BEZBEDNOST I ŽIVOTNA SREDINA:
KONCEPTI, TRENDOVI I PRETNJE
Dejana Dimitrijević
Fakultet bezbednosti, Univerzitet u Beogradu
1.
Uvod
Potreba za redifinisanjem pojma bezbednosti nastupila je u vreme popuštanja
zategnutosti između istočnih i zapadnih zemalja sedamdesetih godina prošlog veka.
Početkom 1980-ih Richard Ullman bio je jedan od prvih naučnika koji je zahtevao da
ekološki faktori budu integrisani u koncept bezbednosti. Brojni naučnici, kreatori politike
ili aktivisti predlagali su proširenje korišćenja koncepta bezbednosti izvan pređašnjeg
geopolitičkog i vojnog okvira uzimajući u obzir ekološke pretnje koje najozbiljnije
ugrožavaju ljudsko blagostanje. Kraj Hladnog rata nije samo doneo smanjenje
nadmetanja supersila nego je omogućio međunarodnoj zajednici, predhodno zaokupiranoj
pretnjom nuklearnim ratom, da sagleda rastuću opasnost od globalnih ekoloških problema
kao što su smanjenje ozonskog omotača sredinom 1980-ih, nuklearne nesreće u
Černobilju 1986. godine ili globalno zagrevanje krajem osamdesetih godina prošlog veka.
Iako je bezbednost životne sredine prihvaćena kao normativni koncept ipak njeno
značenje i dalje ostaje obskurno i veoma kompleksno. Ullman (1983), Mathews (1989) i
Myers (1989, 1994) stavljaju ekološku materiju na agendu 'nacionalne bezbednosti' SAD.
Dok
nacionalna bezbednost
ima državu kao glavnog referentnog objekta,
ljudska
bezbednost
kao referentne objekte ima ljudska bića ili ljudsku vrstu. Odgovori na pitanja
vezana za bezbednost kao što su kome preti opasnost, od koga, koje vrednosti, koje
pretnje, koja sredstva su fundamentalno različita kada su ova dva koncepta u pitanju. Po
Lothar Brock-u (1997: 18) sa Instituta za mirovna istraživanja iz Frankfurta ključna
pitanja su: "Šta je referentni predmet bezbednosti životne sredine, bezbednost ili životna
sredina, konflikti koji se vode zbog prirodnih resursa ili ekološki kvalitet života? U
poslednjem slučaju, da li su zagađenost i degradacija problem kao takvi, ili prerastaju u
ekološku zabrinutost samo kada prelaze određeni prag? Kako se takav prag može
ustanoviti? Šta su subjekti bezbednosti životne sredine? Države? Društva? Ljudi? I na
1
kraju da li se može govoriti o ekološkoj bezbednosti ukoliko se ima na umu da se životna
sredina menjala tokom istorijskih procesa na Zemlji?"
Generalni problem leži u tome da se definiše šta tačno čini ekološku bezbednost.
Široki dijapazon ekoloških interesa stavljeni su pod okrilje ekološke bezbednosti čineći
granice u ovoj oblasti veoma nejasnim. Naučnici veoma često napadaju studije ekološke
bezbednosti, jer smatraju da se ne radi o legitimnoj oblasti istraživanja ili pak kritikuju
elastičnost koncepta bezbednosti s obzirom da prelazi okvire tradicionalne vojne oblasti
(Deudney, 1990; Levy, 1995). U svakom slučaju, mnoge kontraverze u vezi ekološke
bezbednosti leže u konceptualnoj osnovi, mada niko ne može poreći i političke motive
onih koji žele da uzdignu ili pak zaustave uzdizanje ekoloških briga na isti status kao što
je vojna bezbednost (Gleditsch, 2001: 3).
Rasprava o životnoj sredini i bezbednosti povezala je dve različite zajednice,
akademsku i zajednicu koja se bavi kreiranjem politike, koje su u prošlosti imale malo
dodirnih tačaka i pristupale različito veoma značajnim ciljevima. U okviru akademske
zajednice postoji porodica koja se bavi temama bezbednosti, mira i konflikata sa jedne
strane i kreiranjem politike razvoja i životne sredine sa druge. Istraživanja na polju mira i
konflikata usresređena su primarno na uzroke konflikata i uslove pod kojima dolazi do
rešavanja tih konflikata uključujući ekološku degradaciju, oskudicu resursa i njihovu
kompleksnu interakciju sa drugim društveno-ekonomskim problemima. Suprotno tome,
istraživanje politike životne sredine polazi od ekoloških promena i izučava njihove
društveno-ekonomske uzroke i posledice i daje preporuke dejstva sa ovog stanovištva.
