Motorno učenje
Александар
Милојевић
МОТОРИЧКО
УЧЕЊЕ
УВОД
Учење
је
појам
који
представља
важан
проблем
истраживања
у
оквиру
више
наука
.
У
досадашњим
теоријским
и
истраживачким
радовима
учење
се
дефинише
као
процес
сталног
прогресивног
и
релативно
специфичног
мењања
личности
са
свим
њеним
психофизичким
потенцијалима
,
што
ће
рећи
да
учење
прожима
сваку
активнст
човека
.
Стицање
информација
утиче
на
унутрашње
промене
индивидуе
,
које
се
може
назвати
учењем
.
Опажање
и
мишљење
није
учење
,
али
доводи
до
промена
које
можемо
назвати
учењем
,
тако
да
под
учењем
можемо
да
подразумевамо
процес
у
коме
опажање
,
читање
и
мишљење
доводе
до
трајних
или
релативно
трајних
промена
индивидуе
.
На
основу
тога
се
обично
у
психологији
учење
дефинише
као
''
трајна
или
релативно
трајна
промена
понашања
индивидуе
које
је
резултат
њене
претходне
активности
''.
У
неке
дефиниције
појма
учења
је
укључен
појам
(
прогресивна
промена
),
који
имплицира
поступно
јачање
реакције
, {
то
према
Радоњићу
(1992,
Општа
психологија
II,
стр
. 9)
не
може
бити
општа
катактеристика
процеса
учења
,
јер
: 1.
појам
прогресивност
може
да
има
евалуативно
значење
,
што
није
оправдано
, 2.
учење
може
да
доведе
и
до
слабљења
реакције
као
код
хабитуације
,
а
не
само
до
јачања
, 3.
ако
се
хабитуација
прихвати
као
облик
учења
онда
се
учење
може
дефинисати
као
прогресивна
квантитативна
промена
у
било
ком
правцу
.
Међутим
,
према
Радоњићу
,
ова
карактеристика
учења
-
прогресивна
квантитативна
промена
у
било
ком
правцу
се
на
може
сматрати
општом
из
следећих
разлога
:
a)
постоји
нагло
–
скоковито
учење
које
не
садржи
поступне
прогресивне
промене
,
нпр
.
емоционално
трауматско
условљавање
,
је
један
вид
скоковитог
учења
или
памћење
изузетно
важних
и
интензивних
збивања
или
доживљаја
,
b)
према
неким
теоријама
учење
није
поступно
,
прогресивно
мењање
индивидуе
,
већ
скоковито
,
из
једног
пута
,
по
принципу
све
или
ништа
(
Гатри
,
Естес
).
Учење
може
бити
предмет
истражвања
и
проучавања
различитих
наука
.
Тешко
је
замислити
научно
сазнање
које
би
могло
да
занемари
учење
.
Учење
је
по
својој
универзалности
,
интердисциплинарни
феномен
без
којег
није
могуће
успоставити
,
постићи
,
систематизовати
и
применити
било
које
сазнање
.
Интердисциплинарни
дискурс
учења
је
израз
закономерности
без
којих
није
могуће
замислити
човека
у
било
којој
фази
његовог
развоја
.
Учење
је
толико
спојено
са
егзистенцијом
човека
у
било
којим
условима
и
временима
,
да
без
те
енергије
учења
није
могуће
замислити
ниједан
чинилац
на
коме
почива
развој
и
успон
човека
и
човечанства
.
Човек
учи
као
што
се
развија
и
расте
,
мења
и
унапређује
своје
духовне
и
интелектуалне
потенцијале
,
мења
и
увећава
своје
физичке
и
телесне
капацитете
,
а
да
то
и
не
примећује
.
Нужношћу
природе
човек
се
развија
учећи
,
а
да
га
те
развојне
околности
не
оптерећују
,
већ
га
стимулишу
и
обогаћују
новим
енергетским
потенцијалима
и
радозналошћу
.
У
контексту
интердисциплинарности
учење
може
бити
проучавано
са
аспекта
психолошке
науке
у
контексту
својстава
структуре
и
манифестације
личности
човека
у
свим
ситуацијама
којима
се
он
може
наћи
.
Такође
,
овај
процес
је
и
педагошки
,
препознатљив
са
аспекта
шта
треба
и
шта
може
бити
,
у
ком
правцу
и
колико
у
складу
са
духовним
капацитетима
и
датим
окружењем
,
може
бити
усавршаван
и
унапређиван
.
