1. Uvod

1.1 SOCIJALNA EKOLOGIJA

O ekološkim problemima danas postoje brojna naučna istraživanja, čime je snažno podstaknut razvoj
ekologije kao nauke koja se bavi proučavanjem živih bića i njihove životne sredine. Kao naučna disciplina
ekologija ima korene još u antičkoj Grčkoj. Ona se konstituiše u drugoj polovini XIX veka, a snažnije
počinje da se razvija 30-tih godina XX veka. Ekologija nastaje kada ekonomska aktivnost ljudi počinje
trajno da degradira prirodnu okolinu, dovodeći u pitanje opstanak čoveka kao živog bića.

U težnji da se humana ekologija oslobodi uticaja bioekologije razvija se socijalna ekologija, kao posebna
grana sociologije, kojas se bavi specifičnim vezama i odnosima između čoveka i njegove životne i radne
sredine. Termin socijalna ekologija ulazi u upotrebu 1921.godine. termin socijalna ekologija prvi pu su
upotrebili Park i Bardžes koji su pod socijalnom ekologijom podrazumevali način posmatranja ljudskog
društva u procesu planiranji i razvoja velikih gradova. Socijalna ekologija nastala je iz humane ekologije
koja je u početku posmatrana kao medicinska disciplina koje je izučavala uticaj sredine na čoveka. Pošto
humana ekologija svojim predmetom izučavanja nije mogla da odgovori društvenoj potrebi za
naturalizacijom društvene sredine da bi bili ostvareni bolji uslovi života čoveka u određenoj zajednici i
pošto se nije bavila uspostavljanjem i održavanjem ravnoteže između prirode i socijalne sfere postala je
socijalna ekologija.

Proučavanjem veze između društva, prirode, čoveka i čovekove životne sredine socijalna ekologija ih
smešta u kontekst globalnih problema ukupnog čovečanstva u cilju očuvanja i unapređenja čovekove
sredine.

Ekološki problemi su nas ušli u centar interesovanja ne samo struke i nauke već i običnog čoveka, jers e
upravo narušavanje ekološke ravnoteže odigrava pred njegovi očima. Opasnost od ekološke katastrofe,
pojavljuje se kao prvorazredna opasnost planetarnih razmera. Zbog toga se ekološki pokreti stavljajući se
u centar svojih aktivnosti pitanja odnosa čoveka i prirode i zaštitu čovekove okoline danas pojavljuje kao
najznačajniji društveni pokret među mnogobrojnim društvenim pokretima. Ekološki pokreti se javljaju
kao obrazac novih društvenih pokreta, nastalih 70-tih godina XX veka u težnji da se mobiliše društvo za
rešavanje svakodnevnih problema društvenog života, uključujuci ekološke problema kao najvažnije.

2. EKOLOŠKI PROBLEMI

Na svaku promenu prirodne i društvene sredine, u zavisnosti jedne od druge, javlja se određena reakcija
u životu i radu određenog ljudskog društva.

Do nastanka čoveka i društva, može se reći da je vladala ekološka harmonija. Narušavanje ekološke

harmonije, je počelo pre oko 40 hiljada godina, kada je čovekov predak počeo da misli i stvara oruđa za
rad, proizvodeći sredstva za život. Danas usled ubrzanog tehničko-tehnološkog progresa i
nekontrolisanog korišćenja rezultata neučno-tehnološke revolucije u prisvajanju prirode, narušavanje
ekološke ravnoteže dobija karakter velike ekološke katastrofe. Zbog toga, dalji razvoj civilizacije zahteva
mnogo veću racionalnost u prisvajanju prirode i stalno jačanje ekološke svesti kako bi se ona zaštitila od
daljeg propadanja. Zahtev za zaštitu prirode, znači zahtev za planskim razvojem društva, kao svetskog
društva, a protiv svake stihijnosti i nekontrolisanog oštećenja prirodne sredine.

