помоћ, љути друге полицајце који верују да морају да раде више и под много тежим
условима. То такође може довести до озлојеђености између оних суседстава који
примају посебну пажњу рада полиције у заједници и оних који је не примају.
Кадровска процена
Рад полиције у заједници промовише процену полицајаца не на традиционалним
показатељима учинка, као што су одговори на позив за помоћ и постигнута хапшења,
већ на много креативнијим напорима решавања проблема. Ипак, градови су били спори
у промени својих система процене, од којих се многи још увек зову традиционалним,
квантитативних показатеља учинка који су небитни, у најбољем случају, и
контрадикторни парадигми рада полиције у заједници, у најгорем случају. Слична
неједнакост између оних који поступају нетрадиционално а што је жељено од стране
већине управљача, и стандардизованих очекивања средњег менаџмента који је
допринео паду тимског полицијског рада пре 20 година.
Недостатак ефикасности
Прави рад полиције у заједници представља у великој мери снажан кадровски приступ.
Пешачка патрола – кључна компонента – била је напуштена од стране прехтодних
генерација, зато што није била трошковно – ефективан начин који би пружао
полицијске услуге. Портланд, у Орегону, одредио је да треба додати 200 полицајаца у
своју постојећу службу од 750 полицајаца, како би применио рад полиције у заједници
правилно. Раних '90-их, Хјустон преполовио је свој једнако амбициозан план када га је
умањење буџета присилило на отпуштање 655 од својих 4500 полицајаца. Умањење
пореске основице у градовима и захтевима јавности за мањом управом, дозвољава
мањи простор за ширење потребно да би рад полиције у заједници био ефективнији.
Потенцијална корупција
Два од кључних елемената рада полиције у заједници – децентрализација и стални
задаци – сукобљавају се са налогом професионалног модела за контролисањем
корупције и ограничавањем политичког утицаја. Централизована власт је једна од
првих реформи за које се IACP залагао пре само сто година, и идеја мандатне промене
задатака (овлашћења) праћена не задуго после. Нежељена последица рада полиције у
заједници може бити развој и кадровских и политичких колосека између полицајаца
појединаца и грађана у њиховом обиласку који је историјски служио као основа за
гајење безначајне корупције и подцењене управљачке контроле ранга и досијеа.
Проблеми процене
На крају, у одсуству валидних резултата истраживања, „рад полиције у заједници је
напредан јер се чини да има смисла, не само јер се показао да је демонстративно
супериоран“. Како се професионализам показао да је „најбољи пут“ за пола века, сада
је рад полиције у заједници ортодоксна доктрина. Било како било, акценат рада
полиције у заједници стављен је на конфликтима социјалног рада са данашњим
конзервативним политичким поднебљем. Један од програма којег су конзервативни
законодавци означили за елиминацију у Кривичном закону 1994. године био је поноћни
баскет – уобичајена компонента проширених напора рада полиције у заједници према
непривилегованој омладини. Захтеви за мањим социјалним радом а више борбом према
криминалу, показали су се прикладним.

Можда ће доћи време за поборнике рада полиције у заједници како би управљали
законитим програмом процене. Његов континуирани статус као установљене догме
сада је без сумње.
Лекције историје
Док управа може да прикупља већину специфичних лекција историје која је везана за
процену рада полиције у заједници, ове лекције би требало да буду узете у обзир у
контексту два донекле више општих применљивих принципа. Први, проблем
криминала изгледа да се променио мало од када је Индустријска револуција отерала
Западну културу раног XIX века. Објективне мере праве надмоћности криминалне
активности у нашим градовима остали су илузорне данас као што су биле и када је
Британски парламент почео дебату око „Акта о унапређењу полицијског рада у
околини престонице“ касних 1820-их.
Слично, модерне анкете јавног мњења, као процене XVIII века, још увек имају
потешкоћа у „одвајању страха од криминала, од неодобравања управљања неморалом
или алармирања јавног нереда“. И поред тога, описивање проблема Лондона раног
прошлог века могли би звучати необично блиско становницима америчких градова
близу краја XX века.
Друго, организационе промене полицијских представништава били су константна тема
академика, креатора политике, и стручњака од самог почетка можда само зато што је то
један фактор међу многим комплексним темама са којима се полиција суочава а преко
којих ове групе могу да увежбају контролу. Ипак, промене у стратегијама полицијског
рада нису увек одређене кроз ригорозно тестирање. Сваки нови моменат у спровођењу
закона, односно полицијском раду – од установљавања прве организоване полицијске
јединице, преко реформи у Прогресивној ери, до рада полиције у заједници – био је
рекламиран, са по којим доказом у циљу подршке, као једно право решење проблема
криминала у друштву. До данас, ниједан од њих нису заживели до таквих нереалних
очекивања.

