УВОД
Наша поезија за децу почиње стиховима Луке Милованова још
1810.године. Уследио је дуг период, до појаве Јована Јовановића Змаја, али
и после њега, све до појаве наших савременика, који се није могао похвалити
континуитетом у стваралаштву за децу. Змајеви стихови господаре нашом
поезијом за децу више од шездесет година. У периоду између два рата јавило
се неколико талентованих песника који су успели да за тренутак побегну
снажном Змајевом утицају, али нису успели да у потпуности изађу из
његовог окриља. Међу њима је и Гвидо Тартаља песник о којем ће бити речи
у овом раду.
Постзмајевски период , између два рата, тзв. међуратна књижевност, и
друштвено-економски односи погодовали су зрењу и сазревању
књижевности. Томе је допринела и промена става према детету и поезији и
подизању значаја и важности дечије маште. Схватило се да се само давањем
може утицати на дечију машту, на дечија интересовања, схватања и ставове.
„ Деца улепшавају свој живот властитим снагама. Сама стварају
простор, време и облике, дакле сама обављају први посао људске мисли. И
нико га за њих не може обавити, али им може помоћи схватајући их озбиљно.
А то је место за литературу. Она је једна од већих притока њиховој малој
реци, све моћнија што је самосталнија.“ (Царић,В. 1969.)
1
1. ГВИДО ТАРТАЉА
„
Жива спона у раздобљу између два рата .“
Борислав Павић
Гвидо Тартаља (1899 - 1984), један је од најплоднијих и
најпопуларнијих дечијих писаца међуратног и послератног периода – све до
појаве стваралаца новог песничког таласа.
На свом богатом песничком путу певао је под утицајем Змајеве
песничке школе , али је остао примећен и запамћен по поезији која
представља важну спону између традиционалне и модерне песничке
орјентације, на дугачкој линији песничког континуитета у хронолошком
низу, који почиње од Змаја и настваља се до Душка Радовића и других
савремених песника.
Име песника за децу, Тартаља је стекао у периоду између два светска
рата са шест књига у којима се осећа снажан Змајев утицај. Тематски оквир
његове поезије ослања се на широку раван поетске имагинације на којој је и
Змај утемељио полазне основе жанровске и естетске надградње, у
еволутивним токовима српске књижевности за децу.
У послератном периоду Тартаља појачава интезитет свог стваралаштва
и тако постаје један од најплоднијих дечијих песника после Јована
Јовановића Змаја. У својим песмама се и даље држи традиционалне
стилске орнаментике иако је у овом временском периоду савладао широк
распон тема и мотива. Својим песничким опусом Тартаља је трасирао
самосталан стваралачки пут.
2
2. ПОЕЗИЈА ГВИДА ТАРТАЉЕ
Певајући о детињству као о цветном животном добу, о дечијим
несташлуцима, о благостању и лепоти природе и живота, Гвидо Тартаља
спада у најраздраганије, најведрије и оптимистички опредељене песнике. У
свом песничком опусу своје стихове боји ведрим бојама и тоновима, а тек у
траговима има оног што опева тугу и патњу и то на један чак шаљив начин
љупким и суптилним стиховима. У Тартаљевој поезији, широког тематског
дијапазона, дете, детињство и природа, у најширем смислу речи, валадајући
су поетски мотиви.
У овом делу осврнућу се на неколико тематских целина које се могу
издвојити у богатом поетском опусу Гвида Тартаље.
Тартаља спознаје детињство на један свој аутентичан начин и
представља га низом тематских целина како о природним појавама тако и о
живом свету, о птицама, животињама, деци и одраслима. У том погледу
нарочито су импресивне песничке слике о дечаку Миши, о деди и његовом
шеширу, а посебну пажњу заслужује
Весела зоологија
која представља
циклус песама о животињама.
Песме о дечаку Миши могу се дефинисати као тематски оквир у коме
је Тартаља фокусирао потребу деце да опонашају свет одраслих. У низу
кратких поетских модела Миша је приказан као оџачар, часовничар, ковач,
педагог, проналазач, астронаут и сл. Наглашена је дечија креативност, жеља
за самосталношћу, као и потреба детета да поседује апсолутну слободу. Та
жеља детета да одрасте , да рашири крила и узлети у свет одраслих, описана
4
је у Тартаљевим песмама благонаклоним разумевањем и нежним хумором
који чини поетски флуид, испуњен чарима игре, маште и дечије слободе.
МИШО, МИШО
Сада јуриш Мишо, Мишо,
пловке и кокошке,
а знам те кад си ишо
још четвороношке...
Већ се пењеш Мишо, Мишо,
на трешње, на крушке,
а знам те кад си ишо
само потрбушке...
Своје најлепше песме Гвидо Тартаља је остварио у тематском циклусу
о дедином шеширу и ветру. Шешир је предмет игре и сукоба између деде и
ветра, где је ветар као природна појава у овом случају персонификацијом
добио непредвидиву нарав и нестални карактер. Надмудривање деде и ветра
добија физиономију дечије нарави која се испољава у различитим, ритмички
променљивим и непредвидљивим несташлуцима израженим јогунашењем
инатом, пркосом, који се смењују смехом који настаје из неочекиваних обрта
и гротесних крајности. Ритам и мелодија стихова одговарају темпераменту
дечије природе, која се разгаљује и раствара у неухватљивој игри ветра и
дедином пркосу, у коме се распознају елементи дечије ћуди, скривене у
карактеру одраслих. Дедина подсвест, мимо његове воље, емитује
каприциозан свет детињства.
5
