Carine prema pravcu kretanja

1. UVOD

Carina je sredstvo spoljnotrgovinske politike gde u domaćoj valuti vlasnik robe plaća državi određeni iznos prilikom prelaska robe preko državne granice. Ima ulogu da štiti domaću proizvodnju i omogućava joj uspešniji i adekvatniji razvoj smanjenjem njene preterane konkurencije na tržištu zemlje uvoza.
Zakonom je regulisana obaveza prijavljivanja carinske robe nadležnim organima carinske službe od strane drugih državnih organa, što znači da su državni organi dužni da svu robu i prevozna sredstva koja su oduzeli ili privremeno zadržali uz osnovanu sumnju da nad njom nije sproveden carinski postupak, prijave najbližem carinskom organu.
Odredbama Carinskog zakona po stopama carinske tarife plaća se carina za robu koja se uvozi u carinsko područje. Prema stanju robe utvrđuje se iznos uvoznih dažbina u skladu sa propisima.
Vlada može da utvrdi vrstu, količinu i vrednost robe na koju se odobravaju carinske povlastice, kao i rokove, uslove i postupak za ostvarivanje prava na oslobođenje od plaćanja uvoznih dažbina. Oblast carinskih povlastica regulisana je odredbama čl. 215. do 220. Carinskog zakona.

2. CARINE PREMA PRAVCU KRETANjA ROBE

2.1. Pojam carine

Pojam ”carina” potiče od reči ”car”  s obzirom da su dažbine koje su se ubirale bile vlasništvo cara. Reč ”carina” sreće se još i pre naše ere. Poznata je i starim Rimljanima koji su na glavnim trgovačkim putevima, u grničnim oblastima osnovali carinske stanice gde su se naplaćivale sve dažbine za robu.
Carine u srednjem veku zavode kneževi, feudalci, crkve, manastiri i dr. U to vreme carina je imala isključivo fiskalni karakter.
Spoljnotrgovinska razmena, kao oblik međunarodne podele rada, se sve više proširuje, međunarodni ekonomski odnosi poboljšavaju, a svetska trgovina postaje značajan činilac razvoja nacionalnih ekonomija.
Jedini instrument u odvijanju robne razmene sa svetom, koji se priznaje kao moguća zaštita domaće proizvodnje od negativnog uticaja svetskog tržišta je carina. Od toga da je carina nastala kao fiskalni instrument na uvoz, izvoz i  prevoz robe danas je carina osnovna mera zaštite domaće proizvodnje.
Carina je dažbina koja se naplaćuje na stranu robe koja se uvozi na carinsko područje određene zemlje, ili se sa istog područja izvozi. To je iznos davanja uvoznika robe u domaćoj valuti po osnovu uvoza odnosno prelaska robe preko carinske linije jedne zemlje.
Carina je u principu trošak poslovanja uvoznika, mada se načešće prevaljuje, prilikom kalkulacije cene, na potrošača. Carina se obračunava i naplaćuje u procentu predviđenom u Carinskoj tarifi. Savremeni carinski sistemi poznaju uglavnom uvozne, a manje izvozne carine. Do 1921. godine postojale su i prevozne ili tranzitne carine.
Carine su veoma značajni instrumenti države  u spoljnotrgovinskoj razmeni. Carine predstavljaju oblik javne dažbine koji se konstituiše po osnovu prelaska robe preko državne granice, odnosno carinske linije. Carine su obavezna novčana davanja bez individualizirane protivčinidbe. Terete rashode, odnosno potrošnju, uračunavaju se u cenu robe i prevaljuju na krajnjeg potrošača. Spadaju u posredne, realne i sintetičke fiskalitete. Dakle imaju niz obeležja koja karakterišu poreze: obveznik, predmet, osnovica i stopa. Međutim, carine imaju veoma značajne specifičnosti koje ih diferenciraju od poreza, a najznačajnija od tih specifičnosti je što u savremenom svetu carine nemaju fiskalni cilj kao primarni.