Alkoholizam

UVOD

Alkoholizam je bolest od koje pati i pojedinac i društvo, bolest na koju ne obraćamo dovoljno pažnje, mada je njena rasprostranjenost i štetnost veoma značajna. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO) alkoholizam je treća bolest po učestalosti u svetu, odmah posle kardio-vaskularnih (bolesti srca i krvnih sudova) koje su na prvom mestu i malignih bolesti (razni oblici raka) koji su na drugom mestu.

Štetno dejstvo alkohola na čovečji organizam i problemi koji proizilaze iz konzumacije alkohola poznati su iz davnina. Spartanci su pre 300 godina kažnjavali pijance odsecanjem nogu. Moćna Rimska država je zakonom zabranjivala mlađima od 30 godina da piju alkohol. Naš slavni Car Dušan je u svom Zakoniku tačno odredio kazne pijancima u zavisnosti od “belaja” koji su napravili.

O pijanstvu kao bolesnoj pojavi pisalo se i u najdrevnijim zapisima daleko pre Hipokrata. Prve definicije o patologiji pijanstva i njegovim psihopatološkim dejstvima nalaze se još u Aristotelovim zapisima. Platon u svojim zakonima raspravlja o alkoholu i alkoholizmu na neuobičajen, ali veoma psihijatrijski način, blizak nekim stavovima sadašnjih naučnika.
U novijoj istoriji najpoznatije mere protiv alkoholizma bile su američka prohibicija početkom prošlog veka i Gorbačovljeva kampanja u SSSR-u osamdesetih godina prošlog veka.

Različite definicije alkoholizma
Zadovoljavajuće definicije o alkoholizmu nema, a prihvatljivijeg objašnjenja još manje. Postoji više definicija alkoholizma, zavisno iz koje se tačke problem posmatra. Naučni pristup alkoholizmu, sa retkim ranijim izuzecima, počinje krajem XVIII veka, što predstavlja ustvari tek začetak medicinskog odnosno biološkog pristupa alkoholizmu, da bi tek posle skoro dvesta godina alkoholizam bio sagledan i sa psihosocijalnog gledišta, ali ne na onakav isključiv i nenaučan način kao tokom više od 1500 godina starog i srednjeg veka kada je bio tretiran kao negativna vaspitna, odnosno loša društvena pojava. Postoji čitav niz različitih naziva koji označavaju alkoholizam kao bolest poput hroničnog alkoholizma (u medicinskoj terminologiji), zatim alkoholne narkomanije, hronične alkoholne intoksikacije, alkoholne encefalopatije, dipsomanije, alkoholomanije, etilizma, samalkoholoze, alkoholita kao i mnogi drugi nazivi koji se mogu dobiti dodavanjem raznih sufiksa reči alkohol. Termini kao habituacija, adikcija, zavisnost, su novijeg datuma, ali ne doprinose značajno boljem definisanju alkoholizma, što pokazuje da postoji veliki broj relativno prihvatljivih definicija alkoholizma što se odnosi na opšteprihvaćenu zvaničnu definiciju Svetske zdravstvene organizacije koja glasi: “Hroničnim alkoholizmom smatra se pojava kada osoba prekomerno (zlo)upotrebljava alkoholna pića, a njena zavisnost od alkohola je tolika da inicira duševni poremećaj ili takve manifestacije koje ukazuju na oštećenje fizičkog i psihičkog zdravlja, odnosa sa drugima i socijalnog i ekonomskog stanja. U pojam alkoholičara uključuje se onaj ko pokazuje poremećaj u tom smislu.”

Biološki pristup alkoholizmu zagovara postojanje bioloških razloga, nešto što čovek stiče rađanjem, nešto na šta se ne može uticati, a dovodi do bolesne potrebe organizma za alkoholom.
Psihološki pristup polazi sa stanovišta da je alkoholizam posledica poremećaja ličnosti. Klinička praksa nije potvrdila tezu o postojanju posebne strukture ličnosti koja bi ukazivala da bi se kod nekoga razvila zavisnost od alkohola. Sociokulturološki pristup težište stavlja na socijalno okruženje u kome osoba živi, tradiciju, običaje i pravila koja u datom miljeu postoje.

