Brak kako proces fazepredbracnog i bračnog života

Brak kako proces fazepredbracnog i bračnog života

UVODNE NAPOMENE

Nigde danas promena nije tako prisutna, bremenita mogucnostima I rizicima, kao sto je to u licnom I emotivnom zivotu. Da bi se nasao pravi odgovor, izmedju ostalog, potreban je minimum znanja o tome kako su ljudi ranije ziveli.

Brak ima svoju istoriju. Na nivou ljudskog stada neki antropolozi smatraju da su polni odnosi bili promiskuitetni, ali je izrazena ozbiljna sumnja u postojanje takvog braka. Kasnije je doslo do pojave grupnog braka koji je u pocetku bio endogaman, a kasnije egzogaman.To je znacilo da je jednom muskarcu dopusteno da moze imati polne odnose sa vise zena I da je jednoj zeni dozvoljeno da opsti sa vise muskaraca. Zajednicki naziv za poliginiju I poliandriju je poligamija.

Medju faza izmedju poligamnog I monogamnog braka bio je tzv.sindijazmicki brak ili mesovita forma vrsenja polnih odnosa u grupi ili paru.
Danas je u Evropi dominantan monogamni brak. Kao takav, zasticen je, kao sto je uvek I bio, drustvenim pravilima, pocevsi od obicaja pa do pravih normi.

Po pravilu, dakle, brak predstavlja jednu zajednicu u okviru drustva kao celine, sem izuzetnih slucajeva, kad se, kako se misli, brak poklapa s drustvom (grupni brak koji obuhvata sve clanove drustva).

Brak je po pravilu, zajednica, a ne skup. Ukoliko je drustvo razvijenije I ukoliko su licnosti potpunije, utoliko se sve vise brak zasniva na posebnoj osecajnoj vezi izmedju bracnih drugova – ljubavi. Ljubav je najintimnije osecanje coveka I jedno od najsnaznijih. Stoga I brak predstavlja sto potpunije razumevanje bracnih drugova. Osobito je to slucaj sa monogamnim brakom. Tako brak postaje izrazito intimna zajednica, u kojoj se covek oseca potpuno slobodnim, jer potpuno razume svog bracnom druga, kao sto I kod njega nailazi na razumevanje, tako da postoji potpuno poverenje medju njima I nema straha ni od kakvog iznenadjenja ili neprijateljskog cina.

Brak je zajednica miskarca I zene u kojoj se vrse seksualni, polni odnosi iz kojih nastaju zaceca I radjanje dece. Drustvo je svojim propisima uvek regulisalo ovu zajednicu, posebno prava dece.

Uz brak postoje I pratece ustanove od kojih je najvaznija veridba. Veridba je predbracno stanje u kome se objavljuje, kao izvesnim, nastupanje braka. Nacin objavljivanja veridbe varira od epohe do epohe, kao I od drustva do drustva. Za ovu ceremoniju vezane su mnoge druge ustanove, na primer, darivanje I sudbina datih parova, oglasavanje namere sklapanja braka itd.

U starom veku preovladjivao je verski brak, I on je bio rasprostranjen gotovo kod svih antickih naroda. U Rimu ovaj brak se nazivao confarreatio. Slicni oblici verskog braka postojali su I u staroj Indiji I Grckoj. U ovim antickim drzavam sam postupak zakljucenja verskog braka sastojao se iz tri etape: tradition (predaja neveste), deduction uxoris in domun maritii (uvodjenje neveste u muzevlji dom) I confarreatio (verski obred)

Kasnije, brak je u antickim drzavama prestao da bude verska ustanova I kroz najduzi period smatran je svetovnom, laickom ustanovom. U Rimu su postojala tri oblika braka: pored vec navedenog verskog braka, bili su u upotrebi I coemptio I usus.

Hriscanstvo je u pocetku prihvatilo brak koji je postojao u rimskoj drzavi, ali je vremenom izgradjivalo svoju teoriju braka. Ono je stvorilo doktrinu prema kojoj je brak istovremeno ugovor I sveta tajna.