Александар

 

Милојевић

 

МОТОРИЧКО

 

УЧЕЊЕ

 

УВОД

 

 

Учење

 

је

 

појам

 

који

 

представља

 

важан

 

проблем

 

истраживања

 

у

 

оквиру

 

више

 

наука

У

 

досадашњим

 

теоријским

 

и

 

истраживачким

 

радовима

 

учење

 

се

 

дефинише

 

као

 

процес

 

сталног

 

прогресивног

 

и

 

релативно

 

специфичног

 

мењања

 

личности

 

са

 

свим

 

њеним

 

психофизичким

 

потенцијалима

што

 

ће

 

рећи

 

да

 

учење

 

прожима

 

сваку

 

активнст

 

човека

. 

Стицање

 

информација

 

утиче

 

на

 

унутрашње

 

промене

 

индивидуе

које

 

се

 

може

 

назвати

 

учењем

Опажање

 

и

 

мишљење

 

није

 

учење

али

 

доводи

 

до

 

промена

 

које

 

можемо

 

назвати

 

учењем

тако

 

да

 

под

 

учењем

 

можемо

 

да

 

подразумевамо

 

процес

 

у

 

коме

 

опажање

читање

 

и

 

мишљење

 

доводе

 

до

 

трајних

 

или

 

релативно

 

трајних

 

промена

 

индивидуе

На

 

основу

 

тога

 

се

 

обично

 

у

 

психологији

 

учење

 

дефинише

 

као

 ''

трајна

 

или

 

релативно

 

трајна

 

промена

 

понашања

 

индивидуе

 

које

 

је

 

резултат

 

њене

 

претходне

 

активности

''. 

У

 

неке

 

дефиниције

 

појма

 

учења

 

је

 

укључен

 

појам

  (

прогресивна

 

промена

), 

који

 

имплицира

 

поступно

 

јачање

 

реакције

, {

то

 

према

 

Радоњићу

 (1992, 

Општа

 

психологија

 II, 

стр

. 9) 

не

 

може

 

бити

 

општа

 

катактеристика

 

процеса

 

учења

јер

:  1. 

појам

 

прогресивност

 

може

 

да

 

има

 

евалуативно

 

значење

што

 

није

 

оправдано

,  2. 

учење

 

може

 

да

 

доведе

 

и

 

до

 

слабљења

 

реакције

 

као

 

код

 

хабитуације

а

 

не

 

само

 

до

 

јачања

,  3. 

ако

 

се

 

хабитуација

 

прихвати

 

као

 

облик

 

учења

 

онда

 

се

 

учење

 

може

 

дефинисати

 

као

 

прогресивна

 

квантитативна

 

промена

 

у

 

било

 

ком

 

правцу

Међутим

према

 

Радоњићу

ова

 

карактеристика

 

учења

  - 

прогресивна

 

квантитативна

 

промена

 

у

 

било

 

ком

 

правцу

 

се

 

на

 

може

 

сматрати

 

општом

 

из

 

следећих

 

разлога

:  

a) 

постоји

 

нагло

  – 

скоковито

 

учење

 

које

 

не

 

садржи

 

поступне

 

прогресивне

 

промене

нпр

емоционално

 

трауматско

 

условљавање

је

 

један

 

вид

 

скоковитог

 

учења

 

или

 

памћење

 

изузетно

 

важних

 

и

 

интензивних

 

збивања

 

или

 

доживљаја

b) 

према

 

неким

 

теоријама

 

учење

 

није

 

поступно

прогресивно

 

мењање

 

индивидуе

већ

 

скоковито

из

 

једног

 

пута

по

 

принципу

 

све

 

или

 

ништа

  (

Гатри

Естес

).  

Учење

 

може

 

бити

 

предмет

 

истражвања

 

и

 

проучавања

 

различитих

 

наука

Тешко

 

је

 

замислити

 

научно

 

сазнање

 

које

 

би

 

могло

 

да

 

занемари

 

учење

Учење

 

је

 

по

 

својој

 

универзалности

интердисциплинарни

 

феномен

 

без

 

којег

 

није

 

могуће

 

успоставити

постићи

систематизовати

 

и

 

применити

 

било

 

које

 

сазнање

Интердисциплинарни

 

дискурс

 

учења

 

је

 

израз

 

закономерности

 

без

 

којих

 

није

 

могуће

 

замислити

 

човека

 

у

 

било

 

којој

 

фази

 

његовог

 

развоја

Учење

 

је

 

толико

 

спојено

 

са

 

егзистенцијом

 

човека

 

