Поглавље 8: Емоције и емоционална интелигенција
8.12.„Појам зреле личности“
1. Допунити. Упсихологији се о зрелој личности не говори толико у смислу
броја и
врсте присутних особина
колико о постизању
склада у структури тих особина.
2. Допунити. Зрела личност је она код које су се развиле или сазреле
интелектуалне, емоционалне и социјалне
д
имензије, тако да је
постигнутарелативна (
што значи приближна
)
уједначеност, односно
равнотежатих нивоа зрелости.
3. Која димензија брже сазрева током индивидуалног развоја?
Интелектуална
4. Које је општепознато место у данашњој литератури (педагошкој, психолошкој,
социолошкој...)?
Да се несклад између интелектуалног и емоционално-
социјалног развоја све више продубљује
.
Данашње генерације
брже
интелектуално сазревају, а спорије емоционално и социјално
.Зашто је тако?
1. Деца све раније имају приступ обиљу информација, а све касније одрастају јер
се све дуже школују и све касније улазе у„прави“ живот са свим припадајућим
дужностима и одговорностима. 2. Образовни систем, који одражава друштвене
прилике и доминантне култруне обрасце, готово је потпуно запоставио функцију
образовања и васпитања личности, фокусирајући се на усвајање све обимнијег и
фрагментисанијег знања.
5.
Шта савремена цивилизација форсира, а шта занемарује?
Савремена
цивилизација форсира шта и колико знамо, а занемарује ко смо (какви
смо).
6. Научити Адижесов цитат.
„
У модерном друштву сувише стављамо нагласак
на познавањеинформација и технолошког знања, а скоро игноришемо
критичну важност тога ‘какав бити’
“
Поглавље 10: Креативно окружење
7.
Ајнштанов цитат на почетку поглавља (као мото) о томе шта би требало да буде
циљ школског образовања.
Школа би морала да има за циљ формирање
складних личности, а не специјалиста.
8.
Цитат Бернара Вебера (исто са почетка поглавља, као мото).
Што има више
телевизијских канала, радио-станица, новина, и другихврста медија, мања
је стваралачка раноликост. Сивило се шири.
9.
Шта је макроокружење, а шта микроокружење?
Макроокружење чине друштво
и култура једне епохе (друштвенo, културнo и институционалнo окружење).
Микроокружење је непосредно, породично окружење.
10. Како социолог Арнолд Хаусер тумачи почетак Ренесансе, односно шта је по
његовом мишљењу подстакло толику креативност тог доба?
„
Што се тиче
почетка Ренесансе полазна тачка уметничке продукције не налази се у
потреби за стварањем, у субјективној експресији и спонтаном надахнућу
уметника, већ у нарученом задатку
“.
Другим речима, Хаусер и социолози
уметности стављају нагласак на макроокружењу у подстицању и развоју
индивидуалне и друштвене креативности. Познато је да је Ренесанса у
Фиренци била могућа захваљујући развоју банкарства и трговине који су
1
стварали материјално богатство, контакте са разним људимаи културама,
али су значајну улогу имале и мецене и поруџбине богатих трговаца,
банкара и угледних људи
.
10.1. Утицај породичног окружења
11. Карл Роџерсово схватање породичног окружења које подстиче креативност и
супротно мишљење.
Роџерс сматра да породично окружење треба да буде
психолошки подржавајуће, подстицајно и релативно (а не апсолутно!)
некритички настројено у односу на дете
. (Ова концепција је добила своју
емпиријску потврду у истраживањима која је спровео Харингтон са својим
сарадницима, 1987.).
С друге стране, постоји супротно мишљење од
Роџерсовог, по којем породично окружење стимулише креативност
постављањем забрана, препрека, ограничења детету. То се објашњава тиме
да дете, да би постало креативно, мора да научи да се одупире тешкоћама и
да развија независност
.
12.
Три типа породичне структуре: која је најповољнија, а које су неповољне за
укупни развој детета (когнитивни и креативни)?
1. Ригидна структура
(окружење са крутим правилима);
2.
Демократска структура (флексибилна,
са гипким правилима)
; 3.
Пермисивна
(
попустљива) структура
(са
непостојећим или слабим правилима: непредвидљива, недоследна,
хаотична
: заправо то је недостатак структуре).
