Devijantno ponašanje mladih

Uvod

Devijantno ponašanje je sveprisutna društvena pojava, što znači da nema društva u prošlosti i danas koje ne poznaje devijantnost. Nasuprot tome, jednako su proširene nesuglasice o tome šta je devijantno, a šta normalno.
Devijantnost je relativna, što znači da ne postoji apsolutni način da se definše devijantan čin. Devijantnost se može definisati samo u odnosu na neki određeni standard, a nema standarda koji bi bili fiksni ili apsolutni. Kao takva, devijantnost varira od vremena do vremena ili od mesta do mesta ( Haralambos, 1980 ).
To je svako ponašanje, koje odstupa od normi i vrednosti, prihvaćenih u nekoj društvenoj sredini, društvenoj skupini ili društvu kao celini ( Haralambos, 1980). Samo postojanje nekog normativnog i vrednosnog okvira nužno pretpostavlja i oblike odstupanja od opštekorisnog, koje može imati krajnje pozitivne posledice, preko bezazlenog, do kršenja normi koje štite privatno vlasništvo ili grubo napada na temeljne vrednosti kao što su zdravlje i život. Zavisno od oblika odstupanja, ostvaruje se i društvena reakcija od nagrade preko nezainteresiranosti do blage i teške kazne.

1) Sociološki pristup devijantnosti

Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, sociolozi ozbiljnije i celovitije pristupaju problemu devijantnosti. Dva ranija pristupa u kojima sociologija pokušava da da svoj drugačiji doprinos proučavanju devijantnosti, nazivaju se socijalna patologija i socijalna dezorganizacija ( Zvonarević, 1981, 664 ).
Socijalna patologija
Socijalna patologija je pokušaj primene biološke koncepcije devijantosti na društvene okvire, jer predstavnici ove teorije polaze od uverenja da zdravo društvo ima neke univerzalne zakone, pa isto tako može razviti patološke i abnormalne pojave, kao što su kriminal, samoubistvo, alkoholizam, nasilje, zavisnost, prostitucija i mentalne bolesti. Čak i danas nije neobično čuti frazu kao što je “bolesno društvo” ili “društvo trpi od bolesti”.
Devijantnost se objašnjava iz dve perspektive:
1. Bolest unutar društva
2. Bolest pojedinih osoba
Uzroci su: loše nasledstvo, psihički poremećaji, mentalna zaostalost, mentalna poremećenost, alkoholizam, nedostatak obrazovanja, individualan nemoral, pa osobinska neprilagodljivost ili bolest ( Zvonarević, 1981, 665 ).
Socijalni patolozi ne smatraju bitnom činjenicom vremenske i prostorne promenjivosti devijantnog, koje ne može biti upoređeno s bolešću kakav je rak, koji je univerzalno i uviek bolest. Ljudi koji se slažu oko toga šta znači “zdrav organizam” nisu složni oko toga što znači “zdravo društvo”, što je zdravo ili bolesno ponašanje, ili šta je uopšte devijantno a što normalno.

Socijalna dezorganizacija
Umnožavanje kulturalnih različitosti u društvu i pitanje egzistencije univerzalnih vrednosti, značili su kraj socijalno-patološke koncepcije. Posebno su značajne društvene promene prouzrokovane Prvim svetskim ratom i Velikom svetskom krizom, praćene opštim useljavanjem, urbanizacijom i industrializacijom u SAD-u. Nepregledno mnoštvo „novopridošlih“ osoba iz raznih kulturnih okruženja u urbana američka područja, pokrenuo je brz razvoj činioca potrebnih za porast devijantnosti. Bila su nužna neka nova objašnjenja. Potreba za okvirom je zadovoljena s razvojem teorije socijalne dezorganizacije, koje su izvorno postavili Thomas Znaniecki i Cooley 1918. godine. Korien problema vidi se u društvenim normama i aktivnostima zajednice, a devijantnost je rezultat nejednakog društvenog razvoja, s mnogo društvenih promena i sukoba koji deluju na individualno ponašanje.
Socijalna organizacija postoji kada je vidljiv visoki stepen unutarnje kohezije, koja povezuje pojedince i institucije u društvu, a podrazumeva veliko slaganje oko ciljeva i oko normi koje ravnaju ponašanje ( Zvonarević, 1981, 665 ). Nasuprot tome, kada je konsenzus važnih vriednosti i normi izvrnut i kada se tradicionalne norme ne primenjuju, nastupa socijalna dezorganizacija. Društvene promene su često praćene društvenom dezorganizacijom, međutim, malo se pažne posvećuje pitanju zašto neke promene za posledicu imaju socijalnu dezorganizaciju, a neke pospešuju socijalnu organizaciju.

