СЕМИНАРСКИ РАД
ТЕМА: Верске секте и криминалитет
Ћетојевић Тијана 58/10
Иванов Иван 52/10
1. Увод
Једна од појава која се последњих година све више шири и све више узима
данак у психичком здрављу све већег броја житеља Србије, и која тиме разорно
делује и на њихове породице, јесте појава верских група, односно верских секти
које себи дају различита имена и приписују различите епитете. Нису све те верске
групе, секте по дефиницији. Негде је то гуру покрет, негде психо-култ, негде заиста
секта. Деловање верских секти води ка разбаштињењу, а тиме и дехомогенизацији
и уопште дестабилизацији српског народа. Сличан проблем снашао је и друге
европске дрћаве, као што су Немачка, Грчка, Француска, али и САД и Јапан.
Просечно образован човек код нас забрињавајуће мало је упућен у религију. То га
чини прилично подложним да прихвати, можда имајући најбоље намере, секташко
учење и да уточиште за своје духовне потребе незазорно пронађе у некој од секти,
које то обимно користе. Зато је, несумњиво, дугорочно и трајно решење овог
проблема едукација становништва и то, за почетак у маркетиншки што
приступачнијем и ефикаснијем образовању, а нека онда, после такве основне
верске обуке, свако бира где ће. Дакле, не сме се угрожавати слобода и право да се
припада било којој верској деноминацији, него желимо да обезбедимо могућност
да (евентуални) следбеници стекну потребно знање пре него што се запитају да ли
и у кога треба да верују. Ако се и тада људи одлуче да приступе секти учинимо им
разочарање мањим. Конкретно, избегнимо, колико је год могуће, агресију и
аутоагресију коју припадници секти испољавају баш у стању нарушеног душевног
здравља, што је последица боравка у секти. Посебно је потребно расветлити
активности и деловање вођа верских секти, као и њихове прикривене циљеве.
Знамо, наиме, да верске секте постоје још од настанка великих религија. Но, секте
су се у далекој историји одвајале од својих матица најчешће из верско-
доктринарних разлога и принципа. Проблем са сектама нашег доба није у томе што
оне постоје, него у томе како се представљају и чиме се служе у врбовању
углавном необавештених потенцијалних нових чланова, а потом и у њиховом
задржавању и искоришћавању. Вешто прикривен, а у основи крајњи и суштински
циљ свих верских секти јесте моћ, и то верска и финансијска, а затим политичка,
просветна, културна и на крају војна. Предводници секти обично су делимични
уживаоци евентуално својине моћи на одређеном терену, а преостале ефекте
њиховог дејства најчешће ужива круг светски моћних финансијско-политичких
манипулатора који, залажући се бескомпромисно за слободу вероисповести, утиру
пут сектама „новог доба“ које и саме све више подсећају на финансијске
корпорације. У остварењу својих циљева они прибегавају различитим
активностима, па и злоупотреби науке, поготово психијатрије и психологије, јер се
применом механизама и техника менталне контроле мозга стварају фанатични
верници, чија је целокупна личност сведена на интерес секте. Крајње је времеда
највише државне инстанце што пре изврше анализу и процену верских група, било
да се оне представљају као верске заједнице, удружења грађана или су у питању
појединци. Потребно је видети ко у свом функционисању примењују горе
поменуто, те да се таквим деструктивним и непријатељским организацијама
ограничи рад, јер такво њихово деловање нема везе са вером, па тако не могу
3
уживати верска права и слободе. Треба посебно истаћи постојање група које
практикују тачно одређене асоцијалне, жртвене ритуале, који не само да су ван
свих друштвених норми, већ немају икакве везе са неким животом у врлини или
вером у спасење, што проповедају религије.
2. Појам секте
Према подацима BBC-ja данас у свету делује око 10.000 различитих верских
секти. Стога се намеће елементарно питање – шта је то уопште „секта“? Дуго се
веровало да је порекло израза „секта“ у италијанској речи secare – што значи сећи,
одсећи, растављати, па отуда и мишљење да верске секте доприносе растављању,
тј. отцепљењу верника од званичне верске заједнице. Али иако је ова дефиниција
„секте“ најраспрострањенија, она се, очигледно, не може односити на оне људе
који су пре сутања у редове секте били атеисти, што је најчешћи случај у бившим
конунистичким земљама Источне Европе. Таква дефиниција је неприхватљива и у
мултикултуралним заједницама грађанског типа, у којима је равноправност
конфесија загарантована, па су цркве изједначене по свом статусу са сектама. Стога
је, можда, прихватљивија друга, од две претпоставке, коју истиче Вилхелм Бартц,
да је реч „секта“ настала од латинског глагола sequi што значи следити, ићи за
неким, а под тиме се подразумева „политичко-партијско следбеништво“. Иако је
други део Братцове дефиниције неприхватљив, јер се тиме уноси права пометња у
дефинисању појмова попут: странка, партија, тајна друштва и организације, те
алтернативни покрети, ипак се извесна политичка потка у свим овим појмовима не
може искључити, с тим што је она примарнија код странака и партија, па и
алтернативних покрета и тајних организација, него што је то случај са верским
сектама. Већина верских секти прокламује да се бави организовањем људи не ради
циљева који се постижу за живота на земљи већ у „царству небеском“. Али се,
такође, не може спорити да прокламовани циљеви који се тичу „оностраног“ код
појединих секти, у стварности се мало поклапају са прагматичним и приземним
циљевима њихових лидера. Филозоф религије и културе Ернест Трелч сматра да је
црква ближа објективном и постојаном тумачењу вере, док секта веру темељи на
личним доживљајима и властитој одлуци њених следбеника. Он напомиње да секте
од својих припадника захтевају знатно веће финансијске жртве него што је то
случај са званичним црквама. Али ту се изнова намеће питање шта је „званична
црква“, а шта „незванична“. Овај проблем је поготово изражен у друштвима попут
нашег где је већи број секти, окултних удружења и црква стављен у исти ранг и
подведен под општу синтагму, „верске заједнице“ са истим правима и обавезама,
иако је већина становништва, кроз више векова била православне вероисповести.
Примере злоупотребе верских осећања грађана и деструкције због либералне
примене позитивних норми из Устава о верским правима налазимо управо у САД,
где је званично призната и легализована црка Сатане, иако полиција те државе
годишње региструје чак неколико хиљада убистава и „жртвовања“ сатаниста. Такве
4
