Tomas B. Hobbes

Javno

Snježenje

Fakultet političkih nauka

Beograd, jun 2008.

~Konceptualni okvir~

1. Dve tradicije u istraživanju javnog mnjenja:

Savremene koncepcije o javnom mnjenju poznaju dve misaone tradicije:

liberalno-demokratske i utilitarno-demokratske.

U okviru ovih nastaju i odgovarajući

modeli javnog mnjenja, tačnije

diskurzivni i agregatni model

Liberalno-demokratska koncepcija je istorijski starija i zaokružena u konceptu

filozofije   prosvetiteljstva.   Njen   osnovni   cilj   bio   je   usmeren   ka   osporavanju
apsolutuističke   volje   monarha,   potencirajući   kritički,   emancipatorski   i   libertetski
potencijal   javnosti.   Stoga,   ovaj   koncept   se   povremeno   naziva   i   tradicionalnim.
Najpotpuniji model ovoga razvio je Habermas.

Utilitaristi s druge strane izjednačavaju javnost sa celokupnom glasačkom

populacijom, potencirajući njen konformišući i stabilizirajući koncept. Ovakvo shvatanje
je dovelo do razvijanja tehnika i istraživanja javnog mnjenja, zbog lake identifikacije
predmeta istraživanja.

Diskurzivni i agregativni model razlikuju se u tri glavne dimenzije:

definisanje subjekta javnog mnjenja-

prvi definiše javnost kao posebnu

socijalnu grupu koja formira i politički saopštava svoje mnjenje; u drugom
mnjenje je samo zbir javnih iskaza populacije.

karakter javnog mnjenja

- rasprava o

opštem dobru

; prema liberalima,

mnjenje je iskazana opšta volja do koje se dolazi pojedinačnim
rezonovanjem i učešćem u javnoj debati; za utilitariste to je samo
najraširenija ideja (što se proverava redovnim izbornim procedurama).

uloga javnog mnjenja u političkom životu

- diskurzivni model potencirajući

kritički, emancipatorski i libertetski potencijal javnosti; agragativni
potencira stabilizatorsku, integrativnu i legislativnu f-ju (ono je od
posebnog značaja u izbornim turnusima).

2. Javna sfera- osnovne odlike i značaj u demokratskom društvu

Zajedničko i liberalno-demokratskom i utilitarno-demokratskom konceptu je

utemeljenje na ideji

javnosti

, proizvodu misli XVIII i XIX veka. Javnost kao takva je

medijum preko koga se politička vlast legitimizira i formira

. Međutim, prva dilema oko

ovoga jeste da li je javno u odnosu na

privatno

, ili je javno u odnosu na

tajno

. U prvom

slučaju javno je ekvivalent opštem dobru, a u drugom ekvivalent dostupnom i otvorenom.
Kako su se oba značenja očuvala, to je danas

javna sfera (javnost)

u stvari

socijalni

prostor

od opšteg značaja i dostupnosti.

nacionalizma Francuske revolucije su se po Habermasu onda rodili blizanci:

Nacionalna

država i građanstvo

. Sada građani kroz

konsesuse

do kojih se dolazi

diskurzima

uspostavljaju jedan novi poredak bez konflikata u kojem je ugovorima sve dogovoreno.
Habermas dakle zaključuje da je samo takvo društvo ono u kome se svi međusobno
priznaju, a time postaju slobodni i jednaki. Dakle nacionalitet i građanstvo su istorijski
kontigentni ali koceptualno različiti.

Na ovaj način se stvara prostor za formiranje

javne sfere

. Ona je upravo

objektivizovana u stalnoj upravi i stajaćoj vojsci, kao i garantovanom protoku
informacija. Javni tako postaje sinonim za državni. Adresanti ove nove vlasti su građani-

javnost

, a plemstvo postaje

upravni aparat (policija)

Građani su tako postali pandan državi konstituišući u početku odvojenu

privatnu

sferu

. Ovo je pozanto kao građansko društvo. Glavna karakteristika ovoga je

nukleizovana porodica koja je sama sebi posredstvom rada ogovorna za egzistenciju.
Samim tim javno ne sme zadirtati u tu sferu. Privatnoj sferi pak nije dovoljno da sama
sebi bude izvor egzistencije

, pa samim tim privatizovana privreda traži proširenje na

nova tražišta. Na taj način, privatno postaje javno relevantno, dodeljivanjem onoga što
Arent naziva

socijalnim

. To znači da država mora da garantuje uslove za uspešnu

reprodukciju sveta života. Ipak, Habermas smatra da svet sistema, koji stoji nasuprot
sveta života, želi da ovu reprodukciju integriše u sebe i kontroliše je (tzv. institucionalno
formiranje javnog mnjenja). Ipak, kao zaključak možemo videti da specifična razlika
ovog klasičnog modela u odnosu na antički jeste što se

oikos

zamenjuje

tržištem.

