Ekoloski mendzment

I. UVOD
Ekološki menadžment predstavlja sistem upravljanja zaštitom životne sredine sa ciljem da se u industriji i drugim privrednim granama uspostavi sistematizovan pristup koji obezbeđuje da se razlozi koji se tiču životne sredine ugrade u biznis strategiju i praksu. Ekološki menadžment mora da bude fleksibilan, prilagodljiv i perceptivan usled čestih promena zahteva moćnika, promene živtne sredine, stavova javnosti i ljudskih mogućnosti.
Ekološki menadžment, kao predmet obuhvata svekoliko znanje o „posledicama antropogenog uticaja tehnološkog razvoja i merama ublažavanja ovog uticaja na ekosistem“.
Kao kompleksna nauka, ekološki menadžment spaja oblasti različitih nauka ali i pogranične naučne oblasti:
 Nauku o menadžmentu sa zaštitom životne sredine,
 Druge nauke o životnoj sredini: ekologiju, biogeohemiju, geohemiju, biologiju sa naukama o pravnoj zaštiti životne sredine,
 Druge nauke o tehnološkom razvoju sa ekonomskim naukama i pravnim naukama (zakonodavstvom u toj oblasti),
 Skup nauka o životnoj sredini sa sociologijom i etikom.

Prednosti koje se primenom instrumenata ekološkog menadžmenta ostvaruju jesu smanjenje troškova, obezbeđenje poštovanja propisa, smanjenje rizika po životnu sredinu, unapređenje odnosa sa institucijama koje se staraju o donošenju i sprovođenju propisa, unapređenje javnog imidža i povećanje entuzijazma zaposlenih, itd.
O ciljevima ekološkog menadžmenta moguće je govoriti na više načina, od kojih se dva čine naročito interesantnim:
 Razmatranje opštih ciljeva vezanih za zaštitu životne sredine (održivi razvoj, pravo čoveka na zdravu životnu sredinu, kvalitet života, opstanak ekosistema, itd.)
 Razmatranje konkretnijih ciljeva pojedinih subjekata privređivanja (vezanih, pre svega, za samu suštinu tržišnog privređivanja – ostvarenje profita).
Pojmovi spoljašnja sredina i životna sredina su osnovni i najvažniji pojmovi ekologije uopšte, a samim tim i ekološkog menadžmenta. Životna sredina je ona u kojoj živo biće živi kao u svojoj normalnoj spoljašnjoj sredini, bez koje životno ne može opstati, kojoj je prilagođeno i individualno i preko prilagođenosti vrste kao celine kojoj pripada.
Spoljašnja sredina je svaka sredina u kojoj se živo biće nađe, bez obzira na to što nije njegova (normalna) spoljašnja sredina, ili pak sredina u kojoj ne može opstati, već će
propasti, u kojoj se može zadržati samo kratko vreme da bi iz nje pobeglo ili pak uginulo. (Janković.1962.).
U svakoj spoljašnjoj sredini prepoznaju se tri osnovne kategorije međuodnosa a to su:
 Akcije (uticaj spoljašnjih fizičko – hemijskih faktora sredine na živa bića),
 Reakcije (uticaj živih bića na spoljašnju fizičko – hemijsku sredinu), i
 Koakcije (uticaji između samih živih bića).
Pod pojmom životna sredina podrazumeva se celokupni sistem prirodnih i antropogenih objekata i pojava u kojim se odvijaju ljudske aktivnosti. Životnu sredinu čine atmosfera, hidrosfera, litosfera, bisfera i antroposfera (uključuje tehnologiju).