Birokratija i brz napredak

Birokratija i Fordizam: modernistička mešavina

Kao hipotezu neko može da usvoji ideju da japanska varijanta istočno-azijskog preduzeća predstavlja oblik organizacije koja se uklapa sa ranijim birokratskim načinima organizacije, isto kao što se postmoderna preduzeća uklapaju sa modernom organizacijom. Usvajanje ovoga nije ništa više od hipotetičkog usvajanja. Elementi stvarne organizacione prakse će biti ključ. Do stepena da sve ovo može da deluje antitetički u odnosu na modernizam, ne samo u praksi već i u teoriji, onda nam se može desiti da naiđemo na granice naših modernističkih okvira shvatanja.
O modernističkim organizacijama se može razmišljati u smislu Weber-ove tipifikacije birokratizovanih, mehanističkih struktura kontrole, pošto su one nakon toga podignute na potpuno racionalizovanoj osnovi podeljenog i dekvalifikovanog rada. U savremenoj literaturi, prateći trag misli Gramsci-ja (1971) u Zatvorskim sveskama (Prison Notebooks), na ove osnove se često misli kao na ono što predstavlja “Fordizam”. Fordist osnova procesa rada je poluautomtska proizvodna montažna-linija na detroitskom modelu. Razvijala se od 1920-ih pa nadalje, posebno za masovna potrošačka dobra proizvedena u velikim proizvodnim protocima, mada se proširila na “proizvodnju standardizovanih posrednih komponenti za proizvodnju ovih srdestava za potrošnju” (Aglietta 1979: 117). Osnova procesa rada je bio intezivan, mehanizovan, podeljen rad. Sastojala se od ranijih dostignuća Tejlorizma u upotrebi empirijskih metoda u proučavanju, dizajnu i dekvalifikovanju/rekvalifikovanju rada (videti Clegg i Dunkerley 1980: 3, 11). Međutim, to je dodatak onome što Aglietta (1979: 118) naziva “dva komplementarna principa”. To su bili “integracija različitih segmenata radnog procesa sistemom pokretnih traka i naprava sa ručnim upravljanjem koji osigurava da kretanje materijala bude transformisano i osiguravajući njihovo pristizanje do odgovarajućih mašinskih alatki”. Drugim rečima, karakterizovala ga je poluautomatska montažna linija, koja je organizovala posao u pravolinijski tok transformacija primenjenih na sirove materijale. Drugi princip je bio “fiksiranje radnika na poslove čije su pozicije bile strogo određene konfiguracijom mašinskog sistema”. U takvom sistemu su radnici kao pojedinci izgubili kontrolu nad svojim sopstvenim ritmom rada, i potpuno su postali dopune mašini, ponavljajući tih nekoliko elementarnih pokreta koje su dizajnirala inžinjerska odeljenja kao racionalizovano sumiranje njihovog zvaničnog organizacionog postojanja. (Što, naravno, ne znači da treba poreći da je postojao veoma bogat i u kulturu ugrađen “pod-život” nezvanične organizacije u celom sistemu, što su pisci kao što je Roy (1958) istražili).
Fordizam je bio sistem masovne proizvodnje zasnovan i na povećanju radne produktivnosti i platnog odnosa koji je povezao stvarnu platu i proizvodni rast što je omogućio Tejlorizam. Proizvodni dobici su pretvarani u plate što je omogućilo rast konačne potražnje za standardizovanim potrošačkim dobrima (Albersten 1988: 344). Radnici u masovnoj proizvodnji su takođe bili i masovni potrošači u eri “potrošačkog kapitalizma” (Jameson 1984), sa centrom u porodicama i domaćinstvima u predgrađima kao mestima reprodukcije. Iz ovoga oni su težili da rade u velikim, prostrano koncentrisanim organizacijama i težili da kupuju u sličnim prostrano koncentrisanim “gradovima kupovine” (tako poznatim u Australiji). Prostrana koncentracija organizacija je proizvela karakterističnu tendenciju ka centralno-perifernim strukturama sa “velikom zaposlenošću, velikim platama, i unutrašnjom migracijom radne snage koncentrisane u centralnim industijskim oblastima, i nezaposlenošću, malim platama i spoljašnjom migracijom koncentrisanom u okolnim perifernim oblastima” (Albertsen 1988: 345). Tehnološki razvijene industrijske koncentracije su težile da se decentralizuju na fabrike-ogranke na periferiji da bi iskoristile jeftiniji, stabilan i nekvalifikovan rad. (Treba da bude jasno da su priroda i lokacija ovih centralno-perifernih odnosa bile u konstantnom procesu stvaranja i obnavljanja, oblikujući međunarodne, regionalne i odnose zajednice).
Pružanje iznad organizacione osnove Fordističkih preduzeća je bila piramida kontrole, stvorena na klasično birokratski način. Na svom vrhuncu ovo je išlo od proizvodnog odeljenja do centralnih organa za izračunavanje i kontrolu. U piramidi kontrole, i prema zvaničnoj teoriji i prema njenoj praktičnoj upotrebi u stvaranju organizacije, vlast bi se nalazila u pojedincima u vrlinama njihovih službenih dužnosti i/ili u njihovoj stručnosti. Ove službe bi bile hijerarhijski organizovane, u saglasnosti sa instrukcijama izraženim u uslovima univerzalnih fiksnih pravila. Takva pravila bi bila ozvaničena tako da bi svaka žalba na pravila mogla da bude izražena u smislu “pravila korespondencije” povezujući delo i zvanična pravila. Pravila kontrole dan-za-dan, koja su proistekla iz hijerarhije službi, bi se nalazila u direktnom nadzoru i nadgledanju, kao i standardizovana pravila i sankcije. Zapošljavanje bi bilo bazirano na specijalizovanoj obuci i zvaničnoj potvrdi kompentencije, prethodno potrebnoj da bi se dobio posao. Vodilo bi puno računa o selekciji personala da bi se obezbedila homogenost u reprodukciji organizacije. Za ove gornje slojeve kontrole (nasuprot nižim slojevima onih koji su mnogo više kontrolisani nego što kontrolišu), zapošljavanje bi moglo da stvori karijeru u kojoj bi ili starešinstvo ili postignuće mogli da budu osnov za napredak. Opšta zvaničnost odnosa bi bila podupreta kroz ideal bezličnosti tako da bi odnosi bili bazirani na ulogama, segmentalnim i instrumentalnim: osnovni izvori motivacije bi bili zasnovani na podstreku. Ovaj instrumentalizam bi bio premešen u pravilo diferencijalnih nagrada prema hijerarhiji službe, u kojem bi prestiž, privilegija i moć bile izomorfične jedna u odnosu na drugu.
U jezgru piramide bi bila maksimalna podela rada. Intelektualni rad na dizajnu, konceptu i komunikaciji bi bio razlikovan od fizičkog rada. Ovaj drugi bi bio rad mnogih međurazmenjujućih “ruku” koje izvršavaju i omogućavaju dizajne drugih nadređenih. Ovi drugi, upravnici, supervizori i administratori centralnog radnog toka, bi bili razlikovani od zadataka učinka. Naravno, po mnogim pitanjima, diferencijacija je bila obeležje sistema. Postojala je maksimalna specijalizacija poslova i funkcija i široka diferencijacija segmentnih uloga. Oblici stručnosti bi bili posebno održavani i uređeni tako da bi ideal specijaliste-stručnjaka bio osnova za individualne ili profesionalne specijaliste ili za ojačavanje pod-jedinica u sistemu.