Uzroci, vrste i merenje siromaštva u Srbiji

SEMINARSKI RAD:

UZROCI, VRSTE I MERENJE SIROMAŠTVA U SRBIJI

Beograd, 2012.

1

UVOD

Siromaštvo je jedan od velikih problema savremenog društva. Najuţe definicije

svode siromaštvo na nedovoljnost finansijskih sredstava za zadovoljenje osnovnih

ţivotnih potreba. U novijim definicijama siromaštva polazi se od visine prihoda i

materijalnih uslova ţivota kao glavnih indikatora, ali je i naglašeno da se ovaj fenomen

ne moţe definisati samo s obzirom na standarde fizičkog preţivljavanja već i u odnosu na

druge dimenzije koje se tiču kvaliteta ţivota i zadovoljavanja raznovrsnih potreba.

Rad se sastoji iz tri dela: prvi deo rada je karakteristike siromaštva, drugi deo rada

su uzroci siromaštva, a treći deo je merenje siromaštva.

U prvom delu rada, koji date su definicije siromaštva i dat je odnos siromaštva i

srodnih pojmova kao što su: socijalna isključenost, ekonomska nejednakost, društvena

nejednakost i diskriminacija. Detaljno je opisano apsolutno i relativno siromaštvo,

finansijsko siromaštvo i materijalna deprivacija, kao i objektivno i subjektivno

siromaštvo.

U drugom delu rada opisani su društveni i individualni uzroci siromaštva, kao i

njihov meĎusobni odnos.

Treći deo rada je merenje siromaštva i opisani su pokazatelji siromaštva kao što

su: koeficijent siromaštva, koeficijent jaza siromaštva, koeficijent dohodnog jaza i drugi.

Objašnjene su linije, odnosno granice siromaštva ( apsolutna i relativna ) sa osvrtom na

statističke podatke za Srbiju i dat je opis koje je to stanovništvo najugroţenije, što se tiče

siromaštva u Srbiji.

Na samom kraju rada su, naravno, zaključna razmišljanja i spisak korišćenje

literature.

2

Diskriminacija predstavlja nepovoljan tretman pojedinaca ili grupa isključivo na

osnovu njihove pripadnosti odreĎenoj kategoriji. U tom smislu ona uvek podrazumeva

neku vrstu isključivanja i odbijanja i samim tim je često i uzrok siromaštva i socijalne

isključenosti. MeĎutim, siromaštvo i socijalna isključenost je širi pojam i ne mora uvek

biti posledica diskriminacije.

1.1.1. Odnos siromaštva i socijalne isključenosti

Siromaštvo i socijalna isključenost su bliski pojmovi, ali izmeĎu njih postoje

razlike. Isključenost se više shvata kao proces koji pojedince sprečava da učestvuju u

svim aspektima ţivota jednog društva, zato što su siromašni, zato što nemaju osnovne

kompetencije ili zato što su diskriminisani. S druge strane, siromaštvo se više shvata kao

stanje nedovoljnih sredstava, pre svega prihoda, da bi se adekvatno učestvovalo u

društvenom ţivotu.

Ovaj odnos moţemo posmatrati kao odnos uzroka i posledice. Iako su neki autori

spremni da više ukaţu na siromaštvo kao uzrok socijalne isključenosti, a drugi kao

posledicu socijalne isključenosti, njihov odnos je zapravo dvosmeran. Siromaštvo moţe

biti uzrok isključenosti, kao kod dece iz siromašnih porodica koja ne mogu da priušte

školovanje, zbog čega kasnije teţe nalaze zaposlenje, te zapadaju u začarani krug

socijalne isključenosti. S druge strane, socijalna isključenost moţe biti uzrok siromaštva,

kao kod Roma, koji ne mogu da se zaposle zbog predrasuda poslodavaca, a teško grade

socijalne mreţe, pa ne mogu ni na njih da se oslone u pronalaţenju posla.

Neki autori posmatraju socijalnu isključenost samo kao jedan ekstremni oblik

siromaštva. Zbog dugotrajnog i dubokog siromaštva, dolazi do pucanja veza izmeĎu

pojedinaca i zajednice i njegovog socijalnog isključivanja. Tako često gubitak zaposlenja

i dugotrajna nezaposlenost proizvode lančani efekat socio-ekonomskog propadanja,

deprivacije, gubljenja socijalnog kapitala, narušavanja odnosa sa drugima.