у

 

било

 

којим

 

условима

 

и

 

временима

да

 

без

 

те

 

енергије

 

учења

 

није

 

могуће

 

замислити

 

ниједан

 

чинилац

 

на

 

коме

 

почива

 

развој

 

и

 

успон

 

човека

 

и

 

човечанства

Човек

 

учи

 

као

 

што

 

се

 

развија

 

и

 

расте

мења

 

и

 

унапређује

 

своје

 

духовне

 

и

 

интелектуалне

 

потенцијале

мења

 

и

 

увећава

 

своје

 

физичке

 

и

 

телесне

 

капацитете

а

 

да

 

то

 

и

 

не

 

примећује

Нужношћу

 

природе

 

човек

 

се

 

развија

 

учећи

а

 

да

 

га

 

те

 

развојне

 

околности

 

не

 

оптерећују

већ

 

га

 

стимулишу

 

и

 

обогаћују

 

новим

 

енергетским

 

потенцијалима

 

и

 

радозналошћу

У

 

контексту

 

интердисциплинарности

 

учење

 

може

 

бити

 

проучавано

 

са

 

аспекта

 

психолошке

 

науке

 

у

 

контексту

 

својстава

 

структуре

 

и

 

манифестације

 

личности

 

човека

 

у

 

свим

 

ситуацијама

   

којима

 

се

 

он

 

може

 

наћи

Такође

овај

 

процес

 

је

 

и

 

педагошки

препознатљив

 

са

 

аспекта

 

шта

 

треба

 

и

 

шта

 

може

 

бити

у

 

ком

 

правцу

 

и

 

колико

 

у

 

складу

 

са

 

духовним

 

капацитетима

 

и

 

датим

 

окружењем

може

 

бити

 

усавршаван

 

и

 

унапређиван

Педагошка

 

препознатљивост

 

учења

 

нарочито

 

окупира

 

истраживања

 

из

 

педагошког

 

ракурса

 

која

 

су

 

интенционалног

 

карактера

 

и

 

институционализована

 

тј

 

како

 

се

 

учењем

начином

 

и

 

динамиком

 

може

 

управљати

 

споља

деловањем

 

институција

 

и

 

инструмената

 

према

 

ученику

студенту

војнику

 

на

 

обуци

спортисти

 

на

 

тренингу

 

и

 

тд

      

 

Појам

 

моторичког

 

учења

 

односи

 

се

 

на

 

процес

 

формирања

 

моторичке

 

вештине

 

коју

 

можемо

 

грубо

 

дефинисати

 

као

способност

 

глатког

 

и

 

складног

 

извођења

 

неког

 

моторичког

 

задатка

.  

Кронбах

 (1977) 

сматра

 

да

 

је

 

вештину

 

најприкладније

 

дефинисати

 

као

извођење

 

које

 

се

када

 

је

 

научено

може

 

реализовати

 

прилично

 

тачно

уз

 

мало

 

или

 

нимало

 

обраћања

 

пажње

 

на

 

делове

 

целине

Дефинисање

 

појма

 “

вештина

” 

није

 

једноставно

 

и

 

лако

па

 

се

 

отуда

 

у

 

литератури

 

могу

 

наћи

 

различите

 

дефиниције

 

или

 

једноставно

 

набрајање

 

особина

 

или

 

критеријума

 

вештина

Овде

 

ћемо

 

навести

 

неке

 

од

 

најцитиранијих

 

описа

 

појма

 

"

вештина

који

 

се

 

могу

 

наћи

 

у

 

домаћој

 

и

 

иностраној

 

литератури

Пејлард

  (Philard) 

пише

 

да

 

су

 

вештине

  “

међу

 

моторним

 

активностима

 

посебне

 

категорије

 

фино

 

координисаних

 

вољних

 

покрета

који

 

ангажују

 

посебне

 

делове

 

мускулатуре

 

приликом

 

изво

|

ења

 

различитих

 

техничких

 

аката

 

чија

 

је

 

општа

 

карактеристика

 

њихово

 

извандредно

 

прилаго

|

авање

економија

 

њиховог

 

изво

|

ења

 

и

 

тачност

 

њиховог

 

постигнућа

”. 

Кнап

 (

Кнапп

, 1977) 

пише

 

да

 

су

 

вештине

 “

научене

 

способности

 

које

 

омогућавају

 

да

 

се

 

са

 

максималном

 

извесношћу

 

унапред

 

одреди

 

исход

често

 

са

 

минимумом

 

времана

 

или

 

енергије

 

или

 

обоје

”. 