Takođe, i na nivou kreiranja politike imamo različite pristupe i interese. Dok su učesnici
koji se bave politikom bezbednosti uglavnom fokusirani na nove, nevojne izazove
politike bezbednosti, učesnici kreiranja politike životne sredine upotrebljavaju inostrana
iskustva i argumente politike bezbednosti ne bi li ukazali na urgentnost rešavanja
problema životne sredine naročito onih na globalnom nivou (Carius & Imbusch, 1998:8).
Bruntladina komisija (The Brundtland Commission, the World Commission for
Environment and Development) 1987.godine bila je prva međunarodna institucija koja je
izričito ukazala na vezu između degradacije životne sredine i konflikata i istakla je takođe
da koncept mora biti proširen i mora uključivati sve veći uticaj ekološkog stresa:
lokalnog, nacionalnog, regionalnog i globalnog (WCED 1987: 291).
2
U toku prve tri faze istraživanja ekoloških i bezbednosnih tema povezanih sa
globalnim promenama životne sredine, ekološkom oskudicom, degradaciji i stresu kao i
njihovim mogućim društveno-političkim posledicama stavljena su na dnevni red naučnih
istraživanja i u društvenim i prirodnim naukama, ali takođe i na dnevni red vlada i
međunarodnih organizacija.
Od 1990-ih godina, proširivanje koncepta bezbednosti je napredovalo i korišćeni
su koncepti 'ekološka bezbednost' (UNEP, OSCE, OECD, UNU, EU), 'bezbednost hrane'
(FAO), ' zdravstvena bezbednost' (WHO), 'energetska bezbednost' (Svetska banka, IEA),
i 'bezbednost prihoda'
(OECD).
*
Milenijumski izveštaj generalnog sekretara UN (Annan
2000) navodi nekoliko međunarodnih organizacija koje su označile veze između
ekološkog stresa i konflikata. Svetski samit održivog razvoja (The World Summit on
Sustainable Development) održan u Johanseburgu 2002. godine, u svojoj političkoj
deklaraciji i planu implementacije upućivao je na 'bezbednost hrane', ali nisu uključene
'ekološka' ili 'ljudska bezbednost'. Kofi Annan (2003) ukazuje na potencijalne pretnje
izazvane ekološkim problemima i predlaže da sistem UN treba da "gradi dodatne
kapacitete kako bi se analizirale i obradile potencijalne pretnje konflikata koji potiču od
međunarodne neravnomernih raspodela prirodnih resursa".
Od izuzetne je važnosti da se na našem jeziku donese koncensus po pitanju
termina ekološka bezbednost i bezbednost životne sredine. 'Životna sredina' i 'ekologija'
kao ključni
koncepti
u prirodnim i društvenim naukama koristili su se u različitim
školama i tradicijama, u pojmovnim okvirima i pristupima, i to kao vodeći koncepti.
Encyclopaedia Britannica
(EB 1998, IV: 512) definiše životnu sredinu kao: "skup
fizičkih, hemijskih i biotičkih faktora koji deluju na organizam ili ekološku zajednicu i
bitno određuju njegov oblik i opstanak". Ekologija se odnosi na "proučavanje odnosa
između organizama i njihove životne sredine" (EB 1998, IV: 354). Svetska federacija
udruženja UN-a (the World Federation of UN Associations, WFUNA) (predhodno zvani
Milenijumski projekt UN) definiše
bezbednost životne sredine
(environmental security)
kao "sposobnost životne sredine da obezbedi podršku životu" i sastoji se od tri
*
UNEP (Program UN za životnu sredinu); OSCE (Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi; OECD
(Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj); UNU (Univerzitet Ujedinjenih nacija); EU (Evropska
unija); FAO (Organizacija UN za hranu i poljoprivredu); WHO (Svetska zdravstvena organizacija); IEA
(Međunarodna agencija za energiju)
4
podelementa: a) prevencije ili oporavka od štete koja je pričinjena životnoj sredini tokom
vojnih dejstava; b) prevencije ili odgovora na konflike koji se vode zbog životne sredine;
i c) zaštita životne sredine zbog njenih nerazdvojivih moralnih vrednosti. Dennis Pirages i
Ken Cousins (2005) definišu
ekološku bezbednost
kao očuvanje četri dinamičke
ravnoteže: a) između ljudi koji žive na visokom nivou potrošnje i mogućnosti prirode da
obezbedi resurse i ponudu; b) između ljudske populacije i patogenih mikroorganizama; c)
između ljudi i životinjskih i biljnih vrsta; i d) međuljudskom populacijom. Lothar Brock
(1991) definiše bezbednost životne sredine kao normativnu vezu osmišljenu da se nosi sa
negativnim povezivanjem između životne sredine i ljudskih aktivnosti. To uključuje
izbegavanje vođenja ratova koji su motivisani životnom sredinom, ratova u vezi sa
resursima kao i degradaciju životne sredine, koju on definiše kao formu rata.
