дело,   написано   на   народном   италијанском   језику, 

тосканском   дијалекту   је  

Божанствена   комедија

.   У   средњем   веку   комедијом   се 

означавала свака песма која почиње несрећама и страхотама, а завршава се срећно. 

Дело има форму алегоријске песме. Таква форма била је у складу са поетиком XIV 

2

background image

Želiš da pročitaš svih 10 strana?

Prijavi se i preuzmi ceo dokument.

Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.

Slični dokumenti