Narušavanje ekološke ravnoteže u prirodi tekovina je savremene civilizacije. Ekološka kriza, kao posledica
narušavanja ekološke ravnoteže nastala je naučno-tehnološkim revolucijama i naučno-tehničkim
progresom.

Zahvaljujući rezultatima ubrzanog tehničko-tehnološkog progresa i naučno-tehnološke revolucije,
čovekova “vlast nad prirodom“ i borbi sa njom, neprekidno raste. Ali, ta stalna borba sa prirodom u cilju
njenog prilagođavanja čovekovim potrebama, proizvela je i proizvodi niz štetnih posledica po samog
čoveka, po uslove njegovog života i rada, pa i na njegov opstanak.

Kao revolucionarne promene u tehnici i tehnologiji, koje su dovele do prevrata u nauci i tehnološkim
postupcima, mogu se označiti:

• Informaciona tehnologija

• Proizvodne tehnologije i robotika

• Tehnologija novih materijala

• Biotehnologija

• Energetska tehnologija

• Laserska tehnologija

• Nuklearna tehnologija

• Kosmička tehnologije

Poslednjih godine velika pažnja se posvećuje očuvanju prirodne sredine u svim delovima sveta i na svim
nivoima, posebno u organizacijama. U tom smislu se organizacije susreću sa brojnim ekološkim
problemima od čijeg efikasnog rešavanja u značajnoj meri zavisi i budućnost globalnog čovečanstva.

2.1 Efekti ekološke krize

Vidljivi efekti ekološke krize ogledaju se u brojnim globalnim problemima, od zagađenja životne sredine

2.2 Narušavanje ekološke ravnoteže

Uporedo sa ekološkom krizom, pedesetih godina dvadesetog veka, sa ubrzavanjem i proširivanjem
procesa u okviru koga ljudi menjaju meterijalne, ekološke, vegetacijske, biotičke i klimatske uslove svoje
sredine, rađa se svest da postoji evidentna opasnost za opstanak ljudske vrste. Čovek je spoznao da se
narušavanje ekološke ravnoteže ogleda u:

• Zagađenim površinskim vodama, posebno rekama, okeanima, morima i jezerima

• Zagađenim degradiranim podzemnim vodama

• Globalnom zagađenju atmosfere

• Klimatskim promenama

• Promenama reljefa

• Promenama u satavu i stabilnosti zemljišta

• Uništavanju vegetacije i šuma

• Iscrpljivanju mineralnih i drugih izvora

• Izumiranju i nestanku mnogih biljnih i životinjskih vrsta

• Oboljevanju i smrtnosti zbog zagađene životne sredine.

2.3. Koncept eko-efikasnosti i Koncept ekološke modernizacije

Polazeći od toga da industrijski rast i razvoj nisu u skladu sa ograničenim količinama resursa na Zemlji,
popularizovana je ideja o “granicama rasta“ odnosno ideja o državnom razvoju, koja podrazumeva
“Koncept eko-efikasnosti“ i “Koncept ekološke modernizacije“

Eko-efikasnost se odnosi na tehnologije koje obezbeđuju privredni razvoj ali uz minimalno ugrožavanje
životne sredine. Koncept eko-efikasnosti promoviše politiku zvanu “nulti otpad“, što znači da resursi ne
iscrpljuju, već se svi otpadni proizvodi potpuno recikliraju i koriste buduću proizvodnju.

