VISOKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA ZA OBRAZOVANJE
VASPITAČA „MIHAILO PALOV“ VRŠAC
SEMINARSKI RAD
PREDMET:
ZDRAVSTVENA NEGA
TEMA:
VITALNI ZNACI
PROFESOR:
STUDENT:
BROJ INDEKSA:
S A D R Ž A J
Uvod ...................................................................................................................................2
Temperatura ........................................................................................................................3
Disanje ................................................................................................................................8
Puls ....................................................................................................................................11
Krvni pritisak ....................................................................................................................13
Zaključak ...........................................................................................................................14
Literatura ...........................................................................................................................15
T E M P E R A T U R A
Za vreme metabolizma, tačnije u njegovoj drugoj fazi, u katabolizmu
stvaraju se krajnji produkti razgradnje materije: voda, ugljen – dioksid, amonijak i
oslobadja toplotna energija. Jedan deo toplotne energije zadržava se u orrganizmu, do
odredjenog nivoa – stepena, dajući mu jednu od karakteristika života – toplotu. Upravo,
taj stepen zagrejanosti koji vlada u čovečjem organizmu naziva se „čovečja temperatura“.
Još u VIII veku su Lavoazje i Lomonosov, nezavisno jedan od drugog,
konstatovali, da oragnizam neprestano troši kiseonik, a proizvodi ugljen - dioksid uz
oslobadjanje toplote. Na osnovu te konstatacije oni su došli do zaključka da se u
organizmu neprekidno odvija „tiho gorenje“.
U XIX veku Libig je dopunio ovo otkriće time što je dokazao da se u ćeliji
uz učešće kiseonika, oksidišu organska jedinjenja protoplazme, pri čemu postaje ugljen –
dioksid i voda uz olobadjanje toplote.
Tek u XX veku rasvetljena je suština ovog procesa. Naime, dokazano je da
se udahnuti kiseonik, transportovan krvlju od ćelije ne jedini sa organskim materijama
protoplazme, već sa vodonikom koji se iz tih jedinjenja izdvaja. Da bi se ovaj ostvario,
neophodno je učešće enzimskog sistema, koji s jedne strane treba da aktivira kiseonik, a s
druge da izdvoji vodonik iz jedinjenja protoplazme i da ga aktivira. Zato u ćeliji mora da
postoji dve vrste enzima: oksidaza koji aktivira kiseonik i dehidrogeneza, koje izdvajaju i
aktiviraju vodonik. Znači, osnovni proces u toku koga se oslobadja toplotna energija u
organizmu jeste sjedinjavanje kiseonika i vodonika u vodu.
U zdravom čovečjem organizmu oslobodjena toplota održava se na jednoj
konstantnoj visini, izmedju 36 i 37˚C. To je normalna čovečja temperatura. Nju reguliše
centralni nervni sistem, odnosno centar za termo regulaciju koji je smešten u
hipotalamusu (srednji mozak). Termo regulacioni centar održava ravnotežu izmedju
toplote oslobodjene u ćeliji u toplote koju organizam odaje u spoljašnjoj sredini. U
patološkim stanjima ta ravnoteža je poremećena jer se veća količina oslobedjene toplote
zadržava u organizmu, a manja odaje. Zato povišena telesna toplota predstavlja znak
oboljenja, tj. ukazuje da se u organizmu nešto nenormalno odvija te se kod bolesnika
savesno kontroliše. Visina telesne toplote utvrdjuje se specijalnim instrumentim –
spravama koje su nazivaju termometri.
TERMOMETRI
Termometri su instrumenti kojima se utvrdjuje stepen zagrejanosti nekoga
tela. U konstrukciji termometra fizičari su koristili osobine tela, da se ona pri zagrevanju
šire. Zato su za ovu svrhu odabrali najpogodnija tj.ona koja pri zagrevanju povećavaju
zapreminu, kako bi i male promene zapremine bile pristupačne posmatranju (živa, gas,
alkohol). U termometrima koji se upotrebljavaju za merenje telesne temperature čoveka
korišćena je živa.
Za merenje telesne toplote čoveka postoji nekoliko vrsta termotara:Celsius
- ov, Fahreinheit – ov, Reaumir – ov, Kalvin – ov. Oni su dobili imen po naučnicima koji
su ih konstruisali. Kod nas se koristi Celsius – ov termometar. Skala na Celsius – ovom
termometru graduisana je od 35-42˚.
3
MESTA ZA MERENJE TELESNE TEMPERATURE
Temperatura čoveka može se meriti u sledećim predelima tela:
-
podpazušna jama
-
preponski prevoj
-
usna duplja
-
analni otvor
-
vagina
Merenje temperature u podpazušnoj jami
- aksilarno
Ovo mesto za merenje telesne temperature najčešće se koristi u
medecinskoj praksi. Postoji mali broj kontra indikacija kao što su:
-
jako mršave osobe
-
zapaljivi procesi u podpazušnoj jami
-
mala deca
-
invalidnost
-
nepristupačnost
Termometar ostaje u podpazunoj jami 9-10 minuta, a bolesnik sve vreme
treba da bude miran.
Merenje temperature u preponskom predelu
– ingvinalno
Merenje telesne temperature u ingvinalnom predelu redje se primenjuje.
Ovo se mesto koristi kod starijje odojcadi i kod otalih bolesnika ukoliko je merenje u
aksilarnoj jami onemoguceno.
Merenje temperature u ustima
– oralno
Za merenje telesne temperature u usnoj duplji, neophodan je individualan
termometar. Ovaj način merenja koristi se redje, najčešće kod tunerkuloznih bolesnika.
Kod svih onih bolesnika, kod kojih postoji opasnost da termometar za vreme držanja u
ustima, razbiju i povrede se kao kod: male dece, duševnih bolesnika, nervnih bolesnika,
nesvesnih bolesnika, ovo mesto je kontrainikovano. Takodje se temperatura u ustima ne
može meriti kod zapaljivih procesa u usnoj duplji, kao i odmah posle uzimanja hrane, gde
je zbog rada mišića u usnoj duplji i priliv krvi bio veći, a time i lokalna temperatura u
ustima. Ukoliko bi uporedili dobijene vrednosti, temperature merene u isnoj duplji i
popazušnoj jami kod istog bolesnika, onda bi dobijene vrednosti merenjem u ustima, bile
za 0,3 do 0,5 više. Ovo je razumljivo zbog toga što su sluzokože snabdevene gustom
mrežom povrnih kapilara, te su zato i toplije.
4
