Kouzova teorema:
Utvrđivanje razlika između neoklasičnog i kritičkog
institucionalizma
(Ljušić Miloš i Krstić Vladimir)
Institucionalna analiza je tradicionalno opisivala komparativne
performanse različitih ekonomija i pokušavala da objasni dinamiku ekonomskih
transformacija. Ovaj rad analizira pitanja vezana za institucionalne performanse i
proces institucionalnih promena. Uzima u obzir skorašnju literaturu i poziva se
na razliku između neoklasičnog pristupa predstavljenog od strane neoklasične
ekonomije i kritičnog pristupa vezanog za stari institucionalizam. Rad se zalaže
za to da, zajedno sa kritičkim institucionalistima, efikasnost nije neutralan cilj po
vrednosti i da je neophodno raspravljati o etičkim pretpostavkama koje se
podrazumevaju u izboru kriterijuma procene. Šta više, iako neoklasični
institucionalisti priznaju mogućnost da društveno poželjna institucionalna
promena ne mora uvek biti očekivana, ovaj rad ukazuje na to da tradicionalna
objašnjenja pridaju nedovoljnu pažnju razumevanju prirode političkog procesa i
da tako nešto teži objašnjenju institucionalnog neuspeha koristeći visoke
transakcione troškove na političkom tržištu. U suprotnosti sa ovom
neoklasičnom literaturom, govori se i o tome da je teško generalizovati
potencijalni uspeh institucionalnih inovacija bez analiziranja konfiguracije
političkih snaga u društvu i bez eksplicitnog identifikovanja pobednika i
gubitnika iz procesa institucionalnih promena.
Procenjivanje institucionalnih performansi
Ukoliko je jedan od ciljeva institucionalne analize da uporedi performanse
ekonomija, onda je neophodno raspravljati o kriterijumu za procenu. Dok s jedne
strane može postojati sporazum da normativni cilj društvene politike treba da
promoviše rezultat koji je društveno poželjan, s druge strane prepoznato je, na
osnovu rada Erouza [1951], da je teško definisati konzistentna i potpuna pravila
društvenog izbora koja zadovoljavaju “slabe uslove neuspeha” [
Sen
1987]. Izbor
bilo kog kriterijuma za procenu neizbežno uključuje stvaranje etičkih i moralnih
pretpostavki. Važna razlika između neoklasičnog i kritičkog institucionalizma je
u stepenu do kojeg oni prepoznaju i raspravljaju o ovim pretpostavkama
vrednosti, što je i razumljivo u izboru indikatora performansi. Literatura
kritičkog institucionalizma se bavi normativnim sadržajem institucionalnih
dogovora koliko i pozitivnom analizom institucionalnih promena.
1
Efikasnost je često korišćen indikator institucionalnih performansi,
definisanih u vidu Pareto optimuma. Na primer, Binger i Hofman [1989, 69]
sugerišu da “možemo uočiti više ili manje efikasne institucije kao više ili manje
efikasne u iscrpljivanju društvenih dostignuća u promenama”. Predstavljajući
tom “Preispitivanje institucionalne analize i razvoja” Nikolson [1993, 4],
raspravlja da “institucionalne inovacije doprinose ekonomskom razvoju,
obezbeđujući efikasnije načine organizacije ekonomskih aktivnosti” i nastavlja
tako što “objašnjava strategije koje će unaprediti efikasnost institucionalnih
izbora” [1993, 6]. Furubotn i Rihter [1989, 3], ipak, upozoravaju da se
korišćenjem Pareto efikasnosti kao kriterijuma, suprotstavlja “dobro poznatom
problemu ekonomija blagostanja”, od kada postoje mnogobrojni Pareto
optimalni zaključci o granicama blagostanja, i da se ovo ne može upoređivati bez
stvaranja zaključaka o vrednosti. Nejedinstvenost Pareto optimuma se odražava
u alternativnim početnim rezultatima. Dalje kao što Semjuels [1992, 65] ukazuje:
“Postoji beskonačan broj uticaja Pareto optimuma kada su u pitanju mnoge
druge pretpostavke i kada je njihov sadržaj u pitanju. Pareto optimum varira, na
primer, sa dohotkom i distribucijom bogatstva, sa strukturom snage, a naročito
kada se radi o pitanjima politika, vezanih za zakon.“ Zatim, ono što treba da
bude prepoznato jeste da od kada je institucionalna struktura ta koja definiše
Pareto optimum, beznačajno je ovo koristiti kao kriterijum procena za
institucionalnu analizu.