Svi ovi pristupi ističu tri osnovne karakteristike alkoholičara:

1. Dugotrajno, nekontrolisano konzumiranje alkoholnih pića praćeno problemima,
2. Psihička i/ili fizička zavisnost od alkohola,
3. Zdravstvene (telesne i psihičke) i/ili socijalne (porodične, profesionalne i šire socijalne) komplikacije.

Svako ponovljeno pijenje, bez obzira na količinu i učestalost koje stvara određene probleme i komplikacije znak je alkoholizma.

FAZE ALKOHOLIZMA

Razvoj alkoholizma
Razvoj alkoholizma prolazi kroz određene faze, koje imaju svoje karakteristične znake koji određuju fazu. Međutim, neki put nije moguće odrediti jasnu granicu između pojedinih faza, niti prisutnost svih simptoma u nekoj fazi.To ne znači da dotičnih simptoma neće biti u toj fazi tokom daljeg razvoja bolesti.

Faza umerenog pijenja
Svi ljudi koji piju alkohol su u riziku da jednog dana postanu alkoholičari. Da li će se to desiti i kada, ne može se odrediti, ali rizik postoji.

Trening faza

Ni ova faza se ne smatra fazom zavisnosti. To je u stvari jedan prelaz između faze umerenog pijenja i zavisnosti. Osoba i dalje pije umereno, ali joj se dogodi da se povremeno napije u nekoj situaciji. Ove dve navedene faze ne zahtevaju stručno-medicinsku pomoć, ali treba povećati opreznost što se pijenja alkohola tiče.

Pretoksikomanska (predzavisna) faza

Glavna odlika ove faze su povećanje tolerancije i psihička zavisnost. Povećanje tolerancije je pojava da alkoholičar može da “podnese” veću količinu alkohola nego ranije. Ova pojava se obično razvija postepeno, tako da alkoholičari “privikavaju” organizam na sve veće i veće količine alkohola. Alkoholičar sa razvijenom povišenom tolerancijom, subjektivno, nema osećaj pijanstva ni kada popije veće količine alkohola. To pak ne znači da nije pijan. Njegove psihofizičke sposobnosti su sigurno smanjene.

Psihička zavisnost

Trajna psihološka zavisnost ili “oslanjanje” na efekat alkohola je potreba alkoholičara radi “olakšanja” fizičkih ili emocionalnih bolova. Takođe, alkohol može koristiti za ublažavanje napetosti, neizvesnosti, strepnje, straha, uopšteno rečeno – anksioznosti. Umirujuće dejstvo alkohola može da se postigne i tabletama za umirenje.
Psihička zavisnost predstavlja i uključivanje alkohola u razne aktivnosti kao neizbežan element. Naprosto osoba oseća nekompletnost nekog događaja ili aktivnosti bez alkoholola.

Toksikomanska (zavisna) faza

Ovo je faza kompletne zavisnosti od alkohola. Nju karakterišu četiri znaka. Ako osoba ima prisutan samo jedan od ovih znakova svrstava se u ovu fazu:

1. Prvi znak je gubitak kontrole (fenomen prve čaše). To je jedan od najsigurnijih znakova toksikomanske zavisnosti. Započeto pijenje ne može se zaustaviti, to jest, alkoholičar nastavlja da pije do potpunog opijanja. Jedna od bitnih karakteristika ovog fenomena je njegova nepovratnost.. Alkoholičar je doživotno izgubio sposobnost umerenog konzumiranja. Čak i posle više godina apstinencije ovaj fenomen se održava.
2. Drugi znak je alkoholna amnezija (“prekid filma”). Predstavlja pojavu gubitka sećanja za pojedine sadržaje iz perioda pijanstva. Najčešće to nesećanje može da se odnosi na kompletne događaje, postupke ili na pojedine delove. Ponekad se javlja naknadno prisećanje koje nastaje spontano ili podstaknuto podsećanjem od strane očevidaca problema koje je alkoholičar napravio u pijanom stanju. Ova pojava je često vrlo neprijatna za osobu jer izaziva napetost, strah i grižu savesti. Postoje dve vrste alkoholne amnezije: benigna i maligna.