Katrina S. Rogers (1997: 503-509) smatra da treba razlikovati pojam bezbednost
životne sredine (environmental security) od ekološke bezbednosti (ecological security).
Po njenom mišljenju naučnici i politički učesnici često zamenjuju termin bezbednost
životne sredine i ekološke bezbednosti. Stoga ona predlaže u smislu daljih istraživanja i
razjašnjavanja ova dva termina da se bezbednost životne sredine predstavlja u smislu
zaštite resursa, a da ekološka bezbednost podrazumeva konzervaciju resursa. Bezbednost
životne sredine se koristi da opiše pretnju političkoj stabilnosti usled ekoloških problema
kao što su degradacija vode, deforestacija, povećanje oskudice resursa koji doprinose u
različitom stepenu povećanoj nestabilnosti u određenim oblastima. Ekološka bezbednost
označava stvaranje uslova u kome fizičko okruženje zajednice omogućava
zadovoljavanje potreba stanovništva bez smanjenja prirodnih rezervi. Uloga održivosti je
važna u razumevanju ekološke bezbednosti, jer održivi razvoj predstavlja omogućavanje
potreba sadašnje generacije bez smanjenja sposobnosti budućih generacija da zadovolje
svoje potrebe što je svakako važna komponenta ekološke bezbednosti.
Po Barnett-u (Barnett 2001: 129), "bezbednost životne sredine je proces koja
svodi na najmanju meru ekološku nesigurnost", postavljajući ljude kao glavni referentni
objekat bezbednosti. Sa ovom definicijom, on "nastoji da obradi fundamentalne uzroke
koji bezbednosti. Sa ovom definicijom, on "nastoji da obradi fundamentalne uzroke koji
dovode do ekološke degradacije." On definiše bezbednost životne sredine takođe kao
prilagodljiv proces "koji je osetljiv na promene i nastoji da promenama upravlja na miran
5
troškova i blagostanja, bez dilema u vezi sa dopunom dokumenata, problemi
sporovođenja i tako dalje (Buzan/Wæver/de Wilde 1998: 72).
U naučnoj agendi o životnoj sredini često su uključene sledeće teme
(Buzan/Wæver/de Wilde 1998: 74-75): a)
razaranje ekosistema
(klimatske promene;
gubitak biodiverziteta, obešumljavanje, dezertifikacija, erozija zemljišta; smanjenje
ozonskog omotača; zagađenje); b)
energetski problemi
(nuklearna energija, transport
nafte, hemijska industrija, oskudica, neravnomerna raspodela; c)
populacioni
problemi
(rast stanovništva, potrošnja preko postojećih kapaciteta, epidemije, loši zdravstveni
uslovi, smanjenje stopa pismenosti, nekontrolisane migracije, neupravljiva urbanizacija);
d)
problemi vezani za hranu
(siromaštvo, glad, prekomerna potrošnja, bolesti povezani sa
ekstremima; gubitak plodne zemlje i vodenih resursa; epidemije i loše zdravstveno stanje;
oskudica, nejednaka raspodela);
ekonomski problemi
(zaštita neodržive proizvodnje,
društvena nesigurnost koja vodi ka cikličnom i hegemonističkom kolapsu, strukturalnim
asimetrijama i nejednakosti); i f)
građanski nemiri
(ekološka šteta izazvana ratom i
nasilje povezano sa ekološkom degradacijom). Napori sekuritizacije su učinjeni na svim
nivoima, ali najefektivniji su oni na lokalnom nivou
.
Koncept bezbednosti životne sredine formulisan je tako da bi se ekološka pitanja
podigla na nivo visoke politike odnosno studije bezbednosti i predstavlja širu definiciju
bezbednosti nego što je tradicionalno nacionalna vojna definicija u uslovima
teritorijalnog integriteta i odsustva rata (Gleditsch, 2007). Isto tako bezbednost životne
sredine predstavlja smanjenje ili prevenciju rata ili oružanih sukoba koji proizilaze iz
ekoloških promena, prirodnih nesreća, erozije održivog kapaciteta planete kao i ekoloških
posledica rata. Arthur Westing (1989) definiše bezbednost životne sredine u kontekstu
šire ljudske bezbednosti koja se sastoji iz dve isprepletane komponente: političke
bezbednosti i ekološke bezbednosti. Westing smatra da povezivanje životne sredine i
bezbednosti i shodno tome i visoke politike stvorilo je političku svest i osećanje hitnosti
koje je neophodno kako bi se rešavali ekološki problemi i povećala naša bezbednost.
Uprkos pozitivnim političkim efektima Buzan, Wæver & de Wilde upozoravaju da
ovakvo povezivanje može da predstavlja nepoželjnu sekuritizaciju životne sredine koja
ograničava niz raspoloživih sredstava kako bi se rešili ekološki problemi. Ipak, na duže
7
