Analiza poslovanja privrednog društva Banini AD

1.    UVOD

Raspad stare Jugoslavije započet 1990. godine, doveo je odvajanja bivših republika od Srbije i njihov postepen ulazak u proces tranzicije. Ekonomska tranzicija je dug proces koji sa sobom nosi radikalnu reformu sistema radi liberalizacije trgovine i finansijskih tokova, privatizacije privrede i razvoja tržišta kapitala. U periodu od 1991. godine, donose se 4 zakona o privatizaciji  koja nije više bila cilj, već sredstvo za razvoj institucija i tržišnih mehanizama.
Donošenjem Zakona o svojinskoj transformaciji , kao prvog zakona, stekli su se uslovi da preduzeća sa društvenim ili državnim kapitalom promene svoj oblik svojine u privatni, pri čemu se procenjivala ukupna vrednost kapitala kojim preduzeće raspolaže primenom metoda prinosne vrednosti i tako procenjena vrednost kapitala iskazivala u akcijama ili udelima. Zatim slede zakoni o privatizaciji iz 2001, 2003. i 2005. godine.
Nakon početka privatizacije posle raspada stare Jugoslavije, model privatizacije se menjao i dopunjavao, tako da postoji model iz 1997. godine, pri kome je privatizacija i dalje bila neobavezna, autonomna, i usmerena ka radničkom akcionarstvu i model iz 2001. godine gde Vlada Republike Srbije usvaja određene izmene i dopune Zakona o svojinskoj transformaciji, pri čemu je data velika važnost prodaje strateškim investitorima i to: 70% kapitala se prodaje jednom investitoru i time omogućuje puna kontrola nad preduzećem, kako bi se olakšao i učinio efikasnijim veoma složen proces restrukturiranja preduzeća u postprivatizacionom periodu, dok se zaposlenima poklanjao paket od 30% akcija za preduzeća koja su prodata aukcijom, a 15% za preduzeća prodata na tenderu. Zakon je predviđao i da se od svake prodaje izdvoji 5% za buduće naknade za nacionalizovanu imovinu. U ovom privatizacionom modelu predviđena je mogućnost restruktuiranja preduzeća za ona koja nisu mogla da u stanju u kom se nalaze pronađu kupca, pa je ova opcija bila kao priprema za privatizaciju. Jedna ideja je bila da se preduzeće podeli na više njih i da kao takva neka postanu atraktivna za prodaju, a da se druga pošalju u stečaj, dok je druga ideja bila da se izvrši otpis dela dugova prema državi, s namerom da se vrednost preduzeća podigne iznad nule.
U početnom periodu privatizacije u Srbiji, neka su preduzeća već okončala ovaj proces i uveliko su našla svoju poziciju na tržištu kapitala. Druga, mnogobrojnija preduzeća u kasnijim periodima privatizacije, pogotovo ona koja su prodata aukcijskim metodom, samo su dovela do plitkog tržišta kapitala, odnosno finansijska berza je postala samo infrastruktura za završetak privatizacije, a finansijsko tržište na kome se kupuju preduzeća ne ostavlja prostor za kupovinu akcija. Model vlasništva koji je zavladao je skoncentrisani model na bazi kupovine i reprivatizacije.
U zemlji u tranziciji, kao što je Srbija, do skoro je vladao fenomen maksimuma privatnog zemljišnog poseda od svega 10 hektara, pri čemu su prosečni seljački posedi bili do 3 hektara. Privatizacija poljoprivrednih dobara u društvenom i državnom vlasništvu je u poslednjoj deceniji određenim investitorima bila veoma interesantna, upravo zbog veličine njihovog poseda u društvenom vlasništvu, sa pravom korišćenja i zemlje koja je u državnom vlasništvu. Za ovakva poljoprivredna preduzeća ili zadruge, investitori su bili spremni da plate i višestruki iznos od onog ponuđenog na licitaciji. Ovakva poljoprivredna dobra brojala su na hiljade hektara obradive zemlje. Dobijanjem statusa kandidata za prijem naše zemlje u EU i njenim ulaskom, taj isti hektar zemlje vredeo bi mnogo više od plaćenog.
Jedan od uspešnih slučajeva privatizacije je upravo privatizacija preduzeća Banini a.d. iz Kikinde. Ovo preduzeće je osnovano 1985. godine, kao OOUR u tadašnjem Industrijsko poljoprivrednom kombinatu “Banat” pod nazivom “Ki-Ko” (Kikindska kolačara), da bi u februaru 2000. godine bila transformisana u akcionarsko društvo sa sto procentnim privatnim kapitalom. Od tada, napredak u poslovanju ove firme ide neverovatnom brzinom, povećava se proizvodni asortiman, upošljavaju se novi radnici, raste proizvodnja i izvoz. Danas ova fabrika posluje na 14 hektara, zapošljava preko 400 radnika, izvozi svoje proizvode na 4 kontinenta, vrednost akcija na berzanskom tržištu je stabilna, a prihod od prodaje se ulaže u otvaranje novih pogona.