Koncept ekološke modernizacije, ogleda se u primeni modernih tehnologija industrijeske proizvodnje.
Polazeći od verovanja i ubeđenja da se industrijski razvoj i ekološka zaštita se međusobno isključuju, ovaj
koncept ima u vidu razvoj industrije, informacijske tehnologije koja je čista u pogledu zaštite životne

sredine. U cilju svakog bržeg razvoja one moraju u pojedinim oblastima industrije da razviju one oblike
proizvodnje koji nemaju štetni uticaj na životnu sredinu. U tom cilju, pobornici ekološke modernizacije
smatraju da su neophodne promene u nivoima nejednakosti kojji danas postoje u savremenom svetu. Po
mišljenju mnogih pobornika ekološke modernizacije, da bi siromašne zemlje sustigle bogate, bogati
moraju da menjaju svoja očekivanja u vezi sa kontinuiranim ekonomskim rastom, da bi trebalo da
reaguju protiv potrošačkog mentaliteta, zahtevajući ograničavanje razvoja i vraćanje na jednostavnije
oblike života.

2.4 Međunarodna saradnja u zaštiti ekoloških problema

Sociološki pristup međunarodnoj saradnji podrazumeva globalni pristup u očuvanju ekološke ravnoteže u
prirodi kao jednom od značajnih uslova opstanka svetskog društva. Kao rezultat globalne saradnje mođu
državama, koja ponekad ima i drugačiji karakter zbog različitih interesa koje imaju visokorazvijene zemlje
u odnosu na one nerazvijene i one u tranziciji, nastaju brojna dokumnta koja se bave pitanjima zaštite
čovekovog prirodnog okruženja. Rašavanje problema i krize čovekovog prirodnog okruženja na
globalnom planu posebno nude Ujedinjene nacije, savezi država, multinacionalne kompanije, razna
stručna udruženja...

Na nivou organizacije ujedinjenih nacija rešavaju se mnogi ekološki problemi koji se odnose na pojedine
države ili u saradnji sa drugim državama. Ujedine nacije su organizovale brojne međunarodne
konferencije o zaštiti životne sredine, osnovale su svoje specijalizovane agencije koje su se bavile
pojedinim pitanjima zaštite i unapređenja životne sredine. Usvojile su program za čovekovu sredinu
(UNEP) čiji su osnovni pravci aktivnosti na razvoj međunarodnog i nacionalnog prava su: kontinuirano
prikupljanje informacija iz oblasti prava sredine, razrada i razvoj usvojenih načela o odgovornosti države
u oblasti zaštite životne sredine, podsticanje međunarodne-pravne regulative...

Prva konferencija Ujedinjenih nacija o čovekovoj okolini, Stokholm, 1972.godina- zaštita životne sredine
je prvenstveni interes ukupnog čovečanstva i zato sve sve države moraju da daju svoj doprinos u tom.
Doneta su odgovarajuća dokumenta i to:

• Deklaracija o čovekovoj sredini

• Akcioni plan za razvoj aktivnosti u cilju zaštite čovekove sredine

Prva konferencija Ujedinjenih nacija o ljudskim naseljima, Vankuver, 1976.godina,

Gde su usvojene:

• Deklaracija o ljudskim naseljima

• Preporuka za međunarodnu saradnju u cilju unapređivanja uslova življenja

Prva konferencija Ujedinjenih nacija o obrazovanju i problemima čovekove sredine, Tbilisi, 1977.godina i
tad je usvojena:

• Deklaracija o obrazovanju u čovekovoj sredini

3. PRAVO

Sociologija pravo posmatra kao specifičnu društvenu pojavu (oblik društvene svesti), koja se manifestuje
kao jedan od načina kojim se reguliše društveno ponašanje ljudi. Pravo doprinosi da se život ljudi u
društvu učini organizovanijim i podnošljivijim. Ono sprečava da se ljudi iscrpljuju sukobima i sporovima
pri ostvarivanju svojih potreba i interesa. Održavanjem i razvojem postojećeg pravnog poretka,
obezbeđuje se funkcionisanje društva kao organizovane zajednice, a u cilju zaštite ljudi i regulisanje
njihovih međusobnih odnosa.

Sociološki pristup izučavanja prava podrazumeva da pravo obuhvata ne samo sistem normi i pozitivnih
propisa, nego i društvene odnose koji se njima regulišu, kao i ciljeve kojima oni teže. Pravo ima svoju
normativnu i svoju društvenu individualnu dimenziju.

