OBLICI DRUŠTVENE SVESTI
seminarski rad iz sociologije
http://www.maturski.org
2.1. Koreni nastanka religije
Postoji više faktora koji su uslovili pojavu religiju, a najznačajniji
su
gnoseološke, socijalne i psihološke prirode
.
Čim je čovek počeo da se oformljuje kao svesno biće, sposobno da
razmišlja, počeo je da traži odgovore na niz pojava sa kojima se susreće u
prirodi i društvu. U nemogućnosti da pravilno i adekvatno objasni pojave oko
sebe, usled veoma niskog stepena razvoja društvene svesti, iskustva i znanja,
on je bio sklon da im pripisuje svojstva nekih nevidljivih viših sila.
Prema tome, religije prvenstveno nastaje iz neznanja. Medjutim,
kasnije sa razvojem društva i pojavom klasa, javlja se i razvija i drugi koren
religije – klasni interesi. U klasnom društvu, u uslovima postojanja privatne
svojine i eksploatacije dolazi do otudjenja čoveka gotovo u svim sferama
života i rada, tako da se čovek oseća nemoćan i zavistan od mnogo faktora, što
u njemu radja ideju o višoj natprirodnoj sili.
Psihološki faktori su, takodje, uticali na nastanak religije i to
naročito na stvaranje religioznih predstava kod primitivnih ljudi, ali i u kasnijoj
istoriji ljudskog društva oni imaju značajnu ulogu. Od psiholoških faktora na
nastanak religiozne svesti naročito je uticalo osećanje straha od smrti, osećanje
prolaznosti, konačnossti ljudskog života i čovekove nemoći da utiče na sve to.
Iz svega navedenog proizlazi da uzroke religiozne svesti treba
tražiti u osećanju ljudske nemoći i zavisnosti od stvarnih prirodnih i društvenih
sila koje čovek nije poznavao. Prema tome, religija je izraz čovekove težnje da
savlada svet, da traži izlaz iz bezizlaznog stanja.
3.
Funkcije religije
Religija kao poseban oblik društvene svesti ima naglašenuulogu i
značaj za čoveka i društvo. Osnovne funkcije religije susaznajba,
kompenzatorska i socijalna funkcija.
Saznajna funkcija
religije ogleda seu činjenici da ona formira
odredjen pogled na svet, prirodu i ljudsko društvo. Za religioznog čoveka ona
igra ulogu filozofije, kao opšteg pogleda na svet.
Kompenzatorska funkcija
religije se sastoji u tome što ona
religioznom čoveku služi kao sredstvo za psihološko savladavanje osnovnih
životnih problema. Ovom funkcijom se pruža i uteha religioznim ljudima prd
iskonskim strahom od smrti, koji religija relativizuje, obećavajući im večni i
pravi život tek posle smrti, u zagrobnom životu.
Socijalna funkcija
religije se sastoji u opravdanju klasnog sistema,
eksploatacije i nejednakosti medju ljudima. Upravo preko jedinstvene religije,
društvo podeljeno na dve klase odražavalo se u jedinstvu. Analiza socijalne
funkcije religije pokazuje da je ona samo odraz stvarnog stanja u kome se čovek
nalazi, ali i zraz njegovog nemirenja sa tim stanjem.
4.
Istorijski razvoj religije
Karakteristično za sve religije je shvatanje da postoje odredjene sile
koje upravljaju svetom i pojavama u njemu, kao i verovanje da uporedo sa
objektivno postojećim svetom, postoji i drugi, zagrobni svet. Takodje,
zajedničko svim oblicima religije je da one predstavljaju nestvarni, mistični
odražaj objektivno, postojećeg sveta i odnosa u njemu, a specifičnost je u
načinu na koji su to činile.
Sve religije možemo podeliti na
prirodne
i
objavljenje
. U
prirodne religije spadaju animizam, totemizam i kult prirode, a u objavljene –
teizam, koji se delina politeizam i monoteizam.
Animizam
je prva faza u razvoju religije. To je prvi oblik
razmišljanja o svetu i najprimitivniji način tumačenja pojava i promena koje se
u njemu dešavaju. Naziv je dobio po verovanju da je čitava priroda (živa i
neživa) ispunjena tajnim silama, duhovima, odnosno, da svaki predmet, svaka
pojava ima svoju dušu (od latinske reči „anima“ – duša).
Animizam je imao niži i viši stepen razvoja. Na nižem stepenu se
verovalo da svaki predmet ima neku tajanstvenu silu u oblikuduše koja ga
pokreće. Na višem stepenu u ljudskoj mašti ti duhovi postepeno dobijaju ljudske
osobine.
Već na ovom stepenu razvoja religije javlja se
magija
kao sastavni
element animizma i ona je jedini aktivni element religije. Oblici magije su
brojni i raznovrsni. Prema
karakteru svrhe
koja se želi postići magija se deli na
„belu“ (vrač nastoji da postigne neke pozitivne, korisne efekte) i „crnu“
(zadatak joj je das tvori neko zlo, da proizvede štetne efekte). Prema
vrsti
ljudske delatnosti
magija može biti medicinska, ljubavna, ratnička i privredna.
Na osnovu zamisli postoje sledeći metodi i vrste magije:
- Imitativna ili homeopatska magija ili magija oponašanjem, čija je suština
u verovanju ljudi da se odredjene pojave imitiranjem mogu izazvati da se
dese
- Repetativna magija ili magija sa ponavljanjem se zasniva na verovanju da
izmedju dve pojave postoji odredjena povezanost
- Kontagiozna magija ili magija po dodiru počiva na verovanju da stvari
koje su bile spojene ostaju u trajnoj tajanstvenoj tajnoj vezi, čak i onda
kad se fizički razdvoje