Сва истраживања су показала
да ригидна и пермисивна окружења у једнакој мери неповољно утичу на
укупан (когнитивни, емоционални, креативни итд.) развој детета.
Најповољније окружење је демократско - оно са гипким (флексибилним)
правилима.
13. Сличности и разлике између породичног окружења које подстиче психозу и оног
које подстиче креативност према Ротенбергу. На шта указује Ротенберг?
Ротенберг указује на то да постоји наизглед танка али јасна граница између
породичне интеракције којом се подстиче психоза и оне којом се подстиче
креативност
.
До ког занимљивог закључка је дошао овај научник, испитујући
породично окружење великог броја ствараоца?
Да креативан човек настоји да
испуни прећутне, неостварене тежње једног од својих родитеља
.
10.2. „Убице креативности“
14. Како се назива средина која пружа подстицај и услове за развој стваралаштва?
Обогаћена средина.
15. Маслов о нижем и вишем животу; зашто су потребне сврсисходне акције
(друштвене, политичке, економске) у подстицању стваралаштва? (стр. 217, други
пасус).
Ниже, базичне потребе (глад, жеђ, физички опстанак) су, услед своје
хитности, веће снаге и принудног карактера, „гласније“ од потреба вишег
реда. Више вредности су мање принудне, тананије. Појављивање вишег
живота је мање вероватно, јер су за то потребни многи предуслови
.
Предуслови за виши, стваралачки живот су далеко бројнији, не само зато
што треба прво задовољити основне потребе, већ и зато што је потребан
стицај већег броја добрих услова да би био омогућен тај виши живот.
Потребно је далеко боље окружење, мора бити савладана економска оскудица,
2
различите слике, мењаће приступ, концепцију,стил; човек који је посвећен својој
башти, имаће потребу целог живота да је обрађује али ће је улепшавати,
дотеривати новим, различитим садницама, аранжманима итд.
Подстицајна
снага побуда није исцрпљена,
само је потребна промена неких карактеристика
окружења. Исту тезу заступа и
Маслов који показује да оно што назива
вредностима бића (
being-values
), које представљају Фромове активирајуће
подстицаје, има неисцрпан потенцијал, то јест нема праг засићења
.
Поглавље 11: Стваралачка личност
17.
Разлике између темперамента и карактера. Чиме је одређен темперамент, а чиме
карактер, односно шта карактер обухвата?
Темперамент је урођен, тј. одређен
органским, наследним факторима. Карактер обухвата димензије личности
обликоване социјалним и когнитивним учењем. Карактер се односи на
препознатљиве и доминантне обрасце понашања, одношења према
окружењу, и има моралну конотацију (кад се каже да је неко поштен, или
непоштен, добар или лош, одговоран или неодговоран, поуздан или
непоуздан, итд. мисли се на његов карактер).
18. Допунити. Личност је посебан склоп
актуелних
(тј. садашњих)
, али и
потенцијалних
образаца понашања. Наставак о личности (слобода, свест о себи,
самопревазилажење, самостварање итд.)
Без обзира на то што се одликује
одређеном стабилношћу и, стога, предвидљивошћу, личност поседује нешто што
трансцендира (надилази) све одлике, а то је слобода. Слобода је повезана са
самосвешћу, као способношћу да будемо свесни себе (својих мисли,
унутрашњих стања итд.) да себе преиспитујемо, коригујемо и сл.- другим
речима, да узмемо себе за предмет разматрања (радили смо то у емоционалној
интелигенцији). Дакле, личност је изнад сопствених рутинских, навикнутих,
урођених или стечених образаца (није њихов роб, није потпуно детерминисана
њима). Слобода личности је њена моћ да одлучује о себи и о свом понашању, да
одреди циљ или сврху свог поступања и да се поступком или понашањем држи
тог циља. Личност себе може да мења, коригује, преображава, ствара (наравно,
не
ex nihilo
, иако није детерминисана, ипак је условљена и ограничена многим
факторима). Зато се каже да
личност није дата већ задата
.
Зашто је тешко
дефинисати личност, односно да ли се може дати једна обухватна
задовољавајућа дефиниција личности?
