Ekološki kriminal i njegovo suzbijanje

Uvod
Ekološki kriminal se odnosi na sve radnje kojima se krše odredbe ekoloških propisa i kojima se pričinjava značajna šteta ili ugrožava životna sredina i zdravlje ljudi. Najpoznatije manifestacije ove vrste kriminala javljaju se kao nelagalne emisije ili ispuštanja supstanci u vazduh, vodu ili zemljište, nelegalna trgovina životinjama i biljkama, nelegalna trgovina supstancama koje uništavaju ozonski omotač ili pak opasnim otpadom i sl. Ekološki kriminal donosi veoma visoke profite njegovim počiniocima, teško se otkriva i prouzrokuje izuzetno ozbiljne negativne posledice po životnu sredinu. Danas se on smatra ozbiljnim i široko rasprostranjenim problemom sa kojim se mora boriti na evropskom nivou.

Određivanje pojma ekološkog kriminala i primarne uloge prava u njegovom suzbijanju
Problematikom ekološkog kriminala ne bave se samo pravnici, već u velikoj meri i sociolozi, te se i sama definicija ove pojave javlja ne samo kao čisto pravna, nego i u jednom širem društvenom kontekstu. Šire značenje ekološkog kriminala definisano je u navodima da on „predstavlja svaki akt izvršen sa namerom da se nanese šteta ili potencijalom da se ošteti životna sredina i / ili biološki svet, a u cilju da se na taj način pribavi poslovna ili lična korist“1. Akcenat je na namernom ugrožavanju ili oštećenju životne sredine, dakle svesnom i voljnom činu koji poslovne i lične (dakle, pojedinačne interese) pretpostavlja opštem društvenom interesu koji se ogleda u zdravom prirodnom okruženju.
Usko pravno poimanje ekološki kriminal definiše kao svaki akt koji je suprotan ekološkopravnoj normi i osnovano se može procesuirati. Suština izložene definicije je u postojanju pravno normiranih pravila ponašanja u oblasti životne sredine, koja su opšte obaveznog karaktera, unapred određena i za čije kršenje je propisana sankcija. Ovakvo pristup je posledica shvatanja da se zaštita životne sredine, pre svega, ostvaruje kroz sistem preventivnih i represivnih zakonom propisanih mera u oblasti upravnog, građanskog, trgovačkog i finansijskog prava, koje u nejvećoj meri sprovode inspekcijski organi. Krivičnopravna zaštita životne sredine je krajnja, ali veoma efikasna i nužna opcija.
Efikasno sprovođenje ekološko-pravne regulative je od vitalnog značaja za suzbijanje i sprečavanje ove vrste kriminala, a time i za samo očuvanje zdrave životne sredine. U najranijim fazama razvoja ekološkog prava, nasilje nad životnom sredinom bilo je sankcionisano ne baš strogim merama i kaznama upravnopravnog i gražanskopravnogkaraktera. Sami pravni propisi nisu imali nikakav ili je to bio minimalan uticaj na kompanije, državne strukture i građane pojedince da se pridržavaju ekoloških normi2.
Njihovo poštovanje i regularno sprovođenje je od izuzetnog značaja za očuvanje životne sredine i prirodnih resursa u celosti. Svest na nivou pojedinaca, samog društva, država i
nadnacionalnih tvorevina znatno je uznapredovala i danas sa sigurnošću možemo reći da je ekološki kriminal ozbiljan međunarodni problem koji je u porastu, a prepoznatljiv je ne samo kao zagađenje vazduha, vode i zemljišta ili eksploatacija divljeg biljnog i životinjskog sveta u komercijalne svrhe koja vodi njihovom istrebljenju, već u razvijenim zemljama i kao najobičnije bacanje otpadaka na ulicu, iscrtavanje grafita ili vandalizam na javnim mestima!

Organizovani ekološki kriminal
Ekološki kriminal je po svojoj prirodi neretko transnacionalnog karaktera i može se javiti i kao posebna vrsta organizovanog kriminala3. U tim slučajevima manifestuje se kao trafiking prirodnim resursima, nelegalna trgovina biljkama i životinjama, nelegalno/nedozvoljeno ribarenje, nelegalna eksploatacija i trafiking mineralima i dragocenim kamenjem, drvetom ili opasnim otpadom, itd4. Široko je prihvaćen stav da je suzbijanje ekološkog kriminala izazov kako za razvijene, tako i za zemlje u razvoju5. Uticaj nelegalnih aktivnosti koje se podvode pod pojam ekološkog kriminala daleko prevazilazi granicu ugrožavanja same životne sredine i biodiverziteta i često dovodi do posledica šireg društvenog i ekonomskog karaktera koje
se negativno odražavaju na sveukupni razvoj. Zbog toga se u država članicama EU velika pažnja posvećuje rašavanju ovog problema, dok je u državama kandidatima njegovo tretiranje još uvek u početnim fazama. U prilog ovoj tvrdnji ističemo činjenicu da se podaci o organizovanom kriminalu u sferi životne sredine ne mogu se naći u policijskim statistikama pomenutih država. Ni ostale državne institucije i njihovi organi (ministrarstva, sudovi, tužilaštva) ne raspolažu ažurnim i detaljnim informacijama, ili ih ne čine dostupnim na adekvatan i standardizovan način. Ako prihvatamo stav da je tačnost procene stanja pojedinačnog i organizovanog ekološkog kriminala srazmerno jednaka mogućnosti pristupu informacijama o učestalosti i vrsti ovog kriminala i stanju na tržištu ekoloških prozvoda i usluga, onda zaključujemo da u državama kandidatima još uvek nije moguće formirati pouzdanu predstavu o predmetnoj pojavi. Situacija drastično drugačija u državama članicama, jer osim samih nacionalnih pravnih i institucionalnih okvira, borba protiv ovog vida kriminala je podstaknuta i sa nivoa Evropske unije, pri čemu primarno mislimo na usvajanje Direktive o eko-kriminalu62008 godine.