ФАКУЛТЕТ ЗА КУЛТУРУ И МЕДИЈЕ
МЕГАТРЕНД УНИВЕРЗИТЕТ

МОДЕЛИ КУЛТУРНЕ ПОЛИТИКЕ

1. ПРОБЛЕМИ ДЕФИНИСАЊА КУЛТУРЕ

(ниво општости, посебности и појединачности у дефинисању културе)

ОПШТИ НИВО

: култура људске врсте

НИВО ПОСЕБНОСТИ

: култура једног социјетета, друштва, заједнице

НИВО ПОЈЕДИНАЧНОСТИ

: култура одређене друштвене групе, култура

човека појединца
На општем нивоу и у најширем смислу: Култура је динамичка целина свих
вредности, које настају материјалним и духовним стваралаштвом човека, у свим
временима и на свим просторима, свесним одрађивањем од природе, у циљу
одржања, продужења и напретка појединаца и друштвених група, људског
друштва и људских друштава, човечанства и људске врсте.
Најједноставније:
КУЛТУРА = МАТЕРИЈАЛНЕ ВРЕДНОСТИ + ДУХОВНЕ ВРЕДНОСТИ
(увек дате у симболичкој форми и испољене у свакодневним животним
праксама).

2. ПОЛИТИКА, ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ, ПОЛИТИЧКИ ПРОЦЕС, ПОЛИТИЧКИ

СУБЈЕКТИ

Харолд Ласвел

: “Политика је КО добија , ШТА добија, КАДА добија и КАКО

добија”
У ширем идеалном смислу:

олитика се изражава као укупност свесних

активности различитих друштвених субјеката којима се обезбеђује разрешавање
друштвених противречности.
У ужем прагматичном смислу

: П

олитика је интересно мотивисана активност

различитих друштвених субјеката којим се обезбеђује њихова друштвена
позиционираност, генерисање моћи и услови за остваривање одређених
интереса.

ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ

је организована, правно и културно регулисана

целина односа и активности политичких субјеката (политичких институција,
политичких организација, друштвених група и појединаца) кроз политички
процес, као динамички аспект његовог функционисања.

ПОЛИТИЧКИ ПРОЦЕС

је динамички аспект функционисања политичког

система који се остварује на релацији јавна власт – грађани, у циљу генерисања
и дистрибуције политичке моћи, ради остваривања интереса различитих
политичких субјеката.

ПОЛИТИЧКИ СУБЈЕКТИ

: грађани, политичке организације и неполитичке

организације

3. ПРИРОДА И КУЛТУРА

ПРИРОДА је све што је постојало пре настака homo sapiens-a и што данас
постоји, а да није у делатном досегу човека/људи.

КУЛТУРА је прерађивање природе, друштвени оквир и садржај света човека,
све оно што није настало самоникло, независно од човекове воље.

4. ОСНОВНЕ КОМПОНЕНТЕ КУЛТУРЕ И ПАРАМЕТРИ КУЛТУРНЕ

ПОЛИТИКЕ

Две основне компоненте културе:

Одржање и преношење постојећих, створених културних вредности
-традиција

Произвођење нових вредности на темељу позитивне традиције - прогрес

Претпоставке постојања културне политике:

Човек, људи, друштво, култура:

Zoon politikon

(Aristotel)

Animal symbolicum

(Kasirer)

Јавна политика:

Управљање / вођење / планирање

Обезбеђивање жељене и пројектоване културе

5. КУЛТУРА-ЦИЉ И КУЛТУРА-СРЕДСТВО

КУЛТУРА-ЦИЉ

: културне активности које су првенствено сврха саме себи -

уживање у уметничком делу, ларпурлартизам, национални идентитет,
изолација, академско знање, рецензенти

КУЛТУРА-СРЕДСТВО

: културне активности које имају превасходно

ванкултурне циљеве - политички, идеолошки и економски циљеви, тржиште,
употребна вредност, потрошачи, публика

6. КУЛТУРН

ОСНОВ

Е И КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ

КУЛТУРНЕ ОСНОВЕ

представљају систем културних вредности које је усвојио

одређени појединац или друштвена група или друштво у целини.
Културне основе стичу се социјализацијом тј. учењем, унутар већ постојећег културног
контекста, кроз развијање (само)свести о томе како и колико одређене културне
вредности омогућавају задовољавање културних потреба.
Културно наслеђе је ОСНОВНИ ТЕМЕЉ СВАКЕ КУЛТУРЕ
Концепт културног наслеђа инкорпорира појмове простора, времена, активности и
пасивности.

