Carine i uvozni rezim

Uvod

Spoljno trgovinska razmena, ako oblik međunarodne podele rada, se sve više proširuje, međunarodni ekonomski odnosi produbljuju, a svetska trgovina postaje značajan činilac razvoja nacionalnih ekonomija.
Robna razmena se odvija po određenim zakonitostima koje vladaju na svetskom tržištu, bez obzira na ostvaren nivo produktivnosti u proizvodnji. Putem svetskog tržišta ostvaruje se prometni proces gde se upoređuju sve različitosti u uslovima privređivanja na domaćem tržištu. Na međunarodnom tržištu, iako se po pravilu nastupa sa robom koja predstavlja najviši domet upotrebne vrednosti, razlike u stepenu cenovne konkurentnosti su značajne. Savremeno svetsko tržište ima razrađena pravila kako se rešavaju razlike u cenama u robnoj razmeni sa svetom.
Savremeni carinski sistemi poznaju uglavnom uvozne, a manje izvozne carine. Do 1921.god. Kada je usvojena Barcelonska konvencija postojale su i provozne carine. Carine su sve do pojave razvijenog kapitalizma imale dominantno fiskalni karakter i predstavljale značajan izvorni prihod države. Međutim, na visokom nivou razvoja međunarodne podele rada, kada je bespoštedna konkurencija neposredno stvarala uslove za polarizaciju svetskih ekonomskih tokova na razvijene i manje razvijene, carina je dobila izuzetno važnu funkciju zaštite domaće proizvodnje. Savremena ekonomska istorija sveta obogaćena je, ne samo saznanjem, već i neposrednim uticajem carine kao glavnog instrumenta za zaštitu nacionalnog ekonomskog prostora.
Otuda je carina na današnjem nivou razvoja svetske privrede izuzetno važan instrument carinske politike svake zemlje.
Dinamičan razvoj proizvodnih snaga u kapitalizmu i nastanak savremeno organizovanih država doveo je do promene funkcije carine. Povremene ekonomske krize u cikličnom kretanju proizvodnih snaga i njihov uticaj na međunarodne tokove robe doprinele su da carine postanu dominantan i najznačajniji instrument kojim se obezbeđuje zaštita domaće proizvodnje. Tako carina, od isključivo fiskalnog karaktera, dobija karakter značajnog instrumenta privredne politike koji obezbeđuje razvoj proizvodnih grana, dugoročno povećava efikasnost nacionalne proizvodnje i doprinosi obezbeđenju dinamičnog razvoja zemlje.
Do svetske privredne krize 1929.god.carina je bila skoro jedini instrument zaštite domaće proizvodnje. Međutim, značajne promene u shvatanju međunarodnog robnog prometa i nacionalne politike razvoja koje je donela sa sobom, značio je obogaćivanje strategije i taktike ekonomskog zatvaranja nacionalnog prostora. Razvijene proizvodne snage i veoma razgranati međunarodni ekonomski odnosi zahtevali su širok spektar instrumenata za zaštitu industrije i obezbeđenje ekonomskog i društvenog razvoja. Proces društvene reprodukcije je isprepletan nizom zaštitnih mera koje počinju od mera pasivne zaštite, preko instrumenata carinske politike u definisanju uslova privređivanja na unutrašnjem tržištu, a protežu se i do veoma složenih, ali po pravilu strogo poverljivih mera u aktivnoj zaštiti domaće proizvodnje. Najčešći oblici su: spoljnotrgovinska, valutna, finansijska i unutrašnja privredna intervencija.
Time je carina izgubila onaj značaj koji je imala do 1929.god., ali ima svoje određeno mesto u zaštitnoj politici koja sinhronizovano sa ostalim instrumentima zaštite, daje pravi efekat.