Visoka medicinska i poslovno-tehnološka škola
strukovnih studija
Seminarski rad iz predmeta:
Metodika nastave informatike
Tema:
Hardver
Student: Profesor:
Nenad Lukić Miodrag Milićević
Šabac, 2016
Mikroračunar ili personalni računar je uređaj za automatsku obradu podataka. U današnje vreme
većina poslova na uspešan i brz način obavlja se zahvaljujući upotrebi računara.
Računar je elektronski uređaj koji obrađuje ulazne informacije i na osnovu njihove obrade formira
izlazne informacije. Te izlazne informacije koje se dobijaju na osnovu ulaznih, računaru se zadaju
takođe kao ulazna informacija u obliku programa.
Program je niz naredbi računaru da obradi ulazne informacije u izlazne. Takav program naziva se
softver.
Računar u računarskoj terminologiji naziva se hardver. Ove osnovne komponente uvek treba
pomenuti zajedno jer čine celinu, t.j. njihov rad je sinhronizovan (računar bez programa ne može da
funkcioniše i obrnuto).
2. HARDVER
Termin hardver
(eng. hardware, gvožđurija) koristi se da označi fizičke uređaje, odnosno delove
računara koji su vidljivi i opipljivi.
Sam nastanak imena najviše je vezan za prvi računar ENIAC, težine 30 tona. Kasnije se ovaj termin
„odomaćio“ i na razne priključne uređaje, komponente računarskih mreža itd.
Računarski sistem
sastoji se od sledećih komponenata:
centralne (unutrašnje) memorije
aritmetičko-logičke jedinice
kontrolne jedinice
jedinica spoljne memorije
ulaznih jedinica i
izlaznih jedinica.
Osim hardvera, da bi funkcionisao, računarski sistem mora da ima osnovni program koji upravlja
radom računara (operativni sistem), kao i druge programe različitih namena (aplikacione programe).
Slika 1 i 2: Hardver
Centralna memorija računara
:
Program i podaci koje računar obrađuje uskladišteni su u centralnoj memoriji računara.
Ova memorija se sastoji od elektronskih kola, od kojih svako može da ima dva stanja koja se
označavaju sa 0 i 1 (0 – stanje kad u kolu nema struje, 1- kad u kolu ima struje).
Ova kola se zovu
bit
(binary digit – binarna cifra).
4
Memorija računara koristi elektronsko kolo koje ima dva stanja i može da zapamti samo
informaciju „da“ ili „ne“ (jedan bit).
Kako je količina informacija za ovakvo kolo suviše mala da bi se uskladištila, bitovi se u memoriji
udružuju u grupe (registre) čija je dužina kod personalnih računara 8 bita i nazivaju se bajtovi
(
byte
).
Bajt može imati 256 različitih znakova u zavisnosti od kombinacije uskladištene u njemu.
Kod je tabela koja predstavlja znak kojim se definiše kombinacija.
Najčešće su u upotrebi kodovi:
ASCII (American Standard Code for Information Interchange)
EBCDIC (Extended Binary Coded Decimal Interchange Code) i drugi.
Za numeričke podatke važe druge šeme skladištenja kod kojih se povezuje četiri ili osam bajtova
zajedno.
Brojevi se dele na cele i realne u zavisnosti od šeme uskladištenja. Svaka grupa bitova (bajt) u
memoriji ima svoju adresu koja se koristi za očitavanje već uskladištenih i skladištenje novih
podataka.
Elektronska kola koja poseduje računar služe za unos i očitavanje adresa u memoriji. Pri očitavanju
sadržaja adrese pravi se kopija sadržaja, ali se sadržaj adrese ne menja.
Kapacitet memorije računara izražava se bajtovima koje on poseduje.
Grupa kapaciteta memorija 1024 bajta oubičajeno se označava prefiksom K (kilo) ispred oznake za
bajt (KB – kilobajt), a grupa od 1024 KB označava se prefiksom M (mega).
Osim grupisanja u registre od 8 bita ( bajtove ), moguća su grupisanja u veće jedinice:
16 bita (polureč, halfword) i
32 bita (reč, word).
Aritmetičko-logička jedinica
Aritmetičko-logičku jedinicu čine registri i elektronska kola potrebna za aritmetičke operacije
(sabiranje, oduzimanje, množenje i deljenje) i logičke operacije upoređivanja dve vrednosti
(određivanje veće ili istinitost izraza).
U današnje vreme aritmetičko-logička jedinica izvodi operacije sa realnim brojevima i
izračunavanje trigonometrijskih i drugih funkcija (Floating Point Processor).
Kontrolna jedinica
Koordinator sveukupnog rada računara je kontrolna jedinica jer ona kontroliše izvršavanje
programa, uzima instrukcije iz memorije i prepoznaje ih, dekodira i naređuje odgovarajuće zadatke
drugim jedinicama, počinje operacije ulazno-izlaznih jedinica i prenosi podatke u centralnu
memoriju, a i iz nje.
Ona se sastoji iz skupa čipova.
Jedinice spoljne memorije
Kada računar nije u upotrebi, jedinice spoljne memorije čuvaju programe i podatke.
5
Slika 5: CD (Compact Disk)
Fleš ili SSD
se sastoji od memorijskih modula i nema mehaničkih ploča i upisno-čitajuće glave.
Proizvode se u dve varijante:
sa USB priključkom kapaciteta 128 MB do 4 GB koji se koristi umesto diskete za prenos
podataka i
sa kapacitetom od 4 GB do 160 GB, kao zamena za klasične diskove.
Slika 6: Fleš (SSD)
Ulazne jedinice
Kod višekorisničkih računara za unos podataka većinom se koristi terminal koji se sastoji od
tastature i ekrana.
Kod personalnih računara koriste se: tastatura, miš, digitajzer i drugi specijalizovani uređaji (skener,
čitač bar koda, digitalni foto aparat i dr.).
Izlazne jedinice
Kod višekorisničkih računara najčešća izlazna jedinica je ekran, a kod personalnih monitor.
Za štampanje podataka u upotrebi su serijski štampači (štampaju znak po znak) i laserski štampači.
Za štampanje 300 do 5000 redova u minuti koriste se linijski štampači. U izlaznu jedinicu ubraja se
i automatski crtač (ploter).
3. KOMPONENTE HARDVERA
U komponente hardvera PC-a spadaju:
1) centralna jedinica
2) monitori
3) ulazne jedinice
4) štampači
7