Педагошка
препознатљивост
учења
нарочито
окупира
истраживања
из
педагошког
ракурса
која
су
интенционалног
карактера
и
институционализована
тј
како
се
учењем
,
начином
и
динамиком
може
управљати
споља
,
деловањем
институција
и
инструмената
према
ученику
,
студенту
,
војнику
на
обуци
,
спортисти
на
тренингу
и
тд
.
Појам
моторичког
учења
односи
се
на
процес
формирања
моторичке
вештине
коју
можемо
грубо
дефинисати
као
:
способност
глатког
и
складног
извођења
неког
моторичког
задатка
.
Кронбах
(1977)
сматра
да
је
вештину
најприкладније
дефинисати
као
:
извођење
које
се
,
када
је
научено
,
може
реализовати
прилично
тачно
,
уз
мало
или
нимало
обраћања
пажње
на
делове
целине
.
Дефинисање
појма
“
вештина
”
није
једноставно
и
лако
,
па
се
отуда
у
литератури
могу
наћи
различите
дефиниције
или
једноставно
набрајање
особина
или
критеријума
вештина
.
Овде
ћемо
навести
неке
од
најцитиранијих
описа
појма
"
вештина
"
који
се
могу
наћи
у
домаћој
и
иностраној
литератури
.
Пејлард
(Philard)
пише
да
су
вештине
“
међу
моторним
активностима
посебне
категорије
фино
координисаних
вољних
покрета
,
који
ангажују
посебне
делове
мускулатуре
приликом
изво
|
ења
различитих
техничких
аката
чија
је
општа
карактеристика
њихово
извандредно
прилаго
|
авање
,
економија
њиховог
изво
|
ења
и
тачност
њиховог
постигнућа
”.
Кнап
(
Кнапп
, 1977)
пише
да
су
вештине
“
научене
способности
које
омогућавају
да
се
са
максималном
извесношћу
унапред
одреди
исход
,
често
са
минимумом
времана
или
енергије
или
обоје
”.
Совјетски
аутори
,
који
говоре
о
моторним
радњама
које
треба
научити
у
некој
спортској
грани
,
своде
проблем
на
“
овладавање
моторним
спортским
навикама
”,
указујући
на
то
да
су
“
моторне
навике
добро
научене
радње
човека
”...
затим
да
су
“
динамички
моторни
стереотипи
,
формирани
и
остваривани
у
делатности
на
основу
узајамног
дејства
првог
и
другог
сигналног
система
стварности
” (
Пуни
,
А
.

Повратна
информација
или
феедбацк
дели
се
на
:
а
)
континуирани
(
коришћење
информација
произведених
самим
покретом
)
и
б
)
завршни
(
терминални
) (
на
основу
коначног
податка
о
успешности
покрета
,
корекција
следећег
покрета
).
Начин
управљања
покретом
дели
се
на
три
типа
:
а
)
спољашње
управљање
(
нпр
.
реаговање
на
околности
које
је
произвео
противник
),
б
)
сопствено
управљање
покретом
(
нпр
.
у
гимнастичкој
вежби
),
ц
)
мешани
тип
(
где
улазе
све
могуће
комбинације
прва
два
типа
).
С
обзиром
на
то
да
су
претпоставили
постојање
три
типа
механизама
процесирања
информација
,
два
типа
феедбацк
и
три
начина
управљања
покретом
,
аутори
су
добили
-
укрстивши
све
три
групе
фактора
-
осамнаест
категорија
моторичких
задатака
.
Оваква
диференцијација
представља
веома
плодну
инспирацију
за
истраживања
,
те
ћемо
касније
навести
неке
покушаје
анализе
моторичког
учења
и
вежбања
са
аспеката
резултата
истраживања
који
дотичу
тезе
Сингера
и
Герсона
.
Битне
карактеристике
већ
формиране
моторичке
вештине
су
:
интегрисаност
елемената
-
покрета
;
реорганизованост
целине
појединачних
елемената
(
повећање
брзине
,
тачности
,
холизам
покрета
);
аутоматизованост
вештине
;
флексибилност
.
Моторички
задаци
према
трајању
деле
се
на
врло
кратке
(
до
200
м
/
сек
),
тзв
.
балистичке
покрете
и
дуже
(
изнад
200
м
/
сек
).