Glavno oruđe građanstva u ovim borbama je

štampa

Štampana novina ima

priliku da se masovno deli, stvrajući

publicitet

. Kada je javna vlast počela da koristi

novine (sistemska integracija) da bi objavljivala uredbe, počinje da je javlja pojam

publike

U inicijalnom periodu centralnu publiku čine pismeni, odnosno krem građanskog

društva- pravnici, lekari, činovnici, profesori. Oni su

publicum

koji će kroz

prosvetiteljsku delatnost spuštati ovo niz lestvicu ka narodu. Ovde, već vidimo kako
trgovci padaju u zaborav. Ova nova javnost, ponekad nazvana i literarna, je svoje javne
forume konstituisala u francuskim salonima, po krčmama, javnim trgovima i šetalištima.
Javni problemi počinju da se tematizuju a time rađaju i alternativne praktične solucije.

Vremenom publicum počinje sebe da posmatra kao partner javnoj vlasti čime se

rađa

građanska javnost

. Tada i vlast shvata da je domen privatnog i te kako javna stvar.

To shvata i građanstvo, naročito kada shvati da je cilj prelaska iz privatnog u javno,

reprodukcija života u sistem

Sistem ne može da funkcioniše ako nema legitimnost, pa

legitimtet postaje kiseonik sistema. To razara državni merkantilizam i uspostavlja
slobodno tržište, koje je bilo prvi trijumf građanstva nad javnom vlašću. To je građanstvo
uspelo preko onoga na čemu je država zasnovala svoju integraciju-

kritički publicum

posredovan štampom.

Tako naučne istine i novi modeli državno-društvenog ustrojstva dolaze do široke

populacije. Javna sfera prestaje da bude država. To je sada

forum javne debate u kojim

se privatna lica okupljaju kao publika da bi prinudili javnu vlast da položi račune.

Dve

su promene u ovome-

publicum postaje publika, a publika je novi subjekt kome se vlast

obraća.

Ovde se može dodati distinkcija između primarnih i sekundarnig grupa iz 27. pitanja.

Ipak, danas se literarna javnost polako gubi, integrišući se u svet sistema. Pod

naletom savremene propagande, kritička javnost namesto da tumači i valorizuje kulturu,
ona postaje konzument kulturnih dobara. Tako svet sistema uvlači kritičku javnost u

potrošačko društvo

, čime ono gubi svoju kritičku dimenziju. Takva publika je sada

zamenjena onim što je nekada bilo u njenoj službi:

interesnim grupama i političkim

partijama

. Sada ova dva postaju nosilac javnog mnjenja, što umnogome umanjuje značaj

kritičkoga, budući da i jedna i druga forma slede samo svoje, a ne interese opšteg dobra.
Tako   je   svet   sistema   integrisao   u   potpunosti   građansku   javnost,   kontrolišući   životnu
reprodukciju.   Ta   kontrola   ide   u   dva   pravca-   ako   je   u   pitanju   privreda,   onda   je   to
podsticanje na veću potrošnju (potrošačko društvo); ako je to politika, onda je podsticanje
na veću izbornu izlaznost čime se partijske opcije legitimišu (omasovljena javnost). Na
taj   način

potrošačka

javnost apsorbuje

političku

javnost. Umesto vladavine javnog

mnjenja, posredstvom procesa dezorganizacije javnosti, danas imamo vladavinu

nejavnog mnjenja

Publika je sada tu da bi legitimisala vlast, a ne da bi je kontrolisala i

bila njen glavni adresant. Praktična manifestacija ovoga ja nova država blagostanja, koja
svojom upravnom f-jom počinje da zadire najpre u sferu zakonodavstva, a kada nju
kolonizuje, prelazi po opisanom postupku i na kolonizaciju sfere života.

4. Kritike koncepta javna sfera:

Javna sfera je danas nezaobilazan koncept u društvenim naukama. Jedan od

dominantnih koncepta u okviru ovoga, liberalno-demokratski, utemeljio je ono što danas
poznajemo pod imenom

javna stvar, ili javno dobro

nasuprot onom privatnom. Međutim

problem koji se javlja, je isključivost ovog koncepta prema drugim, alternativnim
diskursima, razmatrajućui samo onaj građanski.

Za komunikacijski relevantno promišljanje javne sfere tri najznačanije dimenzije

su njena

egalitarna, racionalna, i suverena priroda.

To znači da je javna sfera opšte

dostupan socijalni prostor u kome se vode kvalitetna javne debate koje daju racionalne
odluke, preko kojih se kritički i sistemski kontroliše vlast. Samim tim i građanska sfera je
javni domen, forum ukome se definišu teme i razrešavaju konflikti. Ipak ovakav koncept
je doveo i do teorijskog promišljanja (XX vek) o „omasovljenju“ javnosti kao ukupnim
mišljenjima i stavovima u kome dominira ono najzastupljenije. Za Habermasa, ovo je
degradacija   javne   sfere.   Habermas   upozorava   da   ne   smemo   voditi   računa   samo   o
kvantitetu participacije, već i o kvalitetu rasprave. Stoga su i nastale kritike javne sfere,
ili   barem   njenog   ranog   koncepta,   kao   vrste   potrage   za   reaktualizacijom   izgubljenog
značenja.   U   tome   je   bitno   razrešiti   tri   kruga   problema:

privatno/javno, menjanje

strukture javne sfere, uloga elektronskih medija.

