Determinante traznje novca

 
Uvod

Novac je specifična roba koju je razvitak robne proizvodnje i razmene izdvojio iz ostalog robnog sveta da vrši ulogu opšteg ekvivalenta, pa tako novac predstavlja prometnu vrednost koja je apstraktan izraz celokupnog bogatstva društvene zajednice. Ujedno, novac služi i kao univerzalno sredstvo za međusobno upoređivanje i razmenjivanje svih proizvoda ljudskog rada. Novac predstavlja ekonomsko dobro koje služi u razmeni materijalnih dobara i usluga između učesnika u robnom prometu. Nastao je kao objektivna potreba efikasnijeg funkcionisanja robne proizvodnje. U toku svog istorijskog razvoja ulogu novca su obavljale veoma razliličite vrste materijala, idući od stoke, preko metala do današnjeg čistog papirnog novca. Razvoj novca je direktno vezan za razvoj robne proizvodnje. U početku su se robe menjale jedna za drugu i to se nazivalo trampa. Kasnije je bilo moguće za jednu vrstu robe dobiti bilo koju drugu robu ili više njih u istoj vrednosti, da bi se na kraju izdvojila jedna vrsta robe koja je postala opšti ekvivalent i koju su prihvatali svi učesnici razmene. To je novac u današnjem smislu reči. Novac igra jednu od ključnih uloga u tržišnim privredama. Društvena uloga novca u ekonomskom sistemu sastoji se u tome da on predstavlja ključnu kariku koja povezuje robne proizvođače i zato se može reći da je novac jezik sporazumevanja među ljudima. Sledeća važna uloga nova ogleda se i u činjenici da se pomoću njega deli, preraspodeljuje i troši nacionalni dohodak. Takože, novac ima izuzrtno značajnu ulogu u privrednoj delatnosti preduzeća, u funkcionisanju državnih organa vlasti i povećanju zainteresovanosti robnih proizvođača da poboljšaju efikasnost privređivanja racionalnijim korištenjem resursa. Tražnja za novcem je količina novčanih sredstava, kao što su gotovina i tekući računi, koju ljudi odluče da drže u svojim resursima. Odluka o tome koliko novca tražiti je samo deo šire odluke o alokaciji resursa. U suštini, tražnja za novcem, kao i tražnja za bilo kojim drugim sredstvom, zavisiće od očekivanog povraćaja, rizika i likvidnosti novca i drugih sredstava. Kroz dalji tekst pokušaću da objasnim kako neke ključne makroekonomske veličine utičuna tražnju za novcem.
1. Pojam tražnje novca

Pojam tražnje novca je jedan od osnovnih pojmova kojima se bavi monetarna teorija. Priroda tražnje novca je veoma složena, a njeno istraživanje zapravo predstavlja istraživanje suštine pitanja novca. Pod tražnjom novca se podrazumeva želja (odluka) ekonomskih subjekata da drže određenu količinu novca. Tražnja novca spada u istu kategoriju kao i tražnja nefinansijskih oblika imovine, kao što su zalihe robe, ali i tražnja finansijskih oblika imovine kao što su depoziti, obveznice, strana valuta. Ekonomska dobra su ograničena, a to isto važi i za imovinu i dohodak privrednih subjekata. Zbog toga se privredni subjekti opredeljuju za najpovoljniji obim i strukturu imovine i najkorisniji način upotrebe dohotka. U ovom izboru veoma je važno posmatrati i tražnju novca. Neki subjekti se odlučuju za to da drže određeni iznos novca i da taj iznos održavaju ili manjim ili većim korišćenjem tekućeg dohotka ili pretvaranjem novca u neki oblik imovine ili pretvaranjem nekog oblika imovine u novac. Međutim, veoma je važno da se ovde naglasi da se ovako definisana tražnja novca razlikuje od tražnje finansijskih sredstava za plaćanje ili za neke druge svrhe. Tražnju novca smo već definisali kao odluku da se drži određeni iznos novca, pod tražnjom finansijskih izvora za dobijanje novca podrazumeva se težnja da se dobije novac koji će poslužiti kao instrument za neko plaćanje, osim ako se istovremeno ne radi i o tražnji novca, kada se tako dobijena sredsva zadržavaju.

Tražnja novca je deo šireg procesa odlučivanja privrednih subjekata o:
1. upotrebi dohotka za potrošnju ili štednju (akumulaciju),
2. upotrebi štednje za finansijska ulaganja ili realne investicije,
3. strukturi finansijskih ulaganja u nemonetarne finansijske unstrumente ili novac.

Na taj način se teorija tražnje novca oslanja na teoriju izbora, teoriju optimizacije zaliha i teoriju kapitala, a sve one odnose se na problem ulaganja i držanja određenog obima i određene strukture imovine od strane privrednih subjekata, što znači da je tražnja novca relativna kategorija koja je različita u različitim privrednim sistemima, na različitim nivoima privredne razvijenosti i pojedinim institucionalnim sektorima jedne privrede.