Sa sociološkog aspekta posmatrano pravo je takođe i pravni poredak normi koje stvara i sankcioniše
država. Taj poredak se javlja u obliku hijerarhije, kao sistem u kome postoje norme jače i slabije snage
obaveznosti. Najviši pravni akt u državi je ustav, njime se regulišu prava i slobode građana, položaj i uloga
organa vlasti i upravljanja i način donošenja pravnih normi. Osnovni pravni akt kojim se reguliše jedna
oblast i jedno pitanje u drištvu je zakon. Ispod zakona su drugi pravni akti opšte prirode kao što su
uredbe, naredbe i pravilnici, a niži od njih su pojedinačni pravni akti od kojih su najčešći rešenja i
presude.

Pravo je uslovljeno objektivnim materijalnim predpostavkama i duhovnim okvirima datog društva ali
istovremeno pravo oblikuje društveni život i menja karakter odnosa u društvu. Specifičnost prava je i u
izražavanju vladajuće klase koja je pretvorena u zakon, obavezno pravilo ponašanja koje sankcioniše i
sprovodi u život država. Pravo sačinjavaju dva povezana elementa, spoljašnji i unutrašnji. Spoljašnji
element prava je vidljiv kao element prinude i prisile, dok je unutrašnji element prikriven i ogleda se u
očuvanju društvenog sistema.

Pravo je izraz objektivnih društvenih okolnosti, opšta društvena tendencija zaštite datog načina
proizvodnje, a ne pojedinačna volja. Kroz pravo se uređuju osnovni klasni odnosi u sferi ekonomskih i
političkih odnosa. Pravo ne pretenduje na uređivanje svih mogućih konflikata, već samo onih
najznačajnijih, koji mogu u određenim uslovima ugroziti postojeći društveni sistem. Celovitu zaštitu
društvenog sistema pravo nastoji da ostvari i regulacijom političkih odnosa. Pravnim sistemom se uvek

izražava i vlast ekonomski dominantne klase. Političkom funkcijom prava ono posebno obezbeđuje
određeni način proizvodnje. Takva tendencija prava sadržana je i u regulisanju drugih značajnih odnosa-
porodičnih, kulturnih, religijskih...Sociološki gledano ovu regulaciju bi trebalo posmatrati u relativnom
smislu kao opšti normativni društveni okvir koji je manje ili više nesaglasan stvarnom društvenom
ponašanju. Složenost odnosa prava i stvarnosti proizilazi iz mnoštva društvenih situacija, u kojima se
prepliću različiti odnosi klasnih protivurečnosti, uticaja države, politika i političke organizacije, oblici
kulture, ideologija i drugi oblici društvene svesti, uključujući i različite norme ponašanja- običajne i
moralne norme.

Pravo je sistem normi (Obaveznih pravila ponašanja) koje propisuje država, obezbeđujući njihovo
poštovanje primenom sredstava organizovane prinude sa ciljem da obezbedi regulisanje društvenog
života i stabilan društveni razvoj.

U istoriji ljudskog društva pravo je bilo veoma različito i veoma često je ozakonjavalo i stvaralo razne
nejednakosti putem uskraćivanja određenih prava pojedinim društvenim slojevima i izricanjem različitih
kazni.

Zbog mnogobrojnosti i raznovrsnosti odnosa u ljudskom društvu postoje mnoge grane prava, a najvažnije
su: građansko, krivično, ustavno, administrativno, privredno i međunarodno pravo. Postoje i mnoge
opšte podele. Jedna od osnovnih podela je na javno pravo i privatno pravo. Javno pravo reguliše odnose
između država i odnose između države i pojedinaca, a privatno reguliše odnose između pravnih
subjekata.

