Ciljevi obrazovanja i učenja iz ugla kulturno transmisionih teorija

Ciljevi obrazovanja i učenja iz ugla kulturno transmisionih teorija

Uvodna razmatranja

Kulturno-transmisione teorije imaju korene u akademskoj tradiciji zapadne obrazovne misli i primarno su fokusirane na kultivisanje intelekta. Učenik treba da postane ,,dobro” obrazovana i kompletna osoba, gde se kompetencije odnose na usvajanje kulture i generalnih intelektualnih veština. Tokom 20. veka razvijene su brojne varijante ovih teorija i sve one polaze od toga da je učenicima potrebno preneti određene informacije, elemente znanja i vrednosti. Perenijalizam, esencijalizam, klasično obrazovanje, generalističke teorije ( liberalno obrazovanje )  i funkcionalističke teorije  mogu se tako posmatrati kao varijacije kulturno-traansmisionih teorija  u oblastio obrazovanja. Teoretičari koji stoje na pozicijama ove grupe teorija podršku svojim shvatanjima nalaze u filozofijama realizma i idealizma, kao i u psihološkim teorijama biheviorizma i nebiheviorizma.

Varijante kulturno – transmisionih teorija

1.1 Perenijalizam

Tako su bazične pretpostavke perenijalizam izvedene iz filozofija realizma i tomizma koje ističu racionalnost i veru kao trajne izvore ljudskog saznavanja. Perenijalisti se oslanjaju na realističku epistemologiju prema kojoj postoji spoljašna realnost nezavisno od čoveka. Istina je univerzalna i nezavisna od mesta, vremena ili pojedinca. Isto tako, ljudska priroda se u suštini ne menja vec ostaje ista ( Kneler, 1964 ). Pojedinci poseduju i dele zajedničku prirodu koja ih definiše ljudskim bićima. Svi ljudi – bez obzira na vreme i mesto, rasnu, polnu, klasnu ili etničku pripadnost – poseduju intelektualne moći.
Akcentujući univerzalnost znanja i vrednosti, perenijalisti u ponavljajućim obrascima ljudskog života  nalaze osnovu obrazovanja. S obzirom  da su istine, vrednosti i znanja izdržala probu vremena kroz istoriju čovečanstva, obrazovanje ima ulogu da ih sačuva i oblikuje neophodne uslove u kojima će ih učenici moći usvajati, obogaćivati njima svoju ličnost i korisno ih primenjivati. Iz ovoga proizilazi stav da obrazovanje treba da bude isto za svakoga. Budući da je razum osobena karakteristika čoveka, glavni cilj obrazovanja i uloga škole je kultivisanje intelekta.
Pažnja perenijalista je usmerena da u oblastima obrazovanja disciplinuju mišljenje ( Savićević, 2002  prema: Milutinović, 2008 ). To se postiže pomoću tri osnovne veštine – čitanje, pisanje i aritmetike, i predmeta kao što su jezik, gramatika, istorija, matematika, logika, prirodne nauke. Nastava se prema perenijalistima, tretira kao proces sticanja znanja i razvijanja intelektualnih sposobnosti. Ona predstavlja proces vođenja učenika ka istini. Nastavnik je autoritarna figura diseminator istine. NJegova uloga je da interpetira i predaje mudrost prošlosti, da organizuje i obezbeđuje izvore znanja, motiviše učenike i podstiče rasprave. Perenijalisti se zalažu za za stalnost,a ne za promene u društvu i obrazovanju.

1.2  Esencijalizam

Iako esencijalizam  tokom dužeg vremenskog perioda egzistirao kao ekspresija obrazovnih shvatanja, njegova pojava povezuje se sa osnivanjem Esencijalističkog odbora za podizanje na viši nivo američkog obrazovanja ( Essentialist Committee for  the Advancement of American Education ), i izdavanjem manifesta 1938. godine. Formulisao se zahtev da se kreira čvrst obrazovni sistem i utvrde obrazovne vrednosti koje treba usvojiti. Esencijalizam ima pristalice kao što su: Čendler Begli, Herman Horn, Tomas Brigs,Frederik Brid.
Esencijalizam se oslanja na metafiziku realizma i idealizma koji tvrde da postoji univerzalna suština (esencija) prirode realnosti. Kako se ova esencija može na različite načine određivati, javljaju se i dve glavne varijante esencijalizma; neoidealistički i neorealistički esencijalizam. Shvatanje esencijalista se da se stvarnost i njena objektivnost mogu sačuvati opštim i antecedentnim pravilima,principima i aksiomima istine,dobrote i lepote (Milutinović, 2008). Međutim dok idealisti nalaze u ovom shvatanju rezon postojanja duhovnog univerzuma, realisti to shvatanje povezuju sa materijalnim svetom.
Budući da, prema esencijalistima, postoje esencija znanja od fundamentalnih značaja za civilizaciju, učenike treba poučavati suštini kulture (vrednosti, veština i znanja), sa visokim zahtevima u svim fazama procesa obrazovanja. Cilj je razviti suštinske odlike inteligentnih ljudskih bića koja su sposobna da vredno rade i postanu produktivni građani. Škola je sociokulturni posrednik sa ulogom da prenosi unapred propisana bazična znanja i veštine koje je moguće formulisati, a potom organizovati u predmete. Akcenat je an predmetnom kurikulumu u okviru kojeg se sadržaji organizuju prema unutrašnjoj logici ili hronološkom principu. Esencijalne su veštine čitanja, pisanja i računanja, i predmeti kao što su istorija,matematika,prirodne nauke,jezici i književnost. Dok idealisti smatraju da se sadržaji obrazovanja izvlače iz područja istorije, stranih jezika i klasičnih studija,realisti sadržaje izvlače iz fizičkog sveta,uključujući  matematiku i prirodne nauke.