1
УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ СА ПРИВРЕМЕНИМ
СЕДИШТЕМ У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ
ОДСЕК: СОЦИОЛОГИЈА
Рахела Ибраими
СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет: Социологија морала
Тема: Морал као друштвени процес и духовна творевина
Ментор:
проф. др Петар Анђелковић
Косовска Митровица, 2017
2
Садржај
1.Увод____________________________________________________________3
2.Дефинисање појма морала__________________________________________4
3.Општи појам морала_______________________________________________5
4.Морал као друштвени процес и друштвена духовна творевина____________7
5.Разлика између морала и других друштвених духовних творевина_________9
6.Моралне дилеме савременог света____________________________________11
7.Закључак_________________________________________________________14
8.Литература_______________________________________________________15
4
2.ДЕФИНИСАЊЕ ПОЈМА МОРАЛА
''Морал је један од градивних елемената људске заједнице кроз историју. Он је
специфична друштвена категорија јер нема своје институционалне механизме наметања
и заштите какве има политика, идеологија и религија. Због тога је он за социологију
интересантна појава јер се вековима одржава као унутрашња снага сваког појединца и
заједнице. Због тога се говори о људском моралу, професионалном моралу, породичном
моралу, класном моралу, моралу локалне заједнице, моралу једне етничке групе,
лекарској етици, васпитачевом моралу, политичком моралу и слично''(Шијаковић,
2008:240).
Наш познати етичар Вуко Павићевић морал дефинише као активно
самообликовање човека, као облик људске праксе, одблик делатног , практичног
одношења човека према свету, према другима и према самом себи. Суштину морала он
види у томе да она човеку помаже да постане човек.(Анђелковић, 2007:177).
''Термин морал води порекло од латинских речи
mos
– обичај,
mores
– владање,
moralis
– ћудоредан, моралан, док на грчком
ethos
значи обичај, а
ethikos
моралан,
ћудоредан. У архаичним друштвима древних народа постојало је првобитно јединство
целокупне нормативне регулације – религије, обичаја, права, морала, на шта указују сви
стари законици и све свете књиге. Заправо, свете књиге су, истовремено, биле обичајни,
правни и морални кодекси. У европској култури се разбијање тог првобитног јединства
одвија тек у касној фази развоја римског царства. Тада се света заповед (fas) одваја од
права (ius), док се обичај и морал још налазе у окриљу mos, mores као једног јединственог
термина. Право је почело да служи за решавање сукоба који нису верски релевантни, а
даљe се развијало као релативно самостални корпус знања аутономног, рационалног,
формалног, логичког и емпиријског карактера''(Марјановић, 2012:56).
''Постоје два основна начина употребе речи морал: Прво, реч морал се понекад
употребљава у вредносно – неутралном смислу. То је случај онда када том речјуи хоћемо
да означимо особености начина понашања неког појединца, неке групе или неке
историјске епохе, без обзира да ли је реч о позитивном или негативном, добром или
рђавом, уздигнутом или неуздигнутом понашању. Ми говоримо, на пример, о моралном
лику неког човека, о моралу у фудбалским клубовима, о моралу феудализма,
5
капитализма и слично, мислећи при томе на понашање уопште, укључујући и добре и
рђаве појаве, односно особине. У овом значењу често се место речи морал узима израз
моралитет или ''позитивни моралитет'', у смислу важећег, постојећег моралитета. Друго
значење речи морал је вредносно одређено, а не неутрално. Наиме, у већини случајева
реч морал употребљавамо са значењем које се одређује у супротности са неморалом, то
јест за ознаку самих позитивних, добрих особина''(Павићевић, 1967:10-11).
''Kао друштвена појава, морал има одређену структуру. Основни елементи морала
су: морална норма (правила), морални суд (расуђивање) и морална санкција (казна).
Морална норма
подразумева уобичајена, наслеђена или новоуспостављена правила
понашања појединца у групи и групе у друштву.
Морални суд
је поступак којим група
или заједница утврђују да ли је неко понашање или поступак у складу са очекиваним
нормама.
Морална санкција
је поступак којим група или заједниц одговарају на чињење
или не чињење појединца и групе, на нарушавање моралних норми. Морална санкција се
састоји у виду презира, одбацивања и занемаривања (игнорисања) онога ко нарушава
моралне норме. Једна од најзначајнијих карактеристика морала, која долази до изражаја
данас, јесте питање моралне слободе. Kако остварити властиту слободу, где су њене
границе, а да то не буде на штету других, да се не угрози слобода и самосталност других?
Са тим је уско повезан и
егоизам
(самољубље) као себичност и инсистирање на својим
посебним и ексклузивним правима, поступцима и задовољствима, без обзира на
последице по друге. Супротно томе је
алтруизам
као настојање да се у први план стави
други и да се осећа задовољство што се испуњавају његове потребе, чинити добро у
интересу другога. Та особина је скоро потиснута из свакодневног живота и деловања
људи у савременим условима''(Шијаковић, 2008:241).