Совјетски

 

аутори

који

 

говоре

 

о

 

моторним

 

радњама

 

које

 

треба

 

научити

 

у

 

некој

 

спортској

 

грани

своде

 

проблем

 

на

  “

овладавање

 

моторним

 

спортским

 

навикама

”, 

указујући

 

на

 

то

 

да

 

су

 “

моторне

 

навике

 

добро

 

научене

 

радње

 

човека

”... 

затим

 

да

 

су

 

динамички

 

моторни

 

стереотипи

формирани

 

и

 

остваривани

 

у

 

делатности

 

на

 

основу

 

узајамног

 

дејства

 

првог

 

и

 

другог

 

сигналног

 

система

 

стварности

”  (

Пуни

А

background image

Повратна

 

информација

 

или

 

феедбацк

 

дели

 

се

 

на

а

континуирани

 (

коришћење

 

информација

 

произведених

 

самим

 

покретом

и

 

б

завршни

  (

терминални

)  (

на

 

основу

 

коначног

 

податка

 

о

 

успешности

 

покрета

корекција

 

следећег

 

покрета

). 

Начин

 

управљања

 

покретом

 

дели

 

се

 

на

 

три

 

типа

а

спољашње

 

управљање

  (

нпр

реаговање

 

на

   

околности

 

које

 

је

 

произвео

 

противник

), 

б

сопствено

 

управљање

 

покретом

 (

нпр

у

 

гимнастичкој

 

вежби

), 

ц

мешани

 

тип

 (

где

 

улазе

 

све

 

могуће

 

комбинације

 

прва

 

два

 

типа

). 

С

 

обзиром

 

на

 

то

 

да

 

су

 

претпоставили

 

постојање

 

три

 

типа

 

механизама

 

процесирања

 

информација

два

 

типа

 

феедбацк

 

и

 

три

 

начина

 

управљања

 

покретом

аутори

 

су

 

добили

  - 

укрстивши

 

све

 

три

 

групе

 

фактора

  - 

осамнаест

 

категорија

 

моторичких

 

задатака

Оваква

 

диференцијација

 

представља

 

веома

 

плодну

 

инспирацију

 

за

 

истраживања

те

 

ћемо

 

касније

 

навести

 

неке

 

покушаје

 

анализе

 

моторичког

 

учења

 

и

 

вежбања

 

са

 

аспеката

 

резултата

 

истраживања

 

који

 

дотичу

 

тезе

 

Сингера

 

и

 

Герсона

Битне

 

карактеристике

 

већ

 

формиране

 

моторичке

 

вештине

 

су

интегрисаност

 

елемената

-

покрета

реорганизованост

 

целине

 

појединачних

 

елемената

 (

повећање

 

брзине

тачности

холизам

 

покрета

); 

аутоматизованост

 

вештине

флексибилност

Моторички

 

задаци

 

према

 

трајању

 

деле

 

се

 

на

 

врло

 

кратке

  (

до

  200 

м

/

сек

), 

тзв

балистичке

 

покрете

 

и

 

дуже

 (

изнад

 200 

м

/

сек

). 

Према

 

структурираности

деле

 

се

 

на

 

неструктуриране

  (

састављене

 

од

 

низа

 

покрета

 

у

 

којима

 

се

 

не

 

може

 

препознати

 

одре

|

ено

 

правило

али

 

их

 

треба

 

извести

 

одре

|

еним

 

редом

и

 

структуриране

  (

оне

 

у

 

којима

 

се

 

може

 

препознати

 

правило

 

повезивања

 

делова

 

задатка

па

 

чак

 

и

 

хијерархијска

 

структура

 

задатка

). 

Фиттс

 

и

 

Поснер

 

сматрају

 

да

 

се

 

стицање

 

вештине

 

одвија

 

у

 

три

 

фазе

1. 

Когнитивна

 

фаза

у

 

којој

 

вежбач

 

покушава

 

да

 

разазна

 

шта

 

у

 

ствари

 

треба

 

да

 

ради

При

 

овоме

 

велику

 

улогу

 

игра

 

вербална

 

медијација

Другим

 

речима

вежбач

 

у

 

овој

 

фази

 

учи

 

на

 

шта

 

треба

 

пазити

 

и

 

како

 

се

 

то

 

кодира

2. 