У пeриоду од педесетих до седамдесетих година двадесетог века, у земљама Запада
уочило се пуно негативости у класичном (професионалном) концепту полицијског
рада. Спроведен је читав низ истраживања (и то пре свега у САД, Канади и Великој
Британији) којa су показалa да је постојећи концепт полицијског рада недовољно
ефикасан и са пуно слабости: нпр., класична организација полиције је биократска,
безлична, фокусирана само на поједине инциденте, односно само на криминал,
превише је централизована,

претерана је изолација од заједнице, превелика полицијска

дискреција условљавала је золупотребе, милитаристички концепт полиције довео je до
изолације полиције од грађана. Полицијска професионализација и технизација су
условиле отежане релација са заједницом (нпр., доминантност моторизованих патрола).
Уочено је да полиција запоставља посебно односе са мањинским групама у заједници.

Peter Manning, Community Based Policing, U: Alpert- Piquero, Community Policing Conterporary Readings,

стр. 25

William V. Pelfrey, Precipitating Factors of Paradigmatic Shift in Policing, The Origin of the Community

Policing Era U: Alpert- Piquero, Community Policing Conterporary Readings, стр. 83.

У даљем тексту биће изложене неке базичне теорије и пројекти који су имали кључни
утицај на развој концепта.

Деловање уз сарадњу локалне заједнице

Ради се о приступу који промовише на сарадњи заједнице засновану стратегију

орјентисану   да   делује   како   на   узроке   крминалитета   и   нереда,   тако   и   на   страх   од
злочина.  Први циљ  локалног деловања је  да подигне  степен безбедности,  а  тиме  и
квалитет   живота   у   локалним   заједницама.   За   постизање   тог   циља   неопходно   је
успоставити   делатну   сарадњу   полиције   и   локалне   средине.   то   подразумева   да
полицајци треба да буду распоређени тако да дуже времена покривају исто подручје
како би могли да успоставе везе поверења са свим грађанима који то желе и обезбеде
свакодневна   сазнања   о   догађајима   на   локалном   нивоу.   Полиција   се   мора   отворити
према захтевима и потребама грађана,онако како их они виде што значи да се мора у
извесној мери "депрофесионализовати".
                     У литератури се може наћи и списак активности у којима се полиција може
ангажовати на подизању сигурности локалне заједнице.  Rod Morgan i Tim Newburn
наводе следеће четири групе:
                         1. хватање у коштац са узроцима криминалитета: иницијатива за помоћ
породици,програм   са   децом,развојни   програм   за   локалну   заједницу   и   њихову
иницијативу,предшколски програми превентивне шеме за оне који злоупотребљавају
дроге   и   алкохол,образовање   на   школи   засновани   програми,рад   са   преступницима   и
њиховим породицама,запошљавање прпграми обуке и савети дужницима.
            2. смањење прилика да се изврши злочин: побољшање сигурности кућа, јавних
зграда   и   паркиралишта,побољшање   уличног   светла   и   јавних   површина,побољшање
сигурности   и   дизајнирање   стамбених   четврти,   градских   тезгара   и   паркинга,добар
менаџмент   у   обавњаљу   локалних   сервиса   и   адекватни   нивои   превентивног
патролирања.
                     3. бављење специфичним проблермима злочина: провале у станове,насиље у
породици,криминалитет везан за аутомобиле,злоцини на расној основи, злочин против
деце и старих особа.
           4. помоћ жртвама злочина и смањење страха од криминалитета: шеме за помоћ
жртвама, иницијатива за самозаштиту,обезбеђење позитивног публицитета за успешне
иницијативе.

3.1. Теорија поломљеног прозора

пројекти давали су позитивне резултате али нису проширени и нису постали општеважећи.
Истраживања показују да се теорије о полицијском раду нису развијале праволинијски. William V.
Pelfrey, Precipitating Factors of Paradigmatic Shift in Policing, The Origin of the Community Policing Era U:
Alpert- Piquero, Community Policing Conterporary Readings, стр. 83.