Ниједна дефиниција личности не може да
буде потпуно задовољавајућа, јер се личност – у својој стваралачкој и
самостваралачкој димензији, димензији која интегрише у себе нова искуства,
доживљаје, сазнања, вредности, која се зато стално развија – не може
обухватити. Не можемо личност затворити ни у какве дефиниције, јер она својом
слободом, оригиналношћу, комплексношћу, разбија уске оквире дефиниција.
Кога можемо лакше да дефинишемо и опишемо?
Лакше можемо да опишемо
индивидуе, које мисле, осећају, делају неслободно, стереотипно, које се губе
у маси сличних себи
. Да ли је свака индивидуа и личност? Зашто?
Пошто
личност није дата, већ задата, то значи да није сваки појединац узрастао у
личност, није искористио потенцијале да се развије у личност.
Доминантни
разлози су страх од слободе и одговорности која уз њу иде, страх да се преузме
ризик да се постане оно што може да се буде, конформизам, и још многи други,
унутрашњи и спољни чиниоци (потреба да се свима допадне, да се стопи с
већином или да се додвори ауторитетима, да избегава озбиљност живљења и
4
суочавање са реалношћу бекством у забаву, потрошњу, гомилање ствари,
задовољстава, простих (пасивизирајућих) подстицаја итд.).
11.1.1. Индивидуализам
19. Негативно и позитивно значење појма индивидуализам.
1.
У пежоративном
(негативном) смислу означава егоцентризам: обузетост својим жељама,
хтењима и уским интересима науштрб других људи и заједнице.
Индивидуалиста сматра себе центром света, али другима то не признаје. 2.
Индивидуализам у позитивном смислу садржи истицање личних вредности,
аутономије, иницијативе, слободе, развоја и стоји у основи демократског
идеала и поретка. Индивидуалисти, у овом позитивном смислу речи,су
особе са интерним локусом контроле, развијеном тенденцијом ка
самоодређењу. Истовремено су осетљиви на друге људе, не повлаче се из
интеракције са њима, већ управо кроз њу промовишу своје идеје и планове.
Боре се за своје циљеве, без резигнације и напуштања борбе.
Индивидуализам
се не супротставља сарадњи, не значи рат појединца против других и
настојање да се они угрозе, већ претпоставља поштовање других и
уважавање њихових потреба
.
С чиме је у супротности позитивни
индивидуализам?
Са конформизмом, који се другачије назива и „групно
мишљење“.
20. Однос између индивидуализма и креативности: Бароново истраживање.
Баронови тестови за процену личности су показали везу између
индивидуализма (у позитивном смислу) и креативности
. Барон је упоредио
30 студената-писаца, које су њихови професори представили као креативне, са
26 студената представљених као продуктивни, али слабо креативни. Група веома
креативних је добила виши просек од групе мало креативних на упитнику о
независности суда (дакле, нису склони да саображавају своје мишљење и
поступке
).
21. Индивидуализам и усамљеништо (да ли су ствараоци и усамљеници?)
Индивидуализам се често повезује са избором усамљеничког начинаживота.
Ствараоци се често изолују и проводе сате, дане, месеце у усамљеничком раду.
Међутим,
индивидуализам и усамљеништво нису исто.
Усамљеници одустају
од било какве позиције у друштву, али и од неопходне потпоре других за своје
акције, као што ни сами не желе да пружају потпору другима. Они не желе или
се одричу од задовољстава које доносе међуљудски односи и лишавају се
повратних информација и провере властитих поступака и ставова.Узроци за то
су најчешће неуспеси у друштвеној адаптацији. У случају антисоцијалних
појединаца, ради се о непрекидном конфликту с другима, или о страху од
других, који је лакше пригушити дистанцом. Код уметника, филозофа и мудраца
повлачење у самоћу извире из сасвим другачијег мотива. Они нису нужно
асоцијални (мада и међу ствараоцима, као и у обичној популацији, има и таквих
појединаца),већ је
њихова посвећеност стварању јача од друштвеног мотива
.
Ствараоци не одбијају друштвену интеракцију, имају афинитета према
другима, али њихов рад је приоритетан
.У периодима када нису обузети
радом, могу да буду веома друштвени. У том случају се не ради о поремећају
личности, мада их друштво често гледа с подозрењем („шта овај изиграва?“,
„Неће да проводи време с нама, нисмо му довољно добри?“, „Себичан је, само
мисли на себе“ и сл.)
5
