EKONOMIJA

UVODNI DEO



OIKONOMIA – grčka reč, oikos - kuća, nomos - zakon. Pravila o radu u gazdinstvu.



2 ekonomska zahteva:



Efektivnost –

maksimalna realizacija ciljeva u okviru datih resursa.



Efikasnost –

ostvarenje postavljenih ciljeva uz minimalno trošenje resursa.



EKONOMIJA – naučna disciplina koja izučava ekonomske zakonitosti u privredi.

DESET PRINCIPA EKONOMIJE

1. Ljudi se suočavaju sa izborom.
2. Trošak nečega jeste ono čega se odriče da biste to postigli - Oportuni trošak.
3. Racionalni ljudi razmišljaju o graničnim slučajevima.
4. Ljudi reaguju na podsticaje (kazne, cene).
5. Trgovina može svakoga dovesti u bolji položaj.
6. Tržišta su dobar način da se organizuju ekonomske aktivnosti.
7. Vlade su ponekada u stanju da poboljšaju tržišne uslove - Smitova "Nevidljiva ruka".
8. Životni standard zemlje zavisi od njene sposobnosti da proizvede dobra i usluge.
9. Cene rastu kada država štampa previše novca.
10. Društvo se na kratak rok suočava sa izborom između inflacije i nezaposlenosti.

1. OSNOVNE EKONOMSKE KATEGORIJE



Osnovni oblici ekonomskih aktivnosti su:

1. Proizvodnja
2. Potrošnja
3. Raspodela
4. Razmena



Proizvodnja

je osnovni oblik ekonomskih aktivnosti. Rezultati proizvodnje su materijalna

dobra (vrednosti) sa kojima se zadovoljavaju materijalne potrebe. Ostale ekonomske
aktivnosti su izvedene iz proizvodnje.



Elementi procesa proizvodnje:



ljudski rad;



sredstva za rad;



predmeti rada.



Faktori proizvodnje su oskudni pa je neophodno praviti izbor između alternativnih
upotreba oskudnih resursa.



Prvi ekonomski problem odnosi se na strukturu proizvodnje, i treba dati odgovor na:



Šta proizvoditi?



Koju vrstu robe proizvoditi?



U kojoj količini proizvoditi pojedinačne robe?



U savremenim tržišnim privredama ove odluke se donose putem:



tržišta i cena,



planiranjem,



kombinacijom tržišta, cena i planiranja.



Do odgovarajućeg izbora dolazi se odgovorom na pitanja:



Šta je moguće proizvesti raspoloživim faktorima proizvodnje?

}

sredstva za proizvodnju



Koje su to različite kombinacije dobara koja se mogu proizvesti u datom vremenu
ako je proizvodnja tehnički efikasna?



Potrošnja

je oblik ekonomske aktivnosti tokom koje se troše rezultati proizvodnje i

zadovoljavaju ljudske potrebe.



U zavisnosti od toga da li se troše sredstva za život ili sredstva za proizvodnju, razlikuju se:



Neproizvodna potrošnja

sastoji se iz:

lične (hrana, odeća, obuća, razne usluge itd.) i

javne potrošnje (obrazovanje, kultura, vojska, policija, itd.).



roizvodna potrošnja

- trošenje sredstava za proizvodnju tokom proizvodnog

procesa da bi se dobila nova materijalna dobra i usluge sa kojima će se zadovoljiti
neke nove potrebe.



Raspodela

je oblik ekonomske aktivnosti raspoređivanja materijalnih dobara koja su

stvorena u procesu proizvodnje između pojedinih društvenih grupacija i pojedinaca.



Drugim rečima, problem raspodele svodi se na pitanje: za koga će dobra i usluge biti proizvedeni?