Основна функција очувања културног наслеђа увек је усмерена ка

будућности.

7. КУЛТУРНИ

ИДЕНТИТЕТ

1. ФОРМАЛНИ ПРИСТУП

: идентитет је скуп обележја којима се једна

особа или друштвена група/заједница разликује од других.

2. СУШТИНСКИ ПРИСТУП

идентитет је релација између појединца и

друштвене групе, на основу:
- вредносног доживљаја себе и развијања самосвести о себи као појединцу
(тзв. ‘самодефинисање’) - ЈА,
- препознавању стварних или пројектованих сличности са другима (тзв.
‘самоидентификација’) – МИ, и

- ОРГАНСКЕ ПОТРЕБЕ:

све врсте биолошко-физиолошких потреба (од хране

до одмора).

- ПСИХИЧКЕ ПОТРЕБЕ:

израз ментално-психичке структуре сваког

појединца (бити вољен, бити добар, бити леп, бити снажан, бити способан, бити
креативан, бити другачији…).

- СОЦИЈАЛНЕ ПОТРЕБЕ

: израз човекове друштвености (за другим људима и

припадњем одређеним друштвеним групама, за радом и стваралаштвом, за
сигурношћу, за статусом, за признањем, за личним и групним идентитетом…).

- КУЛТУРНЕ ПОТРЕБЕ

Задовољавање сваке органске, психичке и социјалне потребе може имати
културни ниво.

КУЛТУРНА ПОТРЕБА

јесте тежња да се нека од органских, психичких и

социјалних потреба задовољи у одређеној симболичкој форми.
Културна потреба својствена је сваком човеку, а симболичка форма
задовољавања је критеријум вредновања култивисаности појединца и
друштвених група.

10. ПОЈАМ ЉУДСКИХ ПРАВА И П

РАВО НА КУЛТУРУ

Појам људских права

Појам је модеран и либералан, није постојао у робовласничком и феудалном
друштву. Права су некада била везана за привилегије.
Људска права сматрају се универзалним, урођеним, недељивим и неотуђивим
правима. Стичу историјски значај када се људи политички изједначују после
буржоаских револуција.
Универзална декларација о људским правима (Генерална скупштина УН, 1948.)
– регулише и ПРАВО НА КУЛТУРУ.

Право на културу:

- право на културни идентитет;
- право на учествовање у културном животу;
- право на васпитање, образовање и стручно усавршавање;
- право на културно стварање и заштиту моралних и материјалних интереса који
произлазе из било ког научног, књижевног или уметничког дела чији је аутор
појединац;
- право на информисање;
- право на културну баштину;
- право на учествовање у изради културних политика и међународној културној
сарадњи;
- право на слободу истраживања и поучавања (академске слободе).
Право на културу припада, основним људским правима (изведеним из идеје тзв.
природних урођених права човека): на живот, слободу и једнакост.
У различитим моделима културне политике различито се операционализују
права на културу.

11. ПРОЦЕСИ К

УЛТУРН

ДИНАМИК

– ЕНКУЛТУРАЦИЈА И АКУЛТУРАЦИЈА

КУЛТУРНА ДИНАМИКА

односи се на све процесе у култури одређеног

друштва/друштава који имају за последицу различите културне промене
ЈА ─ МИ ─ ОНИ

Културна динамика

: промене, традиција, идентитет

ЕНКУЛТУРАЦИЈА -

је процес укључивања појединца у обрасце културе у

којој се родио и у којој се развија.
Енкултурација се одвија на релацији појединац ─ друштвена група. Појединац
мора усвојити одређене културне обрасце како би лакше функционисао у
друштву. То је заправо процес учења сопствене културе.

АКУЛТУРАЦИЈА

је културна промена у којој две или више друштвених група

врше међусобни културни утицај, а последица су промене у културним основама,
културном идентитету и културној интеракцији.

Аспекти акултурације:
Интеграција

– појединац или група постају активни чланови већинског

друштва, али задржавају и цене сопствени културно-етнички идентитет.

Асимилација

– појединац или група сасвим напуштају културни идентитет

земље из које су дошли и уклапају се у нову културу.

Сепарација

– појединац или група потпуно задржавају културни идентитет

земље из које су дошли и не желе да се уклопе у идентитет земље-домаћина.

Маргинализација

– појединац или група сасвим напуштају културни

идентитет земље из које су дошли, али не усвајају идентитет земље-домаћина.

