Универзитет у Источном Сарајеву
Педагошки факултет Бијељина
Семинарски рад
Тема:
Улога ликовног изражавања на развој детета
Професор: Студент:
проф. Миладин Лукић Јелена Ранковић
Бијељина, 2016.
Садржај:
1.
Увод ................................................................................................... 3
2.
Интелектуални развој детета .......................................................... 4
2.1. Увиђање се разликује од виђења .............................................. 7
3.
Цртеж – значајно средство дечијег изражавања.............................
8
3.1. Боје, њихово коришћење и елементи у цртежу ..................... 9
4.
Емоционални развој детета ............................................................ 11
5.
Развој опажаја .................................................................................. 11
6.
Развој креативности ........................................................................ 12
7.
Ликовни типови деце ...................................................................... 12
8.
Закључак .....................................................................................
.....
15
9.
Литература
..................................................................................................... 16
2
ИНТЕЛЕКТУАЛНИ РАЗВОЈ ДЕТЕТА
Деца ликовну културу доживљавају као когнитивни ентитет. Она
различитим ликовним путевима долазе до исте идеје и мисаоног
значења. Код детета битну улогу чини стваралачка фантазија, а то је
способност дистанцирања од контекста реалних датости и могућности.
Флуидност игра битну улогу у креативној интелигенцији (асоцирање и
решења). За креативно дете је важно да поседује флексибилност. Деца
морају знати да уметност није
мимезис,
већ креативна вредност
емоционалне интелигенције изражена језиком ликовности. Дете чином
уметничког стварања покушава да духовно преобрази себе и свет око
себе. Тако је ликовна култура нова дечја стварност–визуелно
опредмећена. Дете је креативно биће које кроз опредмећивање својих
мисли–интелигенције долази до новог и личног цртачког или
колористичког света који је пун бајковитих илузија. Ликовна
креативност је логична мисао и свест онога што се зове
свет нове
маштовите визије.
За креативно стварање потребно је градити каузални однос кроз
појмовно естетско-ликовно схватање (кроз ликовну конотацију).
Ликовна емпирија код детета ствара бесконачан низ облика и појмова
који стварају и подстичу мишљење као и надграђивање визуелно-
емоционалне интелигенције. Естетска осећања су за децу извор добра,
јер развијају позитивне емоције и њихова хумана понашања. Висока
интелигенција је ликовни услов креативности без које се у
стваралаштву нема шта очекивати. Да би дете схватило и заволело
ликовну културу, мора да научи како се гледа ликовно дело и да схвати
форму и садржај. За развој ликовне културе важне су емоције,
опажање, имагинација или представа (визуелна или имагинарна). Децу
морамо подстицати да кроз дијалектичност ликовног процеса мењају
облике и стилове изражавања. Док дете црта или слика, наставник
треба да изазове неопходну напетост која подстиче трајне емоције кроз
естетско тумачење. Настанак фаза и облика код деце не сме бити
стандардизован. У зависности од развоја појединца, границе ликовног
развоја, као и стандарда, могу бити различите. Поједина деца пре, а
поједина касније дођу до одређених развојних граница и емоционалних
стандарда развоја изражавања.
Ликовне стандарде интелектуалног, као и развојног периода,
можемо поделити у три основне фазе:
1.
Прва (пред) фаза
је фаза случајног развоја, фаза шарања и
4
припада апстрактном начину ликовног мишљења.
2.
Друга фаза
је фаза случајног реализма, тј. интелектуалног
реализма када дете намерно приказује неке предмете.
3.
Трећа фаза
је фаза визуелног реализма и напуштање
интелектуалног реализма, кад дете губи ликовне особине, тј.
симболику дечјег начина виђења и изражавања.
Дете уметничка дела почиње да ствара када почиње да осећа, кад
развије емоционалну интелигенцију. Изражавањем мисли и осећања, тј.
њиховим опредмећивањем линијама и бојама, развија се креативност.
Перцепција случајних слика није дечја мисаона потреба. Случајне
слике су дечја намера да се кроз игру стварају нови и увек нови
покушаји да се дође до нечег другачијег. Случајност може бити
почетна потреба, али може бити и трајна креативност, јер дете стално
покушава да се удаљи од своје прве намере. Креативност је и подстицај
и утицај родитеља и околине да дете ствара нешто ново и необично, да
постаје генијално. Љубав према некоме и нечему ствара дечју
приврженост и жељу да баш тим путем крене и створи нешто ново. У
сиромашном друштву, колизија креативности и онога што му треба за
живот ствара креативно ограничена бића. Уметност је увек била
параметар, време и место интелектуалних слутњи. Уметност је
креативна жеља и мисао о промени света. Деца су једина бића која су
способна да промене свет. Стога код деце морамо развијати свест да је
слика равна површина коју на креативан начин треба организовати
(кроз цртеж, боју, графику...). Код деце наставник мора развијати и
организовати ликовно-интелектуалне садржине.
Ликовни радови морају бити отворено креативно дело, креативно
магично, мисаоно загонетно, пуно смелих идеја и неочекиваних
предлога. Код детета линија (цртеж) је мисао, а боја емоција (боја је
део ликовно-психолошких стања). Кроз обојени свет ликовног рада
наставник може да открије дечји емоционални свет. Занимљиво је да
код девојчица у ликовном свету углавном преовлађују боје (линије и
фигуре су занемарене). Деца која воле топле боје откривају спонтана и
искрена осећања (емотивна зависност од других), а она која сликају
хладним бојама имају контролисана (рационална) осећања и окренута
су сама себи. Деца која сликају бојама прикривају сопствена
(потиснута) осећања и тежње; она која сликају парцијално или
испрекидано крута су и неприлагодљива; која мрљају и брљају док
сликају поседују извесну развојну инфериорност. Док весела деца
емоционалном интелигенцијом првенствено реагују на боје, потиштена
деца реагују на облик. Код неких форми изражавања могу бити
5