Razlika, napravljena od strane Demeca [1969], Dahlmana [1979], i De
Alezija [1983], je između efikasnosti one idealne (stanje nirvane) i one koja je
ostvarljiva u skladu sa postojećim ograničenjima, i sugerišu da komparativna
institucionalna analiza treba da se bazira na ovom zadnjem. Za De Alezija [1983,
60], “ rešenja sistema su uvek efikasna ukokliko se sukobe sa ograničenjima koja
ih karakterišu”. Ipak, takav zaključak efikasnosti nije bez problema, kao što
Furubotn i Rihter [1989, 3], komentarišu, “pretpostavke na osnovu kojih su
ograničenja operativna zauzimaju veliki značaj”. Ako su sve postojeće restrikcije
uzete u obzir , trivijalno je raspravljati o tome da je svako rešenje efikasno, takva
fleksibilna definicija efikasnosti nije naročito korisna. Ako su neke restrikcije
vidljive, kao nešto što će se promeniti, dok su ostale veličine fiksne, ovaj izbor
postaje samovoljan i može generisati značajnu predrasudu u korist statusa kvo
[
Batie
1984, 816;
Samuels
1992, 68-79].
U kontekstu institucionalne analize, takva koncepcija efikasnosti je lišena
bilo kakve analitičke značajnosti, iz razloga što su strukture institucija
interaktivne između ljudi uzimajući oblik zabrane u okviru kojih ljudi
zadovoljavaju svoje interese. Utisak efikasnosti u vezi sa zabranama je
2
određeno društvenim izborom. Troškovi i vrednost neto outputa su definisani
institucionalnom strukturom i prema tome ne može se koristiti kao kriterijum za
normativnu procenu alternativnih institucionalnih struktura [
Bromley
1989, 115].
Onaj ko ima inicijalna prava određuje čija prava su smatrana kao troškovi – ali
inicijalna prava se ne mogu opravdati njihovom sposobnošću da se smanje
troškovi. Iz razloga što su troškovi funkcija izabrane institucionalne strukture,
koristeći agregatni ekonomski rast kao kriterijum za institucionalno poređenje
cilj je da se koriste isti razlozi kao što to sugeriše upotreba Pareto efikasnosti.
Ograničenja koja mogu biti operativna, mogu biti redefinisana prema novim
institucionalnim dogovorima, i ovo može izmeniti drugi autput vektor.
Dodatno opravdanje za upotrebu agregatnog rasta proizilazi iz principa
potencijalnog Pareto poboljšanja, gde oni koji imaju korist mogu kompenzovati
one koji gube, ali bi ipak bilo bolje korišćenje inicijalne alokacije. U praksi, ovaj
kriterijum nije neutralan po vrednosti, iz razloga što se pri određivanji koji gubici
treba da budu kompenzovani, zahteva pretpostavka inicijalne strukture prava. Na
primer, pretpostavite da nova vladina regulacija utiče na protok koristi ka
privatnim vlasnicima prava. Ako je ovo legitimna vežba snage državne politike,
nikakava kompenzacija ne bi bila potrebna za gubitak; sa druge strane,
“uzimanja” obično zahtevaju monetranu kompenzaciju. Bilo kako bilo, nova
regulacija pretstavlja željenu promenu kao što je to procenjeno potencijalnim
kriterijumom Pareto poboljšanja koji nije nezavisan od definicije statusa kvo. Na
kraju kriterijum zahteva da se uzmu u obzir svi gubici, ali ovde se raspravlja o
tome da ono što se smatra gubitkom je određeno postojećom strukturom
institucija a naročito ravnoteža političih snaga. Dalje postoji i pitanje određivanja
proširenja kompenzacije koje će uticati na veličinu neto koristi. Odvojeno od tih
problema korišćenje potencijalne kompenazije je komplikovanije ako nikakava
kompenzacija nije zapravo plaćena, jer u ovom slučaju nekim ljudima je gore i
ovo se ne može smatrati da je društveno poželjno bez donošenja nekih etičkih
sudova.