Drugi autori smatraju da je siromaštvo, i onda kada je šire shvaćeno, samo deo

sloţenije pojave socijalne isključenosti. Siromaštvo je jedna forma isključenosti –

isključenosti iz raspodele ekonomskih resursa, ili specifičnije – dohotka. Pored

siromaštva, pristup socijalne isključenosti posvećuje paţnju i nizu drugih oblika

isključenosti: sa različitih trţišta, iz sistema socijalnih usluga, političkog odlučivanja,

socijalnih mreţa i ţivota zajednice, iz kulture.

Ima i onih autora koji smatraju da se ove dve pojave preklapaju. U nekim

slučajevima siromaštvo se javlja bez socijalne isključenosti, dok se ponekad socijalna

isključenost javlja bez siromaštva. U prvom slučaju moţe se desiti da je, recimo pod

udarom ekonomske krize, osoba ostala bez posla. U kratkoročnom periodu ta osoba, i

njena porodica mogu iskusiti probleme siromaštva. Njihove veze sa zajednicom, pristup

zdravstvu, školama, pa verovatno i posete bioskopima i koncertima neće se

najverovatnije odjednom obustaviti (mada će se verovatno prorediti). Ukoliko se nakon

kraćeg vremena ponovo zaposle, oni će izaći iz siromaštva, a da nisu ni iskusili socijalnu

isključenost. U drugom slučaju jedna dobrostojeća osoba koja se zbog ličnih razloga

(zbog preterano dugog radnog vremena, revolta prema dominantnoj kulturi, ili nekog

4

drugog razloga), a ne društvenog pritiska, isključila iz društvenog ţivota zajednice. Kod

takve osobe postoji neke forme socijalne isključenosti, ali ne i siromaštvo.

1.2. RAZLIČITO DEFINISANJE SIROMAŠTVA

Zbog različitog definisanja siromaštva razlikuju se

 apsolutno i relativno

siromaštvo

. Prvo podrazumeva da je siromaštvo stanje koje odlikuje nemogućnost da se

zadovolji odreĎen opšti minimum ţivotnih potreba, dok drugo predstavlja siromaštvo u

odnosu na neki prosek ili minimum prihvatljivog standarda u datom društvu. Siromaštvo

se moţe definisati i kao

 finansijsko

 (u smislu nedovoljnosti prihoda za zadovoljenje

odreĎenih potreba) ili kao

 materijalna deprivacija

 (u smislu razlčitih nezadovoljenih

ţivotnih potreba). Ono moţe biti

 objektivno ili subjektino

, pri čemu u prvom slučaju

istraţivač odreĎuje kriterijum siromaštva a u drugom slučaju kriterijum je subjektivan

osećaj pojedinca. Bez obzira kako definišemo siromaštvo najčešće pratimo sledeće

njegove karakteristike:



Rasprostranjenost – predstavlja broj osoba ili domaćinstava koji se mogu smatrati

siromašnim prema postavljenom kriterijumu, koji se najčešće definiše kao linija

siromaštva. Raprostranjenost se najčešće iskazuje preko stope siromaštva,

odnosno učešća siromašnih u opštoj populaciji ili unutar neke grupe.



Teţina siromaštva – kada se ono nastoji izmeriti kvantitativno, obično se prate

dubina i oštrina siromaštva koji pokazuju koliko su siromašni udaljeni od linije

siromaštva ili koliko su siromašni meĎusobno "nejednaki" u siromaštvu.



Mapa siromaštva – zapravo predstavlja pokušaj da se prepoznaju različite

društvene grupe koje se suočavaju sa problemom siromaštva, ondnosno definisati

ko su zapravo siromašni.

1.2.1. Objektivno i subjektivno siromaštvo u Srbiji

Objektivno siromaštvo podrazumeva da su stručnjaci odredili kriterijum na

osnovu koga se procenjuje ko je siromašan. Bez obzira da li je siromaštvo definisano kao

finansijsko ili materijalna deprivacija, da li je finansijsko siromaštvo definisano kao

apsolutno ili relativno, odluka o kriterijumu i definiciji, a i oceni ko je siromašan je

zadatak stručnjaka.

