Seminarski rad
POJAM LUDILA KROZ HISTORIJU
Sadržaj
Šta je to ludilo?
................................................................................................. 3
Ludilo u Antici
................................................................................................. 4
Srednjevjekovno ludilo ..................................................................................... 5
Moderno shvatanje ludila
..................................................................................... 8
Završna razmatranja
................................................................................................. 9
Literatura ............................................................................................................. 11
2
nam ukazuju na nejasnu određenost ovog pojma. Setimo se Eržebet Batori,
mađarske grofice koja je živela u 16. veku. Prema legendi, nakon što je
sluškinja dvorca iznervirala nekvalitetno uslugom, Eržebet joj je zabila
makaze u glavu. Devojčina krv je pala na njenu ruku i kada je oprala
učinilo joj se da joj koža deluje mlađe. Tada je smislila plan kako da povrati
svoju mladalačku lepotu, kupajući se u krvi mladih devojaka. Za života je
ubila oko 300, odnosno 2000 devojaka (zavisno od izvora). Nikonije
posumnjao u njenu normalnost jer je bila plemićkog porekla. Otkrivena je
tek 1610. godine kada je u svojoj obesti bacila sa zidina dvorca 4
masakrirane žrtve. Sa druge strane, Vilijam Šekspir je smatran jer je pisao
pozorišne komade koji mogu biti, po tadašnjim shvatanjima, jedino
proizvod poremećenog uma. Semjuel Beket je to lepo sročio u jednoj
rečenici: Lud je onaj čije se ludilo ne poklapa sa ludilom većine.
Danas je pojam ludila odbačen kao takav, opstaje samo kao deo
neformalnog obraćanja među ljudima. Današnji naučnici preferiraju izraz
psihopatologija, a „ludake“ oslovljavaju sa klijentima i pacijentima. Ipak,
ludilo je oduvek bilo prisutno, postoji i uvek će ga biti. Ono ima razne
oblike i stanja. Može biti kolektivno ili pojedinačno, skriveno ili
transparentno. Uglavnom njegova vrsta zavisi od uzroka koje ga izaziva. To
je nešto što čovek ne može da prihvati, što razara njegov nervni sklop i
trajno ga onesposobljava (Fuko, 1980). A shvatanja ludila zavise od epoha u
kojima se ono manifestuje.
LUDILO U ANTICI
Pojam ludila se da prepoznati u svakom poznatom društvu i u svakoj
epohi. Postoji veliki broj svedočenja koji ukazuje da su i prastari narodi,
4
svoje „poremećene“ vodili vračevima, šamanima koji su magijom, travama
i drugim narodnim lekovima pokušali da iskorene bizarno ponašanje te
osobe. U starom Izraelu se smatralo da su poremećaji misli ili osećanja
posledica gneva Boga. Stari Zavet je prepun primera u kojima vidimo da su
jevrejski proroci smatrani mentalno bolesnim osobama zato što su se
oblačili drugačije, ponašali čudno a naročito zato što su govorili o
budućnosti.
Ni stari Grci nisu bili imuni na natprirodna objašnjenja mentalnih bolesti.
Najočitiji primer je epilepsija, za koju se smatralo da je „sveta bolest“.
Smatrano je da ljudi koji dožive epileptični napad ustvari bivaju
zaposednuti od strane demona ili pak doživljavaju vizije koje su im poslali
bogovi. Hipokrat, koga smatramo ocem medicine, genijalnom
pronicljivošću za ono vreme primećuje da “sveta bolest” (epilepsija) nije
božanstvenija, niti svetija od ma koje druge bolesti, zato što ona ima svoje
prirodno poreklo. Po njemu, ljudi se iz neznanja čude njenoj prirodi, ne
uviđajući da njen uzrok nije božanski, već je poput uzroka svih drugih
telesnih bolesti (Golubović, 2008). Pojedini antički učenjaci su
predpostavljali da se uzrok mentalnih bolesti može naći u neravnoteži
između četiri osnovnih telesnih tekućina. Hipokrat je pod uticajem ove
humoralne teorije, predložio je tri osnovne mentalne bolesti koje je nazvao
melanholija, manija i frenitis. Takođe je govorio i o drugim bolestima kako
što je fobija, i time je među privima odbacio nadprirodna i božanska
objašnjenja bolesti. On je verovao da je bolest proizvod sredinskih faktora,
načina ishrane i životnih navika, a ne neka kazna bogova. Kako je smatrao
da izvor bolesti leži u telesnim tekućinama, u njima je tražio i izlečenje.
Platon je tvrdio da postoje dva tipa mentalnih poremećaja: božanski
5