Novostvorena materijalna dobra se raspoređuju:



između vlasnika sredstava za proizvodnju (vrši se tokom procesa tržišne razmene);



između vlasnika sredstava za proizvodnju i neposrednih proizvođača - primarna
raspodela (u naturalnoj privredi - raspodela i prisvajanje; u robnoj privredi -
raspodela novčanih prihoda i dohodaka);



između proizvodnog i neproizvodnog dela stanovništva - sekundarna raspodela
(država prikuplja novac putem poreza, carina, taksi itd i raspoređuje zaposlenom
neproizvodnom delu stanovništva, nezaposlenima i izdržavanom stanovništvu
(penzioneri, deca, socijalni slučajevi itd.)).



Razmena

proizvoda je oblik ekonomske aktivnosti u kome se uspostavlja veza između

proizvodnje i potrošnje.



U naturalnoj privredi su se povremeno razmenjivali samo određeni viškovi nekih vrsta
proizvoda. To je oblik razmene koji se zove

trampa



Vršeći posredničku ulogu u razmeni, novac je dobio funkciju prometnog sredstva ili
sredstva za razmenu svih drugih roba. Tada razmena proizvoda postaje stalno
obnavljajući proces.



Novac ima 5 osnovnih funkcija, koje su se razvojem robne razmene hronološki pojavljivale:
1) novac kao mera vrednosti i merilo cena; 2) novac kao prometno sredstvo; 3) novac kao
platežno sredstvo; 4) novac kao blago (tj. sredstvo za zgrtanje blaga); 5) svetski novac.



Kao stalno obnavljajući proces razmena proizvoda postoji samo u robno-novčanoj,
odnosno tržišnoj privredi.

2. NASTANAK I POJAM MIKROEKONOMIJE



Do velike ekonomske krize kojom su 30-ih godina XX veka bile zahvaćene privrede
najrazvijenijih kapitalističkih zemalja, ekonomska nauka se nije delila na mikroekonomiju i
makroekonomiju.



Mikroekonomija potiče od grčke reči mikros - mali i oiekonomija - privreda, što bi u
prevodu značilo izučavanje pojedinačnih ekonomskih pojava, veličina i odnosa vezanih
za pojedince i preduzeća.



Prema tome, mikroekonomija proučava privredne subjekte (domaćinstva i preduzeća) sa
stanovišta troškova proizvodnje, formiranja i raspodele akumulacije i dobiti, formiranja
cena, proizvodnje i distribucije roba i usluga, pojedinačna tržišta, individualnu štednju i
akumulaciju, životni standard i ličnu potrošnju itd.



Osnovna karakteristika škole privredne ravnoteže je stvaranje sistema takozvane

„čiste

ekonomije“ i primena matematičke logike



Primenjujući matematičku logiku, Valras i Pareto su smatrali da i ekonomija može da
bude egzaktna nauka kao i fizika.



U svojim istraživanjima Valras polazi od hipotetičkog stanja apsolutno slobodne konkurencije.



Na temelju takvog polaznog stanovišta on daje sveobuhvatnu analizu opšte privredne
ravnoteže i rasvetljava funkcionalnu međuzavisnost tražnje, ponude i cena.



Cene imaju funkciju da na jednom tržištu dovedu na isti efektivni nivo ponudu i tražnju.
Promenom cene jednog proizvoda odmah se menjaju obimi ponude i tražnje na svim
tržištima jedne privrede dok se ponovo ne uspostave ravnotežni odnosi između ponude,
tražnje i cena.



Valras posebno ističe međusobnu zavisnost tržišta potrošnih dobara i tržišta faktora
proizvodnje (rad, kapital i zemlja). Ponuda, tražnja i cene na jednom tržištu utiču na
ponudu, tražnju i cene na drugom tržištu.



Prema Valrasu, čitava privreda u suštini predstavlja skup međusobno zavisnih tržišta.

5. MARŠALIJANSKA (KEMBRIDŽKA, NEOKLASIČNA) ŠKOLA



Maršalijanska škola ekonomske misli je dobila naziv po Alfredu Maršalu.