Pored objektivnog postoji i subjektivno siromaštvo. Nasuprot objektivnim

merilima siromaštva postoji i subjektivni osećaj pojedinaca. Subjektivno siromaštvo je

osećaj uskraćenosti koji ljudi imaju poredeći sebe sa drugima i poredeći svoje prihode s

onim što smatraju minimumom za prihvatljiv nivo ţivota. Subjektivno siromaštvo

ukazuje na samopercepciju ljudi i ne predstavlja objektivni pokazatelj materijalnog

statusa.

Brojna istraţivanja su pokazala da je u društvima zahvaćenim post-

socijalističkom transformacijom ovaj subjektivni osećaj siromaštva izraţeniji od

objektivno izmerenog siromaštva. Tako je i u istraţivanjima siromaštva u Srbiji u periodu

2002-2007 zabeleţeno da objektivno siromaštva opada brţe nego subjektivno.

5

ima televizor, friţider, krov koji prokišnjava, vlagu u kući itd. Za merenje depriviranosti

uzimaju se oni pokazatelji koji su tipični za dato društvo. Tako, na primer, u seoskim

sredinama u Srbiji 85% domaćinstava poseduje telefon, a samo 45% je priključeno na

javni vodovod. Zato će se samo prva stavka uzeti kao relevantna za merenje materijalne

depriviranosti jer je posedovanje telefona, a ne priključenost na javni vodovod odlika

relativne većine seoskih domaćinstava.

Istraţivanja materijalne deprivacije u Srbiji obuhvata tri dimenzije:



ekonomsku: nemogućnost zadovoljavanja potreba vezanih za ishranu, odevanje,

godišnje odmore, teškoće u plaćanju računa za stan, i sl;



posedovanje trajnih potrošnih dobara, koje je uključilo 10 različitih vrsta dobara

od friţidera i mašine za veš, do kreveta za svakog člana domaćinstva i priključka

za telefon.



stanovanje koje je obuhvatilo infrastrukturnu opremljenost stana (voda, struja,

unutrašnji WC i sl.) i prenaseljenost (ispod 12m² po članu domaćinstva).

Na osnovu ovih indikatora u Srbiji je u 2009. godini bilo 16,5% umereno, a 3,8%

izrazito depriviranih. Materijalna deprivacija je značajno češće prisutna meĎu seoskom

nego meĎu urbanom populacijom, natprosečno je zastupljena u domaćinstvima bez

ijednog zaposlenog, a u izrazito visokom procentu sa ovim problemom se suočavaju

interno raseljena lica i Romi.

Finansijsko siromaštvo je samo jedan od aspekata siromaštva. Materijalna

deprivacija nam pomaţe da razumemo stvarne ţivotne okolnosti pojedinaca i porodica.

Pomaţe da razumemo dubinu i obim problema sa kojima se pojedinci i porodice

suočavaju.

1.3. VIŠEDIMENZIONALNI FENOMEN SIROMAŠTVA U SRBIJI

U Srbiji je siromaštvo definisano kao višedimenzionalni fenomen koji, pored

nedovoljnih prihoda za zadovoljenje ţivotnih potreba, podrazumeva i nemogućnost

zapošljavanja, neodgovarajuće stambene uslove i neadekvatan pristup socijalnoj zaštiti,

zdravstvenim, obrazovnim i komunalnim uslugama.

Siromaštvo se ne svodi samo na finansijsko siromaštvo. Siromaštvo je nedostatak

materijalnih resursa, stanje niskih prihoda u kojem se ne mogu zadovoljiti neke, ma kako

definisane, osnovne ţivotne potrebe. MeĎutim, nemogućnost da se kupi hrana i odeća ili

plati stanarina i grejanje nisu jedini problemi s kojima se siromašni ljudi suočavaju.

Siromaštvo povlači za sobom i teškoće u obrazovanju dece (nemogućnost da se plate

udţbenici, odeća i obuća za decu, školarine i sl), pristupu zdravstvenim uslugama

(teškoće pri plaćanju participacije, kupovini lekova i sanitetskog materijala i slično) ili

geografsku izolovanost ( izolovana područja koje primarno nastanjuju siromašni, sa

lošom infrastrukturom i slabim vezama sa okruţenjem). Zbog toga se kaţe da je

siromaštvo višedimenzionalan fenomen.

7