Универзитет у Нишу
Факултет заштите на раду у Нишу
Основне академске студије
Предмет : Економика заштите
СЕМИНАРСКИ РАД
Класификација природних добара
Ментор : Кандидат :
Др Драган Спасић ред. проф. Александар Ђорђевић 11017
Ниш, 2013.
4
1. Класификација заштићених природних добара
Класификација застићених природних добара може се вршити по више основа. Ове
класификације разликују се по времену у коме су настале, односно нивоу знања о заштити
природе у то време.
Разврставање се данас најчешће базира на :
-
значају природног добра,
-
сврси због које се издваја у посебан режим.
Прву класификацију заштићених објеката природе дао је 1948. године професор Е.
Боурдело. У њој се разликују :
-
природни резервати,
-
заштитне зоне.
Генерална конференција УНЕСКО-а, на заседању 1972. године у Паризу, донела је
Конвенцију о заштити светске културне и природне баштине чији је потписник
Југославија.
Ова конвенција детерминише природну баштину на следећи начин :
-
споменици природе – физичке и биолошке формације или сличне форме изузетне
вредности,
-
геолошке или физиографске формације и тачно одређене зоне – пребивалишта
угрожених биљака и животиња,
-
знаменита места природе – природне зоне важне са становишта науке, заштите или
естетике.
У нашој земљи традиција заштите природе је стара око шест деценија. Наука и пракса су
издиференцирали класификацију заштићених добара која се данас примењује. Настала је
уважавајући светске и европске класификације. Њено полазиште су три основне групе
заштићених добара :
-
предели посебних природних вредности,
-
природне знаменитости,
-
природне реткости.
Старим Законом о заштити животне средине Србије, дефинисане су категорије
заштићених природних добара које још увек нису у складу са категоријама које прописују
Међународна унија за заштиту природе. Према овом закону у србији се утврђују следеће
категорије природних добара :
5
Табела 1. Преглед броја заштићених природних добара у Србији до 2001. године
1
Редни број
Врста
Укупно
1
Национални паркови
5
2
Паркови природе
20
3
Резервати природе (научни,
специјални и остали)
115
4
Споменици природе
403
5
Меморијални природни
споменици
40
Према подацима из 2001. Године, Србија има 1345 заштићених природних добара. Треба
истаћи да су промене у броју честе, с обзиром да се непрекидно нуди проглашавање нових
или промена статуса већ проглашених заштићених природних добара.
Према врстама, броју и површини заштићених природних добара, може се закључити да
Србија има разноврсну природу.
Многа природна добра данас имају биосферни карактер и значај, па су она издвојена у
посебну категорију. Она се рангирају посебно као светска баштина по правилима
Међународне заједнице. Србија има четири објекта који се налазе под међународном
заштитом УНЕСКУ-а и то су : Лудашко језеро, Обедска бара, Скадарско језеро и Стари
Вегеј – Царска бара.
2. Основни појмови о врстама заштићених природних добара
У овом делу рада укратко ћемо представити врсте заштићених природних добара,
објаснити њихово појмновно значење и како се они третирају у светским круговима. У
Србији по још важећој класификацији постоје следећи природни објекти:
-
Национални паркови,
-
Паркови природе,
-
Резервати природе ( научни, специјални и остали ),
-
Споменици природе,
-
Меморијални природни споменици,
-
Споменици обликоване природе,
-
Природни простори око непокретних културних добара,
-
Предели посебних природних одлика и парк шуме,
-
Видиковци,
-
Објекти природе под међународном заштитом,
1
Статистички годишњак Србије и Црне Горе за 2004. годину, стр 21.
7
Дефинисање националног парка има своју еволуцију. Пошло се од првобитне идеје у
Америци, где је мото био издвајање површине за одмор и рекреацију преко
конзервативно, пасивне концепције заштите природе, и дошло се до данашњег концепта
интегрално развојне заштите природе на принципу образивог коришћења и одрживог
развоја. Прва концепција је уочљива из гесла које је било истакнуто на улазу у
Национални Парк, Јелоустоун у Америци : ,, На корист и здравље народа “.
Национални парк као појам први пут је дефинисан Лондонском конвенцијом 1933. године,
као област која се ставља под заштиту и јавну управу ради очувања еколошких,
геолошких, естетских, историјских и научних вредности, а служи за рекреацију и одмор.
Временом, еволуирао је не само појам већ и суштина дефинисања и установљења
природног добра највише категорије које ће бити заштићено не само ради остваривања и
очувања националних интереса већ и глобалних интереса очувања природних реткости и
разноврсности.
Незнатно модификована дефиниција националног парка је и данас на снази која је
усвојена 1969. године на заседању IUCN-а у Њу Делхију, према којој је национални парк
релативно велика област (минималне површине 2000 хектара, од којих је барем 1000
хектара потпуно заштићено) :
-
Која је основана од стране најбишег органа у земљи
-
У којој су предузете све мере за спречавање и ограничавање насељавања у целој
области у било које сврхе, како би се очувале карактеристике које су подстакле
заштиту,
-
Коју чине један или више екосистема, никако или незнатно измењених
искоришћавањем,
-
Где су биљне и животињске врсте и геоморфолошке реткости од нарочитог
интереса у научном, васпитном и рекреативном смислу, или где се налазе природни
предели изузетне лепоте,
-
Чије се посећивање мора допустити под одговарајућим условима у научне,
културне, васпитне и рекреативне сврхе.
Три године касније, 1972 на заседању IUCN-a у Банфу у Канади, претходна дефиниција
допуњена је предлогом препоруке којом се омогућава зонирање националних паркова, при
чему се у границе националног парка укључују :
-
Строго заштићена подручја тј. она у којима се природни процес одвија без икаквог
људског утицаја са сврхом заштите изворне природе,
-
Усмеравана подручја под којим би се подразумевала она којима се уз помоћ човека
помаже одржавање или опстанак одређених биљних и животињских врста,
-
Зоне за рекреацију у природној средини,
