УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ
ФАКУЛТЕТ ТЕХНИЧКИХ НАУКА
ДЕПАРТМАН ЗА САОБРАЋАЈ
СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТА:
ТЕХНОЛОГИЈА ВОДНОГ САОБРАЋАЈА
ТЕМА:
ИСТОРИЈАТ ПЛОВИДБЕ И ПОДЕЛА БРОДОВА
Професор:
Студенти:
Др Тодор Бачкалић
Илић Срђан, ST 9/2012
Стијовић Владимир, ST 45/2012
Нови Сад, 2013.
4
2. НАСТАНАК ПЛОВНИХ СРЕДСТАВА
Прва организована људска насеља, у доба средњег степена дивљаштва,
стварала су се на обалама река и језера.
Прво превозно средство које је употребљавао човек да преброди воду било је
најобичније дебло дрвета. Може се рећи да је ово било и прво превозно средство
уопште. За погон свог првог ,,брода” човеку су служила ,,сопствена весла”-његове
руке, касније комади дрвета, а тек у даљем развоју, најпримитивнија весла у облику
грубе дрвене лопате. Касније је човек дивљом лозом повезао неколико дрвених
стабала и направио примитивни сплав. После много времена човек је успео да уз
помоћ ватре издуби дрвено стабло и да начини пирогу (моноксил), најпримитивнији
чамац – какав се и данас среће код неких примитивних народа (слика 1).
Слика 1
. –
Пирога, најпримитивнији чамац издубљен у дрвету
Међутим, округло дебло је било веома нестабилно у води. Зато га је треало на
неки начин обезбедити да се не би превртало. Становници Аустралије решили су то
тако што су са једне или са обе стране на попречним гредицама додали још један
комад дрвета израђен у облику знатно мањег чамца. Оваква врста пловила, која се и
данас употребљава у Полинезији, назива се катамаран (слика 2)
5
Слика 2
.
–
Катамаран из Полинезије
Увидевши убрзо да је дебло сувише тешко, човек је почео де трага за лакшим
чамцима. Добар грађевински материјал била је кора великих стабала. Овакви чамци
саграђени од кора великих стабала из прашума и сада се могу наћи на бразилским
рекама. Човек се на разне начине довијао како да преброди воду. У разним
крајевима, зависно од прилика, стварали су се и развијали сасвим различити и
разноврсни чамци и бродови. Асирци и Вавилонци, нпр., пловили су по Еуфрату и
Тигру у дугуљастим, од прућа плетеним корпама које су биле облепљене блатом
(глином) или обложене кожама. Ескими и данас лове рибу и путују у кајацима од
шивених кожа морских сисара. Надувана животињска кожа испуњена ваздухом,
помоћу које је човек пловио (далеки предак савремених гумених чамаца) и данас се
употребљавају на рекама Индије. Дубљење дебла је било веома тешко, али је такво
издубљено дебло било најчешћи облик прастарог чамца. С тога је човек покушао да
чун састави од дасака које су се намештале као нека врста ограде изнад дебла. На тај
начин се чамцу повећавала носивост и безбедност. Дебло је остало темељ целе
конструкције. Временом је човек све више усавршавао градњу оваквих чамаца,
дебло је постајало све тање, док најзад од њега није остала једна дугачка греда –
кобилица, коју имају сви данашњи чамци и бродови.
Чамцима са кобилицом и бочним даскама омогућена су велика путовања
између острва. Становници Аустралије су на тај начин обилазили скоро целу
Полинезију. Међутим, на овако великим даљинама није се могло увек веслати –
требало је искористити и ветар. У почетку су људи излагали ветру делове своје одеће
и покривача (овакво једрење задржало се и данас код неких индијанских племена у
Америци). Касније је разапињано платно или асура од сламе уз једну усправну греду
(мотку) – од које се касније развио јарбол.
На вишем степену дивљаштва и почетком варварства дошло је до развоја
сточарства, почетка земљорадње и до правих организованих насеља на обалама
великих река (Еуфрат и Тигар у Месопотамији, Нил у Мисиру, Ганг у Индији,
Хоанг-Хо и Јанг-Це-Кјанг у Кини, итд.). Човек је већ био у стању да, да
подржавајући рибљи костур, направи ребра за чун, да такав костур обложи кором од
дрвета или животињском кожом и да направи савршени чун – кајак.
Природно је, да су се и најстарије велике државе, као што су стари Мисир,
Вавилон, прастара Индија, Кина и др., развијале баш на обалама и у долинама
великих река. Реке, језера и приобални делови мора сада имају главни задатак да
повезују људе.
У ово доба почиње већ и бродоградња у правом смислу са употреом грађе и
дебелих тесаних дасака. Праве се јачи и стабилнји бродови на којима човек
предузима већа и даља путовања.
Још ће много векова проћи док су се људи усудили да се отисну на широко
море, нашавши уместо познатих морских обала друге путоказе – звезде.
7
коришћење једара и при бочном ветру и пловидбама по курсу (примењивањем
примитивне терестристичке и астрономске оријентације и навигације).
Све до краја IX и почетка X века наше ере крмарење бродом се обављало веслима, а
потом примитивним крмилима. Крмило у данашњем смислу речи јавља се тек у XIII
веку наше ере. У Средоземном мору, где владају честе тишине и слаби ветрови,
галија се дуго одржала, тј., од почетка XIII па све до средине XVIII века. У првој
половини XVII века достигнут је највиши степен у погледу изградње и
опремљености галије. Основне димензије обичне галије биле су следеће: дужина
L=47 m, ширина В= 6 m, гажење Т= 3 m, депласман D
m
= 250 t. Наоружана је била са
5 топова и 12 бацача камена. Галије су се употребљавале и као ратни бродови за удар
кљном, што је одговарало и положају топова који су се налазили на прамцу. Као
погонско средство галије су имале 25 пари весала и два једра (види слику 5). Посада
се састојала од 250 веслача и 120 морнара.
Слика 5
. – Галија са 25 пари весла и 2 једра
Галија је била и подесан речни брод, па се на Дунаву, нарочито у доњем току
среће све до почетка XVII века. На Доњој Рајни плове у то доба дрвени бродови на
једра прилично здепастог облика, док је на Горњој Рајни облик брода још
примитивнији.
3.2. Доба бродова с погоном на једра
Не може се повући оштра граница између доба бродова с погоном на једра и
бродова с погоном на весла. Може се само отприлике одредити да је једро почело
преовладавати над веслом крајем XII и почетком XIII века , када је појава данашњег
типа крмила (крменог пера) омогућила разапињање већих једара. Међутим у неким
морима весла су се уз једро одржала веома дуго – па чак и до данашњих дана.
Крајем XIV века долази до примене барута, односно ватреног оружја што је
од пресдног значаја за нагли развитак једрењака. Некадашњи начин борбе на мору,
који се састојао од непосредног пристајања непријатељских бродова један уз други,
прелаза ратника на непријатељски брод и употребу хладног оружја за борбу
изблиза, није више био изводљив. Одбрана од ватреног оружја условљава борбу на
одстојању уз повећање брзине пловидбе и маневарске способности. Свакако да
галије са људском снагом нису ни изблиза могла да одговоре новим условима.
