Seminarski rad Sociologija
EKONOMSKI FAKLULTET
NIS
SEMINARSKI RAD
TEMA
DRUSTVENE KRIZE
PREDMET
SOCIOLOGIJA
Profesor: Slavoljub Misic Student: Aleksandra Mitrovic 45017
Nis,maj 2016. godina
1
Seminarski rad Sociologija
UVOD
Globalna ekonomska kriza donosi pad ekonomske aktivnosti, nelikvidnost realnog
sektora, probleme finansiranja tekućeg prihoda, rasta i razvoja kompanija, depresiju
potrošnje građana i agregatne potrošnje, te enormni rast nezaposlenosti.
Od tri glavne karakteristike krize - pad cena imovine, pad zaposlenosti i proizvodnje, i
pad realne vrednosti javnog duga -, zbog dosadašnje depresijacije tržišta rada i političke
osetljivosti problema nezaposlenosti, najpogubnije može biti upravo gubljenje radnih
mesta, odnosno opstajanje problema masovne dugoročne nezaposlenosti .
Krizom uslovljeno gubljenje radnih mesta i dotadašnje postojanje neravnoteže odnosno
neusklađenosti ili nespojivosti između tražnje i ponude rada ukazuju, zapravo, na najtežu
konsekvencu globalne krize I drustvene krize usvetu.- uporedno delovanje 2 krajnje
negativna uzroka nezaposlenosti - strukturalnog i cikličnog.
Gotovo da nije potrebno obrazlagati da dugoročni karakter dosadašnje strukturalne
nezaposlenosti i kratkoročne ciklične nezaposlenosti, podrazumeva veliki trošak za
nezaposlene i značajan gubitak potencijalnog outputa na nivou makroekonomije.
Neravnoteža na tržištu rada koja proizilazi iz promena u poslovnim ciklusima, kakva je
na sceni u drustvu u od poslednjeg kvartala 2008. godine, trebala bi biti privremenog
(cikličnog) karaktera, no promene u veličini nezaposlenih i slobodnih radnih mesta koje
potiču iz trenutnog stanja u okruženju mogu postati postojane. Takva situacija može biti
verovatnija ukoliko proces prilagođavanja na tržištu rada postane duži.
U situaciji nefleksibilnog prilagođavanja, moguće je da se nezaposlenost ne vrati na
svoj početni nivo u vreme ekspanzije, već da bude zadržana na nivou iz perioda recesije
(fenomen histerezisne).
2. GLOBALNA EKONOMSKA KRIZA
Finansijske krize definišu se kao poremećaji na finansijskom tržištu, koje karakteriše
pad cena imovine, te propast finansijskih i nefinansijskih institucija. Javljaju se kod rasta
nepovoljnih odluka i moralnog hazarda na finansijskim tržištima, koja ne mogu
usmeravati kapital efikasno od štediša prema investitorima, što uzrokuje smanjenje
ekonomske aktivnosti.
Naravno, ovakvo ponašanje koje se temelji na očekivanjima, dovodi do ostvarivanja
predviđenih događaja. Svi veruju da će biti kriza, pa dolazi do smanjenja potrošnje i
pojave krize. U slučaju da je kriza već nastupila, ovakav oblik ponašanja samo pojačava
negativne ekonomske efekte. Ekspanzivna finansijska politika može ublažiti slom, ali uz
kreiranje inflacije.
2
Seminarski rad Sociologija
Strah od viška kapitala u SAD-u koji je s jedne strane nastao kao posledica visokih
američkih profita u daleko istočnim zemljama i Kini, as druge strane bio uzrokovan
brzim obrtom kapitala u zemlji, zbog pretežitih investicija u potrošnju, doveo je do
politike niskih kamatnih stopa i eksplozije cena nekretnina, odnosno gomilanja silnih
ekstraprofita na tržištu nekretnina.
SAD su se zaduživale kako bi finansirale platno bilansni manjak. Kina je svoje viškove
plasirala u dolare. Kamatna stopa odražava odnos ponude i potražnje novca, ali i meri
nivo proizvodnje. Ta dva uslova nisu zadovoljena.
Bez "finansijskih inovacija", koje su omogućile bankama da prodaju hipoteke kao novi
"finansijski proizvod" s visokom zaradom, kriza bi ostala na tržištu nekretnina u SAD i
ne bi se globalno proširila. Kriza se neće rešiti samo novim "novcem", kao što centralne
banke pokušavaju, ili oštrijim nadzorom tekućeg finansijskog sistema. Finansijska kriza
pretvara se u realnu recesiju ili i depresiju. Finansijski sektor je neopravdano i
neutemeljeno nadjačao realni sektor. Postojeće razlika između monetarne (fiatne) i realne
ekonomije je neodrživa.
Finansijska je kriza zarazila Evropu, kroz evropske banke, uključujući i centralne, koje
su kupile finansijske proizvode od banaka sa AAA + rejtingom. Finansijski sektor je u
EU narastao iznad racionalnih granica, a i profiti od generisanja virtuelnog bogatstva
zbunjuju. EU je obuzeta ekonomskim rastom, za koji se tvrdi da je bezgraničan zbog
tehnološkog progresa i dominacije usluga nad proizvodnjom materijalnih dobara, na
žalost stvarni naučni temelji ekonomskog rasta su proizvodna funkcija i proizvodnja.
Recesija se prvo dogodila ekonomijama koje su uništile realni sektor ili u kojima je
realni sektor bio uglavnom u stranom vlasništvu - Irskoj, Baltičkim državama i
Mađarskoj. Zaštita konkurencije je zaboravljena davanjem velikih subvencija bankama i
finansijskim institucijama, a nacionalizacija delova finansijskog sistema više nije
problem. Evropska centralna banka je prihvatila da deflacija može biti veća pretnja nego
inflacija. Multinacionalne kompanije u cilju postizanja profita su već otišle u Kinu,
potrošači se teše s jeftinim nisko kvalitetnim kineskim proizvodima, a gubitak radnih
mesta u industriji je velikim delom zamenjen poslovima u sektoru usluga.
Umesto da EU zahteva od svojih multinacionalnih kompanija koje su transferirao
proizvodnju da i kod Kineza vode računa o osnovnim socijalnim standardima, ona im je
dozvolila da unište temelje domaćih ekonomija, što znači proizvodnju nečeg realnog na
račun finansijskih proizvoda. Evropa se ne može takmičiti sa nacijama koja ne
osiguravaju slične nivoe socijalne zaštite. Bitka je unapred izgubljena sledećom greškom,
u nastojanju da se pokuša Kina pobediti povećanjem efikasnosti.
Preostao je postepeni ekonomski protekcionizam, zbog propusta u reakciji na migracije
u proizvodnji. Neoliberalizam pretpostavlja ne samo da bi se državama trebalo upravljati
kao kompanijama, nego i da se države ne bi trebale miješati u ekonomiju, jer tržište
reguliše samo sebe. Ovaj problem distribucije je u temelju kapitalističkog sistema, koji je
4