Асоцијативна

 

фаза

у

 

којој

 

се

 

покушава

 

да

 

изведе

 

привремена

 

акција

 

унутар

 

моторичког

 

задатка

са

 

посматрањем

 

резултата

 

таквих

 

акција

Изво

|

ење

 

се

 

упоре

|

ује

 

са

 

моделом

 

који

 

је

 

био

 

формиран

 

у

 

првој

когнитивној

 

фази

Акције

 

које

 

најбоље

 

задовољавају

 

модел

 

повезују

 

се

 

у

 

нову

 

сложену

 

структуру

3. 

Аутономна

 

фаза

у

 

којој

 

се

 

већ

 

моторички

 

задатак

  “

осамостаљује

”. 

Има

 

се

 

утисак

 

да

 

се

 

низ

 

покрета

 

изводи

 

сам

 

по

 

себи

без

 

нарочите

 

пажње

 

и

 

потребе

 

за

 

корекцијом

Медијациони

 

процеси

 

у

 

овој

 

фази

 

нису

 

важни

Моторички

 

програм

 

је

 

формиран

 

и

 

вежбањем

 

се

 

још

 

усавршава

Адамс

 

разликује

 

две

 

фазе

 

формирања

 

вештине

вербално

-

моторну

 

и

 

моторну

 

фазу

Обе

 

су

према

 

Адамсу

повезане

 

са

 

функционисањем

 

перцептивног

 

трага

Интересантна

 

је

 

Гленцросс

-

ова

 

идеја

 

да

 

издвоји

 

фазе

 

организовања

 

покрета

 

у

 

целину

 

моторичког

 

задатка

Те

 

фазе

по

 

њему

су

:  

1. 

репрезентација

 

и

 

дискриминација

 

делова

 

покрета

,  

2. 

секвенционирање

,  

3. 

временско

 

структурирање

 

покрета

,  

4. 

градација

,  

5. 

тиминг

  (

повезивање

 

организованог

 

покрета

 

или

 

склопа

 

покрета

 

са

 

одређеним

 

спољашњим

 

догађајем

),  

6. 

избор

 

алтернативних

 

покрета

 

и

  

7. 

моторна

 

контрола

У

 

овој

 

богатој

али

 

и

 

замршеној

 

и

 

тешкој

 

области

  - 

моторичко

 

учење

  - 

велики

 

број

 

истраживача

 

определио

 

се

 

за

 

изучавање

 

повратне

 

везе

 (feedback). 

С

 

обзиром

 

на

 

место

 

и

 

улогу

 

повратне

 

везе

 

у

 

извођењу

 

покрета

 

разликују

 

се

 

три

 

типа

 

фидбека

1. 

Повратна

 

веза

 

произведена

 

самим

 

покретом

тзв

познавање

 

извођења

 

покрета

означава

 

се

 

симболом

 

КП

  (knowledge  of  performance). 

Ове

 

информације

 

преносе

 

рецептори

 

у

 

мишићима

зглобовима

 

и

 

тетивама

тзв

проприоцептори

Могу

 

учествовати

 

и

 

рецептори

 

за

 

додир

а

 

врло

 

ретко

 

тзв

екстероцептори

 - 

видни

 

и

 

слушни

 

органи

2. 

Повратна

 

веза

 

која

 

указује

 

на

 

спољашњу

 

последицу

 

произведеног

 

покрета

 - 

спољашња

 

повратна

 

веза

 - 

тзв

познавање

 

резултата

а

 

означава

 

се

 

симболом

 

КР

 

(knowledge  of  results). 

Ради

 

се

 

о

 

информацији

 

из

 

околине

која

 

је

 

промењена

 

под

 

утицајем

 

мишићне

 

активности

 

и

 

односи

 

се

 

на

 

неки

 

циљ

 

који

 

мишићном

 

активношћу

 

треба

 

постићи

  (

нпр

лопта

 

у

 

кош

). 

Ове

 

информације

 

прихватају

 

и

 

преносе

 

екстероцептори

вид

 

и

 

слух

а

 

могу

 

учествовати

 

и

 

тактилни

 

рецептори

3. 

Унутрашња

 

повратна

 

веза

односно

 

информација

 

генерисана

 

пре

 

покрета

тј

изме

|

у

 

еферентног

 

избијања

 

и

 

самог

 

покрета

а

 

којом

 

се

 

намеравано

 

еферентно

 

избијање

 

може

 

кориговати

 

и

 

пре

 

него

 

је

 

покрет

 

започео

Ова

 

информација

 

потиче

 

из

 

различитих

 

структура

 

виших

 

делова

 

нервог

 

система

Све

 

чешће

 

се

 

овај

 

тип

 

Želiš da pročitaš svih 15 strana?

Prijavi se i preuzmi ceo dokument.

Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.

Slični dokumenti