1
Садржај
1. Увод....................................................................................................................3
2. Тешан Подруговић...........................................................................................4
3. Филип Вишњић..............................................................................................6
4. Старац Милија...................................................................................................9
5. Старац Рашко..................................................................................................11
6. Слепа Живана...............................................................................................13
7. Стојан Хајдук..............................................................................................15
8. Слепа из Гргуреваца....................................................................................17
9. Слепа Јеца.....................................................................................................18
10. Закључак......................................................................................................19
11. Литература..................................................................................................20
Увод
У време Вука Караџића народне песме живеле су свој живот највећом
снагом, као део усменог стваралаштва народа, на читавом простору наше
патријархалне културе. Простор на коме су народне песме доживеле највећи
процват јесте простор данашњег Срема и то су углавном биле јуначке епске песме
тадашње устаничке Србије. Сви певачи са којима је Вук Караџић сарађивао били су
савременици Првог српског устанка, или као његови учесници или као непосредни
сведоци. Период у коме су опеване и у коме су настајале ове песме, дакле српски
устанички период, јесте раздобље у којем је народна епика достигла своју највећу
уметничку вредност и зрелост, а опстала је уз одабир правих речи од стране правих
људи.
Владан Недић рекао је да је српска епика заузела високо место у светској
народној књижевности управо захваљујући Вуку Караџићу и његовим певачима.
Они су својим „изузетним сусретом“ успели да забележе и усликају један
фантастични период наше прошлости и традиције. Певачи су били изузетни, а Вук-
сакупљач био је још изузетнији у својој намери да народну уметност учини
незаборавном.
Народне песме за своје данашње постојање дугују највише својим певачима,
јер су они ти који су били последње карике у ланцу стварања те фантастичне
уметности. Вукови певачи долазили су из различитих крајева српске територије,
једни су били пореклом из северних предела Старе Херцеговине, док су други били
из јужних, брдских крајева Србије.
2
Вукови певачи који су представљени у овом раду су Тешан Подруговић,
Филип Вишњић, Старац Милија, Старац Рашко, Стојан Хајдук, слепа Живана,
слепа из Гргуреваца и слепа Јеца. Ови певачи и песме које су они испевали право
су национално благо нашег народа. Оне су проткане прошлошћу, обичајима и
веровањима, оне гордо стоје у садашњости и без њих никако не можемо закорачити
у будућност. Оне су основа наше културе, начела и постојања.
Тешан Подруговић
Најсветлија ризница наше прошлости
Тешан Подруговић је био певач кога је Вук Караџић највише ценио. Вук је, у
своме
Каталогу
о народним певачима (Деретић 2000, 300), записао да се „он по оцу
звао Гавриловић, па су га Подругом и Подруговићем зато прозвали што је био врло
велики, тј. по другога човека“. Такође, Вук говори да је Тешан био нешто мало
старији од четрдесет година када је он од њега „песме преписивао“. Тешан је био
паметан и поштен, понекад намрштен човек, који је умео весело и шаљиво да
приповеда (Стефановић Караџић у: Недић, 1981: 19-20).
Тешан Подруговић учествовао је у Првом српском устанку, где се одликовао
великим јунаштвом, али и великом скромношћу. Био је добар човек, који није
подносио неправду.
Драгоцени подаци говоре нам да Тешан Подруговић није био само обичан
народни певач, већ је био један од оних који су, познавајући велики број народних
песама, успевали да праве нове редакције већ постојећих. Вук је записао „Ни кога
ја до данас нисам нашао, да онако песме зна, као што је он знао. Његова је свака
песма била добра, јер је он (особито како није певао, него само казивао) песме
разумевао и осећао, и мислио је шта говори.“
Вук Караџић је од Тешана Подруговића записао двадесет и две антологијске
песме, и то су:
Женидба Душанова, Марко Краљевић и Љутица Богдан, Марко
Краљевић и Вуча Џенерал, Женидба Марка Краљевића, Марко Краљевић познаје
очину сабљу, Марко Краљевић и Арапин, Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Марко
Краљевић и Ђемо Брђанин, Цар Лазар и царица Милица, Новак и Радивој продају
Груицу, Хајка Атлагића и Јован Бећар, Женидба Стојана Новаковића, Сењанин
Тадија, Ришњанин хаџија и Лимун трговац, Поп Црногорац и Вук Копривица,
Марко Краљевић и кћи краља арапскога, Женидба Ђурђа Смедеревца, Женидба
Поповића Стојана, Женидба Тодора Јакшића, Наход Симеун, Женидба Голотрба.
4
уврстио у двадесет две записане песме. У песмама о каснијим јунацима, хајдуцима
и ускоцима Тешан Подруговић је највише постигао, јер је говорио о ситуацијама
које и сам најбоље познаје, а и сам је био један од хајдука. Тешан је у описивање
косовских витезова уносио сву своју душу, он је, на пример, осећао велику
сродност епским ликом Марка Краљевића. Он је створио Марка Краљевића према
грађи коју је затекао, али и према самоме себи, тако да је наш епски Марко,
углавном Марко Тешана Подруговића (Недић, 1981: 33).