Ono što kritički institucionalisti kao Šmid
[1987, 252] dokazuju u
suprotnosti je sa: “kalkulacija određene efikasnosti kada je stvarna, ciljevi
individualnog birača postaju eksplicitni”, ali i još direktno protiv “verovatni
izbori između konfliktnih interesa sadrže se u teorijama i kalkulacijama globalne
efikasnosti”. Šmid se poziva na eksplicitnu izjavu vrednosnih sudova kojima
upravljaju analitičari, tako da institucionalna struktura sudi ne u smislu naizgled
neutralnog jezika efikasnosti i rasta, već direktno adresiranjem pitanja ko dobija
a ko gubi primenom alternativa. Blaug [1980] raspravlja o tome da li je neko
ekonomsko stanje uzrokovanom alternativama poželjnije nego one etičko, i on
4
sugeriše da “govoriti pozitivno o ekonomijama blagostanja je bukvalno kao
zabavljati se sa paradoksima u jeziku”[1980, 146]. Slično, Bromli [1989, 57-79]
sugeriše da upotreba jezika efikasnosti i rasta ukazuje na naučnu neutralnost na
predloge politike, kada su u pitanju institucije koje su normativne.
U prisustvu konflikta, odluke o tome da li su neke institucionalne strukture
društveno poželjene, leži u odlukama
koje zahtevaju trgovinu interesima, koji su
u međusobnoj suprotnosti. Uloga ekonomista, za Šmida [1987, 251–2], nije od
najveće važnosti za one koji donose odluke, već za onoga ko otkriva uticaj
alternativnih prava tako da oni koji donose odluke mogu to i da učine. Za
kritičke institucionaliste, legitimnost institucionalne strukture je pitanje koliko i
establišmenta [
Stein
1994, 1835]. Izbor između institucionalnim alternativama je
stvorena u političkoj areni i rezultat je razložne ideološke debate kao što je to i
balansiranje političkih snaga. Zadatak analitičara nije da uklone konflikte
koristeći magični štap zvan efikasnost, već da proces odlučivanja bude
transparentniji.
Objašnjenje institucionalnih promena
Institucionalno istraživanje pokušava da objasni dinamičku evoluciju
ekonomija, pomoću modela procesa društvenih promena. Država je prepoznata
kao neko ko daje uslove za legalnu podršku formalnim institucijama, a politika
države menja ograničenja unutar kojih individue i organizacije slede svoje
ciljeve. Interakcija formalnih i neformalnih ograničenja unutar određenog
političkog konteksta strukture određuje ponašanje koja vode ka krajnjim
rezultatima; ovo zatim može biti procenjeno prema nekim kriterijumima
društevenog izbora. Institucionalni uspeh može biti ocenjivan u okviru ovih
ograničenih uslova kao posledica prethodnih ciljeva politike a u skladu sa
rezultatima. U dinamičkom kontekstu, neuspeh države je jednostavno
nesposobnost države da izmeni institucionalnu strukturu na način koji je
konzistentan sa uspehom onoga čemu se stremilo.
Poslednji radovi, kada je u pitanju teorija institucionalnih promena, su se
primarno bavili objašnjavanjem evolucije formalne strukture pravila, naročito
svojinskih prava. Literatura o ranijim svojinskim pravima usvojila je pasivan
pogled na državu i politički proces i ukazivala je na to da su institucionalne
promene vođene promenama u relativnim cenama, vodeći bezuslovno ka
povećanju u neto koristima. Prema tome, pretpostavljeno je da bi bilo koja
promena koja bi bila društveno korisna bila i usvojena. Feni [1993, 164] se na
5