Glavno Maršalovo delo zove se „Principi ekonomike“. Dobrim delom ono i danas služi
kao osnov mikroekonomske analize, tj. analize cena i raspodele.



Maršal analizirajući poreklo vrednosti robe, povezuje faktore koji utiču na vrednost robe
na strani ponude sa faktorima koji utiču na vrednost robe na strani tražnje.

1. ANALIZA TRAŽNJE



Jedan od najvažnijih zakona koje je Maršal izveo je

zakon tražnje.



Pri izvođenju zakona tražnje, on je pošao od tržišnog stanja slobodne konkurencije. Prvo
je formirao šemu tražnje. U šemi je prikazao različite količine nekog dobra koje bi bile
kupljene pri različitim nivoima cena. Svakom nivou cena odgovara određena tražnja
nekog ekonomskog dobra.



Posmatrajući odnos cena prema korisnosti, Maršal uvodi i kategoriju potrošački višak.



Potrošački višak objašnjava tako što za primer uzima potrošača koji je voljan da, za
proizvode koji mu zadovoljavaju neophodne životne potrebe kao što su so, šećer, hleb i
slično, plati veći iznos nego što je postojeća tržišna cena datog dobra.



Razlika između iznosa koji je potrošač spreman da plati i tržišne cene određenog
proizvoda predstavlja

potrošački višak.

2. TEORIJA VREDNOSTI



Maršal je povezao faktore koji utiču na vrednost robe na strani tražnje sa faktorima koji
utiču na vrednost robe na strani ponude.



Tražnja, odnosno korisnost (marginalistička koncepcija teorije vrednosti) i ponuda,
odnosno troškovi proizvodnje deluju zajednički u određivanju vrednosti, tj. cena robe.



Obrazlažući svoju teoriju vrednosti Maršal polazi od situacije kada je na tržištu ponuda
mala. U tom slučaju cena tražnje je veća nego što je cena ponude. Tada proizvođači i
prodavci nastoje da povećaju ponudu.



Kada je stanje suprotno i ponuda velika, cena tražnje je manja od cene ponude. Tada
proizvođači i prodavci nastoje da smanje ponudu.



Kada je cena tražnje jednaka ceni ponude, proizvedena količina je u ravnoteži. Kada su
tražnja i ponuda u ravnoteži, količina robe koja je proizvedena zove se ravnotežna
količina, a cena po kojoj se ta roba prodaje naziva se ravnote

ž na cena



Maršal je došao do zaključka da od dužine vremena koje roba čeka da bi bila prodata
zavisi da li na cenu ima veći uticaj tražnja (cena tražnje) ili ponuda (cena ponude,
odnosno troškovi proizvodnje).



Kada roba čeka na prodaju vrlo kratak period, uticaj tražnje na cenu je veći nego uticaj
ponude (lako kvarljiva roba). Cena koju diktira tražnja u navedenom slučaju kada roba
čeka na prodaju u toku vrlo kratkog perioda je

tržišna cena.



Kada roba čeka na prodaju kratak period, najviše do godinu dana, i tada tražnja utiče na
cenu robe, ali znatno manje nego kada je u pitanju vrlo kratak period zbog toga što je
ponuda u razdoblju od godinu dana u mogućnosti da se prilagodi tražnji. Cena robe koja
čeka na prodaju kratak period naziva se

subnormalna cena.



Kada roba čeka na prodaju dugi period, na primer nekoliko godina, tada je ponuda u
situaciji da utiče na cene jer ima dovoljno vremena da prilagodi sve faktore proizvodnje.
Cena robe koja čeka na prodaju dug perid naziva se

normalna cena.

3. TEORIJA RASPODELE



Po Maršalovim shvatanjima, isti faktori koji određuju vrednost, odnosno cenu ekonomskih
dobara, određuju vrednost, odnosno cenu faktora proizvodnje: rada, kapitala, zemlje i
proizvodne organizacije.