У песми
Цар Лазар и царица Милица
Подруговић је у први план ставио и
осећање за „судбинско“ (Деретић, 2000: 311) где јунаци песме одлазе на Косово,
одлазе у сусрет судбини, али не својој, индивидуалној судини, већ је у питању
национална судбина, судбина једне заједнице. Јунаци који су се истакли у његовим
испеваним песмама у борби за заједницу, за национално добро су Марко Краљевић
и Милош Војновић, а они који су у песмама проживљавали властиту судбину су
јунаци као што су Стојан Јанковић, Сењанин Тадија, Иван Ришњанин, Наход
Симеун (овим јунацима је Подруговић такође дао печат свога стваралаштва). За
казивања Тешана Подруговића карактеристичан је епски авантуристички модел. У
песмама у којима се он појављује има доста узбудљивих перипетија и љубавних
догодовштина, животописних и величанствених призора, где се свака од песама
може сагледати као пустоловни роман у малом (Деретић, 2000: 312).
Да су стихови Тешана Подруговића поседовали велику снагу и моћ показује
и то да су они утицали на такозвано „ново народно певање“ (Недић, 1981: 39). Тако
су многи новији певачи и уметници састављали песме чији се камен темељац
управо могао наћи у Тешановим песмама.
Тешан Подруговић не само да је био највећи уметник од свих певача Вука
Караџића, већ је поседовао и највећу ризницу песама, од којих многе „живе“ и дан-
данас, осветљавајући нам путеве у прошлост. Његова вештина казивања и
познавање класичних вредности сразмерне су његовом познавању људске нарави и
људске душе. „Да су записане све песме које је знао, Подруговић би био наш
Хомер, а и по онима што су остале од њега он је упамћен као најшири и
најуниверзалнији од свих наших народних певача“ (Деретић, 2000: 313).
Филип Вишњић
Песник буне, песник душе
1
Филип Вишњић један је од најпознатијих и најдаровитијих Вукових певача.
Вишњић је рођен у селу Трнави, 1767. године у богатој породици. По мајчином
1
Витошевић, 1987: 129.
5
надимку, који је био Вишња, Филип је добио своје презиме. Вишњић је у својим
песмама, на општим местима, често говорио о љубави сина према мајци и на тај
начин је захваљивао својој мајци за оно што је учинила за њега. У својој осмој
години, Филип Вишњић остаје слеп. Касније, грчански сељаци овако су причали о
његовом изгледу: „Био је скоро високог раста, окошт, широких плећа. Имао је лице
богињаво и црвено; на једном образу и увету распознавали су се трагови сабље.
Густи бркови падали су му на прса. Стреха обрва помало је заклањала очне јаме.
Када је ишао, проседа коса – некад сва риђа – таласала се ударајући га по
раменима. А ходао је достојанствено, и увек без вође (Недић, 1981: 44-45, 48).
Изгубивши породицу, Филип је још као млад путовао друмовима и просио за
хлеб, свирајући на гуслама. Путовао је по целом босанском пашалуку све до
Скадра. Пошто је тако свирао различитим друштвеним слојевима, тако је Вишњић
имао две врсте песама, „за рају и за господаре“ (Недић, 1981: 46). Пролазећи кроз
различите крајеве и места, Филип Вишњић је успео и да заснује породицу и касније
је, са својом женом, имао шесторо деце (од којих је, нажалост, четворо преминуло).
За време Првог српског устанка Филип Вишњић је живео са војницима, на
самом дринском ратишту. Док су војници ратовали, Филип је имао тада можда и
најважнију улогу – песмом их је храбрио све време. Био је увек радо виђен гост код
свих истакнутих војвода са ратишта, тако да је певао чак и самом вођи, ћутљивом
Карађорђу. „Где је год дошао, људи су га због његови песама частили и даривали“
(Недић, 1981: 48).
Године 1815. Вук Караџић сазнао је за Филипа Вишњића и од њега записао
петнаест песама:
Опет Свети Саво, Смрт Марка Краљевића, Свети Саво и Хасан-
паша, Бајо Пивљанин и бег Љубовић, Почетак буне против дахија, Бој на
Чокешини, Бој на Салашу, Кнез Иван Кнежевић, Бој на Мишару, Милош
Стојићевић и Мехо Оругџић, Бој на Лозници, Луко Лазаревић и Пејзо, Бјелић
Игњатије, Хвала Чупићева, Станић Станојло
(Недић, 1981: 48).
Оно што је карактеристично за Филипа Вишњића јесте то што он није био
само редактор старих песама, већ да је и сам стварао песме, како би Вук рекао био
је „спјевалац“ нових песама. Најбоља песма коју је Вишњић спевао јесте песма
Смрт Марка Краљевића
која је уједно и најбоља песма спевана о великом јунаку.
У овој песми кроз Маркове сузе за животом, протичу и сузе праве људске туге.
Песма носи тужне мотиве, али је Вишњић смело и вешто провукао и мотиве
хумора кроз текст. Такође, из његових песама може се закључити да је био велики
познавалац муслиманске културе, јер се у неким деловима својих песама Вишњић
идентификовао са тим светом, а понекад је и сликао ликове добрих Турака који су
очигледно представљали духовну културу исламског народа.