2) Teorije devijantnosti

Biološke teorije
Značaj organskih činioca, kao uzroka devijantnog ponašanja prvi je naglasio italijanski vojni lekar Cesare Lombroso teorijski oblikujući “rođenog zločinca” ( Haralambos, 1980, 392 ). Od 1885. do 1915. godine delovalo je svetski poznato Društvo za kriminalnu antropologiju, a potom sve do 1969. godine Društvo za kriminalnu biologiju. Kriminalna antropologija se bavila “merenjem” telesnih sadržaja, na osnovu čega je izvodila zaključke o kriminalnom ponašanju, dok kriminalnu biologiju zanima odnos između nasledstva i okruženja, naglašava značaj okoline za kriminalno ponašanje, smatrajući zločin biosocijalnom pojavom.
Istraživanje bioloških činioca ljudskog ponašanja tek u novije vrieme poprima značaj koji mu pripada. Ono ne samo da obuhvata pravac eksperimentalne psihologije, nego i ostale pravce. Posebno mesto zauzima pravac istraživanja o humanoj genetici koja se odnosi na tzv. kromosomske aberacije. Kromosomska aberacija se javlja kod spolnih hromozoma. Tamo se uz normalnu XX i XY kombinaciju pojavi i predbrojni Y hromozom, te na taj način dobijamo ženski kariotip XXY i muški XYY. Kod ženskih osoba sa kariotipom XXY je ustanovljen niži rast, mentalna zaostalost a ponegde i sterilnost. Kod muških osoba sa kariotipom XYY javlja se češći visoki rast, jaka ćelavost, kratkovidljivost i manja mentalna zaostalost. Neki istraživači su ustanovili vezu nosioca XYY kariotipa sa sklonošću kriminalnim delima bez motiva, i to u vrieme ranije mladosti, što je poslje osporavano, jer su uočeni XYY kariotipi koji nikada nisu bili skloni kriminalu ( Fromm, 1989, 17 ). Istraživanja u humanoj genetici su na ovom polju aktualna, a u nekim se zemljama koriste i u sudskoj praksi (SAD).
Biološke teorije o devijantnosti evoluirale su od oblika “biološkog apsolutizma” do želje koja želi izdvojiti samo relativne i znanstveno dokazivane organske činjenice i procese koji su povezani s nekim oblicima devijantnog ponašanja. Time su pružile svoje rezultate i zaključke kao mogući prilog opštem, znanstveno obuhvatnom tumačenju devijantnosti ( Zvonarević, 1989, 666 ).
Psihološke teorije devijantnosti
Među najznačajnijim psihološkim pristupima devijantnom ponašanju pripadaju radovi S. Freuda, E. H. Eriksona i E. Fromma. Freud govori da je struktura ličnosti trodimenzionalna, a čine je Id, Ego i Superego. Id je urođena komponenta ličnosti i sadrži sve ono što je kod osobe psihološko i nasleđeno, pre svega instinkte i nagone. Deluje primitivno, neograničeno, nesputano. Zatim, ne poznaje nikakva pravila i zakone, pa je izvor svega animalnog i neorganiziranog u čoveku. Ego deluje po načelu realnosti. Zahvaljujući tome, napetost stvorena u organizmu zbog porasta instinktivne aktivnosti, ostaje sačuvana sve dok nije otkriven realan cilj koji će zadovoljiti neki nagon. Superego se postupno usvaja i razvija socijalizacijskim procesom, pod uticajem pozitivnih i negativnih sankcija. Budući da teži idealnom, Superego ne deluje po načelu realnosti i neprestano se sukobljava s Egom, Idom i realnošću.