Pravom se nazivaju norme koje država sankcioniše, čije se kršenje kažnjava. U društvo postoji i običajno
pravo. To su norme koje nastaju spontano, pnavljanjem u društvima u kojima je jak uticaj tradicije.
Običajno pravo je formirano običajima, steklo je važnost u stalnom i dugoročnom primenom. Normi
običajnog prava ljudi se pridržavaju sasvim spontano i bez spoljne prinude. Iako običajno pravo gubi na
značaju ono se i dalje nalazi u određenom obliku u regulisanju privrednog života putem kodifikacije
dobrih poslovnih običaja. Običajno pravo je inače jedan značajan prelazni oblik između običaja i prava
koje donosi država.

Pravo je najznačajniji društveni propis jer ga donosi organizovana društvena zajednica, država i pored
svoje relativne autonomnosti i različitosti, povezano je i sa ostalim društvenim propisima. U tom smislu
značajna je međupovezanost prava, običaja i moralnih normi. Tako se neki pravni propis može po svojoj
sadržini pojavljivati i u običajnoj i moralnoj normi. Značajna je povezanost prava i običaja kroz takozvano
„običajno pravo“, gde zbog značaja običaja za društveni život ono dobija značaj pravne norme i biva
sankcionisano državnom prinudom.

Pošto se pravo određuje kao instrument vladajuće klase, ono ima svoju autonomiju i samostalnost i to na
dva načina:

• Pravo ispoljava stepen uticaja i moći određenih društvenih slojeva- „ Uloga prava u održavanju poretka
vidi se kao jedna vrsta socijalnog inžinjeringa, tražnje ravnoteže između interesa različitih klasa, slojeva,
elita“

• Razvijenu pravnu svest

3.2 Pravo i država

Pravo je osnovna predpostavka u funkcionisanju države. Nastaje pojavom države i predstavlja jedan od
osnovnih instrumenata putem koga država kao aparat prinude obavlja svoju funkciju u društvu.

Pravo i država se nalaze u jednistvu. Nema države bez prava, niti prava bez države. Iz toga proizilazi bitna
razlika između prava i morala. Za razliku od morala stvaralac prava je država, a sankcije se izražavaju u
različitim oblicima fizičke prinude. Razlika između prava i morala se može uočiti i kod procene određenog
postupka. Dok pravni sud pretežno uzima u obzir čin, delo, moralni sud uzma u obzir pre svega motiv.
Ova razlika je značajna, zbog toga što jedan postupak može piti pravno pozitivan i društveno koristan po
svojoj pravnoj strani, a u pogledu motiva i pobuda može biti moralno negativan.

Pošto je država nastala sa podelom društva na klase, prvi pravni propisi imaju klasni karakter, mada neke
oblasti društva imaju i opšteprihvaćeni značaj. Kapitalističko društvo je tek proglasilo jednakost pred
zakonom, što je veomaznačajno bez obzira na nivo ostvarenja. Borba savremenog društva za pravnu
državu, istovremeno znači i borbu konstituisanja i učvršćivanja takvog prava i pravnih normi, koje ća
garantovati univerzalna prava i slobode građanina.

Pravo trpi mnogobrojne i raznovrsne promene, a sa svoje strane direktno doprinosi društvenim
promenama. Pravo je sastavni deo svake društvene pojave, tako da se ne može posmatrati izolovano.
Pravo se pojavljuje kao osnov an kome počiva društvo, jer čini organski deo upravljanja ljudskim životom.
U tom kontekstu, pravna pravila su sastavni deo rešavanja društvenih konflikata. Pravnim normama
društvo se može menjati preko noći.

U okviru pravnih normi koje donosi država treba razlikovati dva elementa:

• Dispoziciju- propisuje šta treba činiti

• Sankciju- prinuda koju preduzima država u slučaju da se ne ispoštuje ono što dispozicija nalaže

3.3 Socijalni izvori prava

Socijalni izvori prava su brojni i raznovrsni. Po jednom shvatanju izvor prava je volja države i državnih
institucija, pa prema ovome postoji oštra razlika između prava, sa jedne, i morala i običaja sa druge
strane, tako da je pravo potpuno oštećeno od elemenata običaja i morala. Po Veberu pravo predstavlja
poredak normi čija se primena obezbeđuje i garantuje isključivo upotrebom prinude od strane države.