Kao nosioca ovih problema, Džon Kin i Nensi Frejzer vide u nastojanju da se

struktura javne sfere podvede pod jedan integrišući medij, javnu radio-difuziju

. Ovo nije

odlika samo savremenog društva, već je i na početku uspona građanske klase, ona
pokazivala tendenciju ka sveopštem „gutanju“ alternativnih javnih sfera. Habermas je bio
svestan postojanja ovih, kako ih naziva plebejskih svera, ali je smatrao da će njihovo
isticanje dovesti do

refeudalizacije javnosti

. Ipak ovako shvatanje prema feminističkoj

kritici dovodi samo do zanemarivanja problema koji su oko nas. Zato Peters smatra da je

Ovaj deo može se koristiti i u pitanju vezano za feminističku kritiku a i u pitanju 22.

Mikro javne sfere su u početku bile u krčmama

ili književnim krugovima, dok su

to danas lokalni prostori u kojima akteri diskutuju. Fiske smatra da je ovo stvar identiteta
lokalne zajednice koja onda to distribuira odozdo na gore. Ove mikro sfere su suštinska
odlike svih društvenih pokreta, koji daju dijalektičan odnos sa državom. Ti pokreti su od
velike bitnosti za sadašnji trenutak, jer su okrenuti ka njemu i rešavaju probleme koje
prvo projektuju u budućnosti, a onda sprečavaju da oni postanu sadašnjost. Kao takvi oni
nisu više utopistički. Sredstva komunikacije su njihovo glavno oruđe u ovim pohodima.
Oni kreiraju nove javne prostore gde se iskustva razmenjuju, teme nameću i problemi
rešavaju. Čak i ćaskanje uz časicu pića može biti preispitivanje pseudo-imperijalne
stvarnosti, ali mogu imati i veliki medijski publicitet poput gay parada

. Kreiranje mikro

sfera je karakteristično i za dečiju socijalizaciju, što pokazuje primer video igrica čiji
korisnici postaju jedan u potpunosti novi svet u odnosu na onaj etablirani. Ta deca prave
bezbroj mikro javnih sfera koje se pale i gase neprestalno.

Mezo javne sfere su ustvari sfere unutar nacionalne države, sfere odeljenosti

publike, koje ponekada obuhataju i pogranične delove drugih država i dijasporu. One su
posredovane uglavnom velikim nacionalnim medijima. One su po obimu veće od mikro
sfera, ali kako ih je malo, onda su one uvek u odnosu nulte-sume (zero summ). Mezo
sfere i dalje uživaju značajan kredibilet, mogućnost disperzije informacija i brojnost
publike, pa se uskoro neće izgubiti.

Makro javne sfere

su globalne sfere, bilo na reginalnom nivou (EU) bilo na

svetskom planu (CNN). Ove sfere obuhvataju u svoju mrežu mnoštvo nekada nezavisnih
i lokalnih medija, a s druge strane razvijaju sve više satelitski povezane komunikacijake
sisteme. Iako je ovo od značaja za razvoj globalnog javnog foruma, ipak motivi za ono su
profitne prirode. Njihova veličina, prema zakoniostima ekonomije obima snižava cenu
izveštavanja, što predstavlja opasnu konkurenciju nacionalnim televizijama. Takođe,
državna regulativa se često ne odnosi na ove medije, koji mogu da se „sele“ tamo gde su
žarišta. Ironija je da je javnost sve više zainteresovana upravo za ove međunarodne
događaje, što stvara fiktivnu

svetsku publiku

. Npr. susrete Gorbačova i Regana gledaoci

su mogli da prate na CNN-u, čime su uživo pratili kraj hladnog rata. Ovakvi događaji su
često konjuktivne prirode i rasplamsavaju javne debate širom zemaljske kugle. Tako npr.
posle pomenutih susreta, opasnost o atomskom naoružanju postaje predmet razgovora
običnih građana. Na kraju, treba pomenuti i činjenicu da su mogućnosti kompjuterska
razmene paketa prekookanskim daljinama potpuno preokrenule situaciju u korist ovih
sfera. Internet je postao novo sredstvo masovne komunikacije, forum koji uključuje i
lokalne i državne i globalne sfere u sebe, prema interesovanjima aktera.

6. Dinamika privatnog i javnog/Feminističke kritike javne sfere:

Problem sa Habermasom i generalno liberalnom strujom, je u neprimećivanju

„uspotnih događaja“. Kao što tvrdi Tompson, možemo vekove suditi istorijski prema
Loku, Kantu, Marksu, ali ako zaboravimo sve one stvari koje nipošto nisu kritičko-
racionale, onda zanemarujemo povest javne sfere. Delager smatra da se romantičarska

Pa i danas su... koliko profesora znate koji redovno „diskutuju“ u Kovaču? :-))))))))

Ili barem karakter masovne tuče :-/////

Makro javne sfere se mogu koristiti i kao prednosti globalizacije u 21. pitanju.