12.

КАРАКТЕРИСТИКЕ МАСОВНЕ /

ПОПУЛАРНЕ

/ МЕДИЈСКЕ КУЛТУРЕ

Народна, елитна и масовна култура

У развијеним индустријским друштвима

народна и елитна култура почињу да се

постепено губе у масовној култури још половином 19. века

(индустријализација,

урбанизација, модернизација)

Народна култура

(самородност, посебност)

Елитна култура

(ексклузивност, позиционирање друштвене елите)

Масовна култура

(стереотипност, стандардизованост, робни карактер, намењена

свима, медиокритет)

Културе, не једна култура

Културне студије представљају скуп различитих феномена, приступа, активности и
резултата на подручју истраживања и анализе култура.
Култура није хомогена, не постоји само једна култура, не постоје само народна и
елитна култура ... постоје КУЛТУРЕ.
Друштво не чине масе, него људи... (Вилијамс: не постоје масе већ начини
посматрања људи као маса) ... зато они који конзумирају масовну/популарну
културу нису “културни глупаци”.

Зашто популарна култура?

Због отклона од научног и елитизованог презира према масама, све више се
употребљава термин популарна култура.
Популарна културе посматра се у антрополошком смислу као начин живота који
припада свим друштвеним групама.
Поље у коме постоје различити гласови култура показало се као поље сталне
напетости између различитих група које покушавају да стекну доминацију или да
пруже отпор.
Популарна култура посматра се као текст који је могуће анализирати.

13. ЕВРОПСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ И ЕВРОПСКЕ КУЛТУРНЕ ПРАКСЕ

Да би глумци били крупнији и виши носили су јастуке и дрвене ђонове.
Привилегију одласка у позориште имали су слободни грађани и странци, а
доста дуго ту привилегију нису могли користити робови, деца и жене.
На почасним првим местима у каменим фотељама седели су свештеници,
посланици, заслужни људи и наследници хероја који су погинули у рату.
Публика је седела на јастуцима које би сама донела.
Позориште се давало под закуп закупнику који је држави плаћао закупнину, али
је због тога имао право да наплаћује улазнице.
Као улазнице служиле су оловне марке (тесере) а износиле су 2 обола.
Из посебног фонда држава је издвајала новац за улазнице сиромашним
грађанима.
Ред у позоришту одржавали су чувари наоружани палицама.
Публика је била обучена у посебне хаљине и носила је венце на глави.
Архонт, организатор целе свечаности, бирао је по три трагичка пеника (сваки се
представљао театрологијом) и по три комичка песника (сваки се представљао
по једном комедијом).
Архонт је такође бирао коцком судије које су процењивале квалитет драме.
Песник победник добијао је новчану награду.
Песник је глумце и хореуте после победе звао на гозбу.
О целом надметању архонт је морао да састави записник (дидаскалија) који се
чувао у државном архиву.
Постојала су удружења глумаца која су се звала Дионисови уметници.
Имали су посебне привилегије: ослобођени војне службе, право на имовину и
на личну безбедност, дипломатску службу, међународне привилегије).
Позориште је имало културни значај у најширем смислу (религиозни, морални,
идеолошко-политички).

Дионисово позориште

у Атини примало је 27 000, а позориште у Ефесу 40 000

гледалаца (у читавој Атици било је око 250.000 становника, а у Атини око
80 000 при чему се тај број смањио на само 20 000 после Пелопонеских ратова и
избијања куге).

Платонова Академија

Основана око 388. п.н.е. Платон је био први управник установе за бављење
науком. Упис у Академију није се плаћао, али су ученици доносили поклоне.
Ученици су остајали по неколико година. Слава Атине као грчког училишта
поникла је и одржавана у овој Академији.

Аристотелов Лицеј

Основан око 330. Имао је учионице и библиотеку. Професионални наставник
(давао задатке, надгледао ученике, упоређивао налазе). Аристотел је перипатетички
филозоф (ходао и причао) и први енциклопедиста.

3. ИСТОРИЈСКИ КОРЕНИ КУЛТУРНЕ ПОЛИТИКЕ − СТАРИ РИМ И

ИНСТИТУЦИОНАЛИЗОВАЊЕ ХРИШЋАНСТВА

Гај Килније Мецена

(1. век п.н.е.), саветник Октавијана Августа, политичар,

песник и покровитељ песника: Хорација, Вергилија, Проперција.
Његово презиме постало је назив за покровитеље уметника и уметности.