Po drugom shvatanju, socijalne izvore prava treba tražiti i moralnim i običajnim pravilima, koja se za
razliku od pravnih pravila sporo menjaju. U ovom shvatanju potrebno je dobro poznavanje morala i
običaja. Dirkem, polazeći od međusobne povezanosti prava i morala, smatra da je zakon mrtvo slovo na
papiru, bez odgovarajuće moralne podrške. Pravo se ne bi smelo odvajati od morala i običaja, jer bi onda
slabilo svoj autoritet i sužavalo svoju socijalnu bazu. Ovo se odnosi posebno na zemlje u kojim je običajno
pravo izvor prava (Engleska).

Treće shvatanje izvora prava polazi od “pravnog pluralizma“, jer uzvore prava ne vidi samo u državnim,
već i u nedržavnim institucijama.

3.4 Socijalne funkcije prava

Socijalne funkcije prava su veoma različite i kao takve podložne su različitim tumačenjima suprostavljenih
teorijskih struja.

• Pravo je u funkciji integracije i održavanja harmonične celine društva u kome vlada saglasnost većine
građana oko njegovih temeljnih vrednosti. Pravni poredak je temelj društvenog života na različite načine.
Po Dirkemu, kohezija društva zavisi od opštih društvenih normi koje su prihvatili svi članovi društva kao
svoja uverenja. Pravo se tu pojavljuje kao deo, vidljiv deo nevidljivih moralnih sila, koji povezuje sve
delove društva u čvrstu celinu. Pravo štiti zajednička pravila ponašanja i ne ostavlja prostor za izražavanje
individualnosti. Veber smatra da je pravo temelj društvenog poretka u smislu:što međusobne odnose
pojedinaca u društvu pravo čini racionalnim i u smislu da je politički legitimitet društva utemeljen na
vladavini prava, odnosno na pravnom legotimitetu kada je aktuelna vlast prihvaćena kao legitima, jer je
zasnovana na pravnom poretku, na vladavini prava.

• Pravo je temelj integracije društva zahvaljujući svojoj prinudnoj, represivnoj funkciji. Pravo je
instrument dominacije ekonomski vladajuće klase nad drugim socijalnim grupaciijama. Ovo shvatanje je
zasnovao Marks- „Pravo je samo na stepen zakona uzdignuta volja vladajuće klase“. Pravo je ključna
poluga za ostvarivanje dominacije buržoazije u dva smisla: prvo, u smislu zato što pravo štiti vladajući
poredak, utemeljen na privatnoj svojini. Pravo i država se ponašaju kao nepristrasan čuvar napretka koji
više ide u prilog vladajućoj klasi i tako zakon sve tretira kao jednake, bez obzira na velike ekonomske i
socijalna razlike, i drugo u smislu da pravo nije samo čuvar poretka od protivnika, već je satavni i
neophodan deo mehanizma ekonomske eksplotacije.

• Pravo je temelj društvene kohezije zahvaljujući tome što je ono plod čitave mreže različitih socijalnih
grupa od kojih svaka poseduje izvesnu količinu moći.pravo se pojavljuje kao kompromis između raznih
interesa i socijalnih grupa, tako da može izražavati i interese siromašnihdruštvenih slojeva. Usklađujući
različite interese i dovodeći ih u stanje međusobne ravnoteže, pravo ostvaruje relativnu samostalnost
(aotonomiju) u odnosu na društvo. Samostalnost prava dolazi do izražaja u demokratskim državama, za
razliku od totalitarnih u kojima je pravo potpuno u službi političke elite moći.