Према
структурираности
,
деле
се
на
неструктуриране
(
састављене
од
низа
покрета
у
којима
се
не
може
препознати
одре
|
ено
правило
,
али
их
треба
извести
одре
|
еним
редом
)
и
структуриране
(
оне
у
којима
се
може
препознати
правило
повезивања
делова
задатка
,
па
чак
и
хијерархијска
структура
задатка
).
Фиттс
и
Поснер
сматрају
да
се
стицање
вештине
одвија
у
три
фазе
:
1.
Когнитивна
фаза
,
у
којој
вежбач
покушава
да
разазна
шта
у
ствари
треба
да
ради
.
При
овоме
велику
улогу
игра
вербална
медијација
.
Другим
речима
,
вежбач
у
овој
фази
учи
на
шта
треба
пазити
и
како
се
то
кодира
;
2.
Асоцијативна
фаза
,
у
којој
се
покушава
да
изведе
привремена
акција
унутар
моторичког
задатка
,
са
посматрањем
резултата
таквих
акција
.
Изво
|
ење
се
упоре
|
ује
са
моделом
који
је
био
формиран
у
првој
,
когнитивној
фази
.
Акције
које
најбоље
задовољавају
модел
повезују
се
у
нову
сложену
структуру
.
3.
Аутономна
фаза
,
у
којој
се
већ
моторички
задатак
“
осамостаљује
”.
Има
се
утисак
да
се
низ
покрета
изводи
сам
по
себи
,
без
нарочите
пажње
и
потребе
за
корекцијом
.
Медијациони
процеси
у
овој
фази
нису
важни
.
Моторички
програм
је
формиран
и
вежбањем
се
још
усавршава
.
Адамс
разликује
две
фазе
формирања
вештине
:
вербално
-
моторну
и
моторну
фазу
.
Обе
су
,
према
Адамсу
,
повезане
са
функционисањем
перцептивног
трага
.
Интересантна
је
Гленцросс
-
ова
идеја
да
издвоји
фазе
организовања
покрета
у
целину
моторичког
задатка
.
Те
фазе
,
по
њему
,
су
:
1.
репрезентација
и
дискриминација
делова
покрета
,
2.
секвенционирање
,
3.
временско
структурирање
покрета
,
4.
градација
,
5.
тиминг
(
повезивање
организованог
покрета
или
склопа
покрета
са
одређеним
спољашњим
догађајем
),
6.
избор
алтернативних
покрета
и
7.
моторна
контрола
.
У
овој
богатој
,
али
и
замршеној
и
тешкој
области
-
моторичко
учење
-
велики
број
истраживача
определио
се
за
изучавање
повратне
везе
(feedback).
С
обзиром
на
место
и
улогу
повратне
везе
у
извођењу
покрета
разликују
се
три
типа
фидбека
:
1.
Повратна
веза
произведена
самим
покретом
,
тзв
.
познавање
извођења
покрета
,
означава
се
симболом
КП
(knowledge of performance).
Ове
информације
преносе
рецептори
у
мишићима
,
зглобовима
и
тетивама
,
тзв
.
проприоцептори
.
Могу
учествовати
и
рецептори
за
додир
,
а
врло
ретко
тзв
.
екстероцептори
-
видни
и
слушни
органи
;
2.
Повратна
веза
која
указује
на
спољашњу
последицу
произведеног
покрета
-
спољашња
повратна
веза
-
тзв
.
познавање
резултата
,
а
означава
се
симболом
КР
(knowledge of results).
Ради
се
о
информацији
из
околине
,
која
је
промењена
под
утицајем
мишићне
активности
и
односи
се
на
неки
циљ
који
мишићном
активношћу
треба
постићи
(
нпр
.
лопта
у
кош
).
Ове
информације
прихватају
и
преносе
екстероцептори
,
вид
и
слух
,
а
могу
учествовати
и
тактилни
рецептори
;
3.
Унутрашња
повратна
веза
,
односно
информација
генерисана
пре
покрета
,
тј
.
изме
|
у
еферентног
избијања
и
самог
покрета
,
а
којом
се
намеравано
еферентно
избијање
може
кориговати
и
пре
него
је
покрет
започео
.
Ова
информација
потиче
из
различитих
структура
виших
делова
нервог
система
.
Све
чешће
се
овај
тип
Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.
Slični dokumenti