Ekonomski faktori proizvodnje

UVOD

Ekonomski faktori (izvori) ili resursi, kojima određeno društvo raspolaže, obično podležu tradicionalnoj podeli na zemlju, rad i kapital. Drugim rečima, možemo reći da ekonomski resursi obuhvataju:

• Prirodne resurse – resurse koje je stvorila priroda, a ne ljudi. Najznačajniji prirodni resurs u ekonomiji je zemlja o kojoj ću u nastvku rada detaljnije pisati.
• Ljudski resursi – obuhvataju ljude sa svojim znanjem i iskustvom, radno sposobno stanovništvo. U ekonomiji se to naziva rad o kojem ću takođe detaljnije pisati.

Proizvodni resursi, koji se u modernoj ekonomiji nazivaju kapital. Kapital obuhvata sve proizvodne resurse (fabrike, opremu, železnice, elektrane, zgrade itd.).

U savremenom društvu ovim faktorima se dodaju i:

• preduzetništvo,
• menadžment,
• ulaganje u ljude,
• znanje i nauka,
• tehnika,
• infrastruktura i
• ekonomska uloga države.

Pored tri osnovna na koja ću najviše obratiti pažnju u svom radu, dotaknuću se i faktora koji su u savremenom društvu ocenjeni kao veoma značajni i svi zajedno se nalaze u vezi (interakciji).

1.ZEMLJA

Zemlja se u ekonomiji javlja kao opšte sredstvo za rad, jer se u njoj obavlja sva proizvodnja. Ona se javlja u nekim granama (poljoprivreda) i kao predmet rada, jer od njenog kvaliteta, odnosno plodnosti zavise rezultati same proizvodnje.

Klasični ekonomisti – A. Smit, i D. Rikardo i Dž. S. Mil su poseban značaj pridavali zemlji i u to vreme dominantnoj poljoprivredi. U neoklasičnoj gubi svoj specifičan značaj koji je ranije uživala, jer je zemlja izgubila svoj relativni značaj.

Bitna karakteristika zemlje kao i ostalih prirodnih resursa je da su oni retki, a neki od njih su i iscrpljivu, odnosno neobnovljivi, kao što je na primer slučaj sa rudnim bogatstvom. Zbog toga ekonomisti odavno skreću pažnju na potrebu racionalnog korišćenja prirode, jer njena zloupotreba ugrožava budućnost čovečanstva.

Zemlja kao sredstvo za proizvodnju od prirode je data i različita je po kvalitetu. Njena prostorna ograničenost je omogućila da ona postane objekt privatnog prisvajanja. Zemlja je osnovni uslov za proizvodnju u poljoprivredi, rudarstvu i građevinarstvu. Kao takva, ona je postala objekt za unosno plasiranje kapitala. Svojina na zemlju omogućuje dobijanje poljoprivredne, rudničke ili građevinske rente.

Zemlja kao faktor proizvodnje je dar prirode i prostorno je ograničena. Kao takav ekonomski faktor, koji daje bitne prednosti onima koji ove prirodne resurse koriste, zemlja mora imati određenu cenu upotrebe, odnosno novčanu nadoknadu za korišćenje, koja se u ekonomiji naziva renta. Ovakva cena ne mora uvek imati čisto tržišni karakter, ali se mora platiti. To se delimično postiže i fiskalnim putem, odnosno ubiranjem poreza preko kojih se deo cene odliva u državnu kasu iz koje se budžetski finansira reprodukcija retkih i ograničenih faktora kakva je i zemlja.

Produktivnost zemlje predstavlja odnos između količine proizvedenih dobara i veličine upotrebljenog zemljišta. Što je veća količina proizvedenih poljoprivrednih proizvoda po jedinici površine zemljišta, to je veća i produktivnost zemljišta. Njena se produktivnost može dvojako posmatrati: naturalno i vrednosno. Naturalno se produktivnost zemlje iskazuje u količini proizvedenih dobara. Materijalni učinak u obradi zemlje zavisi od plodnosti zemljišta, klimatskih prilika, vlažnosti zemljišta. Zato se različite parcele donose u obradi različite količine dobara. Vrednoso se produktivnost zemlje izražava u novčanom obliku.