Cene faktora proizvodnje su:



najamnina

kao cena rada je dohodak radničke klase;



kamata

kao cena kapitala je dohodak vlasnika kapitala;



renta

kao cena zemlje je dohodak vlasnika zemlje;



profit

odnosno preduzetnička dobit kao cena preduzetnika je dohodak preduzetnika.



Kao i svako ekonomsko dobro, tako i faktori proizvodnje imaju svoju tražnju i ponudu.



Proizvođač ekonomskog dobra će uposliti neki faktor proizvodnje samo do granice do
koje mu se to isplati.

6. PONAŠANJE I IZBOR POTROŠAČA



Teorija ponašanja potrošača je u stvari teorija tražnje.



Potrošnja može da bude u funkciji proizvodnje drugih dobara ili u funkciji zadovoljenja
određenih ljudskih potreba, odnosno potreba potrošača.



Potrošači su ljudi koji kupuju dobra i usluge radi zadovoljenja svojih potreba.



Stepen zadovoljavanja neke potrebe, ostvaren potrošnjom nekog ekonomskog dobra,
naziva se

korisnost.



Sposobnost potrošača da svoje prihode troše u skladu sa svojim individualnim
preferencijama (željama, sklonostima, potrebama) uz maksimiziranje sopstvene
korisnosti, naziva se

racionalnost izbora i odluke potrošača.



Teorija izbora

potrošača je primena principa racionalnog izbora na odluke potrošača.

Ova teorija se zasniva na marginalnoj analizi, odnosno na marginalnoj teoriji korisnosti.



Marginalna teorija korisnosti podrazumeva da potrošači kao donosioci odluka o kupovini
nekog dobra maksimiziraju korisnost



Povećanje korisnosti koje za potrošača ima poslednja kupljena jedinica određenog proizvoda
u odnosu na korisnost prethodne jedinice tog proizvoda, zove se marginalna korisnost.



Kriva tražnje

je opadajuća i odražava obrnutu proporcionalnost između cena i traženih

količina zbog toga što pad cena izaziva rast tražnje, a rast cena izaziva pad tražnje pod
uslovom da su svi drugi uslovi nepromenjeni.



Zakon tražnje

je pravilo po kome sa opadanjem cena nekog proizvoda raste količina tog

proizvoda koju su kupci spremni i sposobni da kupe i suprotno, kada cene istog
proizvoda rastu, tražena količina opada.



Obim tražnje i traženih količina zavise od sledećih faktora:



ukusa i preferencija potrošača

– ukusi i preferencije potrošača zavise od kulture,

običaja, uzrasta potrošača kao i od marketing kampanje;



nivoa dohotka potrošača

– viši nivo dohotka omogućava kupovinu više

proizvoda i suprotno;



cene supstituta

– kada su dva dobra supstituti, uvećanje cene jednog dobra

dovodi do uvećanja tražnje za drugim dobrom (hot dog i hamburger);



očekivanja u budućnosti

– kada potrošači očekuju rast dohotka u budućnosti oni

teže da trenutno povećaju svoje rashode i pre nego što dohodak bude stvarno uvećan.

9. PONUDA DOBARA I USLUGA



Ponuda predstavlja količinu dobara koju su proizvođači spremni i sposobni da ponude za
prodaju po nekim cenama u toku određenog perioda.



Između ponuđenih količina nekog proizvoda i cena postoji međuzavisnost.



Kriva ponude

je rastuća i odražava direktnu proporcionalnost između cena i ponuđenih

količina zbog toga što rast cena izaziva rast ponude, a pad cena izaziva pad ponude pod
uslovom da su svi drugi uslovi nepromenjeni.



Zakon ponude

je pravilo po kome ponuđene količine variraju direktno sa cenom,

odnosno, sa rastom cena nekog proizvoda raste količina proizvoda koju su proizvođači
spremni i sposobni da ponude, a sa padom cena smanjuju se ponuđene količine.